Zalog (stfr. collateral, lat. collateralis – propratni, prateći, rame uz rame, jedan uz drugog). U kreditnim ugovorima, zajmodavac uzima kao zalog (garanciju) imovinu (zemlja, hrana, kuća, stoka, odeća, sredstva za rad…), ali i ljude (u vreme robovlasništva) kako bi osigurao vraćanje duga. Ukoliko zajmoprimac nije u mogućnosti da vrati dug, zajmodavac prisvaja zalog da bi naplatio dug delimično ili u celosti. Ova praksa potiče iz Mesopotamije, kada su, oko 2700. g. pH, kredite odobravali hramovi i vladari radi osiguranja trgovačkih transakcija. Nakon toga, oko 2400. g. pH, praksa davanja kredita i uzimanja zaloga se proširuje na potrošačke kredite – zaduživanje domaćinstava radi preživljavanja, posebno u teškim vremenima kod lokalnih glavara, zvaničnika i bogatih trgovaca. Tada, u slučaju da zajmoprimac nije bio u mogućnosti da vrati dug, zajmodavci su u početku preuzimali žito, stoku, nameštaj i odeću, a kako je vreme odmicalo i praksa odobravanja potrošačkih kredita se širila, to je počelo da se odnosi i na njive, kuće, pa i članove domaćinstva. Prvo su oduzimane sluge, a onda i žene, deca i, neretko, sam zajmoprimac. Na taj način, stvoreno je dužničko ropstvo, gde su dužnici bili primorani da opslužuju kreditora sve dok ne otplate svoj dug.
U Starom Zavetu se kaže da se dug mora vratiti, ali savetuje ljudima da se ne zadužuju jer ih dug može odvesti u ropstvo: „Zli pozajmljuje i ne vraća…“ (Ps 37 21), ili „7Bogataš vlada nad siromašnima, i ko uzima zajam sluga je onom ko daje zajam. … 26Ne budi među onima koji daju ruku, među onima koji garantuju za dugove. 27Ako nemaš čime da platiš, zašto da ti se uzme postelja ispod tebe?“ (PrS 22 7.26-27). Istovremeno, poziva se na milosrđe prema nevoljnicima–zajmodavci da daju u zajam i ne očekuju zaradu, pa samim tim i ne prisvajaju zalog: „Daj mu i neka ti srce ne bude škrto kad mu daješ, jer će te zbog toga Gospod, tvoj Bog, blagosloviti u svim tvojim delima i u sve mu čega se prihvatiš. Jer siromašnog nikada neće nestati iz zemlje. Zato ti zapovedam: Darežljivo otvori svoju ruku prema svom ubogom i siromašnom bratu u svojoj zemlji (Pnz 15 10-11). Nešto dalje u Ponovljenim zakonima stoji: „Ako je taj čovek u nevolji, nemoj da odeš na spavanje, a da si zadržao njegov zalog (24 12; up. Jez 18 16-18; Ps 37 21.26; 112 5; PrS 19 17; 22 22-23).
Iz razloga plemenitosti i očuvanja života dužnika, u Starom Zavetu se propisuje šta se ne sme uzeti u zalog kada su u pitanju odeća i sredstva za rad: odeća se ne sme oduzimati, posebno udovicama, da ljudima ne bude hladno, niti gornji žrvanj i ručni mlin, osnovna sredstva za obradu hrane, bez kojih dužnik ne može da preživi: „26Ako svom bližnjem uzmeš u zalog haljinu, vrati mu je do zalaska sunca. 27Jer mu je to jedina odeća, ogrtač kojim se pokriva. U čemu će leći? On će zavapiti k meni i ja ću ga čuti, jer sam milostiv“ (Izl 22 26-27), kao i „6Niko da ne uzima u zalog ručni mlin ili njegov gornji žrvanj, jer bi tako uzeo u zalog sam život… 13Čim sunce zađe vrati mu zalog, da bi on mo gao da ode na spavanje u svojoj haljini i da bi te blagoslovio. To će ti se uračunati u pravednost pred Gospodom, tvojim Bogom… 17Ne izvrći pravdu strancu ni siročetu, i od udovice ne uzimaj haljinu u zalog“ (Ponz 24). Slično tome, Isus u jevanđelju poručuje: „Nego volite svoje neprijatelje, činite dobro i pozajmljujte bez kamate ne nadajući se ničemu, pa će vaša nagrada biti velika i bićete sinovi Svevišnjega, jer je on dobar prema nezahvalnima i zlima. Budite milosrdni, kao što je vaš Otac milosrdan“ (Lk 6 35-36).
Propisuje se i proceduru primopredaje zaloga kojom se nalaže da se dužnik tim činom ne sme ponižavati, zbog čega zajmodavac ne sme da ode po zalog u kuću dužnika već trebada sačeka da mu zalog bude donesen. Time se osigurava i da zajmodavac nije do zaloga došao kroz iznudu, nego putem slobodne volje dužnika: „10Ako svom bližnjem daš neki zajam, ne moj ulaziti u njegovu kuću da bi mu uzeo ono što je dao u zalog. 11Ostani napolju, a onaj kome si dao zajam neka ti iznese zalog“ (Ponz 24). Posebnu pažnju Stari Zavet posvećuje kreditorima koji u slučaju neispunjenja obaveza po osnovu duga od svojih sunarodnika prisvajaju zalog u vidu zemljišta, vinograda, kuća, maslinjaka i ljudi: „1Među muškarcima i ženama podigla se velika vika protiv njihove judejske braće. 2Jedni su govorili: Svoje sinove i svoje kćeri dajemo u zalog da bismo dobili žito da jedemo i ostanemo živi. 3Drugi su govorili: Svoje njive, vinograde i kuće dajemo u zalog da bismo dobili žito u vreme gladi. 4Drugi su opet govorili: Založili smo svoje njive i vinograde da bismo tim novcem platili caru danak. 5A naše telo je kao i telo naše braće, naši sinovi su kao i njihovi sinovi, ali mi svoje sinove i kćeri moramo da dajemo u roblje, a neke naše kćeri već su robinje. Ruke su naše nemoć ne, jer naše njive i naši vinogradi pripadaju drugima“ (Nem 5 1-5).
Neemija, upravitelj judejskih provincija u ime Persije, učestvovao je u otkupu jevrejskih robova od stranaca i davao je u zajam bez kamate i zaloga zbog čega je, nakon pobune lokalnih dužnika, pozvao velikaše i sveštenstvo da oslobode od dužničkih obaveza i vrate zalog svojim sunarodnicima dužnicima: „6Veoma sam se naljutio kad sam čuo njihovu viku i njihove reči. 7Tada sam u svom srcu razmislio i prekorio velikaše i upravitelje: Vi uzimate zelenašku kamatu, svaki od svog brata. Zatim sam zbog njih sazvao veliki skup. 8Rekao sam im: Mi smo učinili sve što smo mogli da bismo otkupili svoju judejsku braću koja su bila prodata drugim narodima, pa zar ćete vi sada da prodajete svoju braću, pa da ih mi opet otkupljujemo? Na to su ućutali i nisu znali šta da kažu.9Ja sam nastavio: Nije dobro to što radite. Zar ne bi trebalo da hodite u strahu od našeg Boga, da nam se ne bi rugali narodi, naši neprijatelji? 10I ja i braća moja i sluge moje dajemo im novac i žito u zajam. Ali, molim vas, nemojmo više da pozajmljujemo uz kamatu. 11Molim vas, vratite im još danas njihove njive, vinograde, maslinjake i kuće, i stoti deo od novca, žita, mladog vina i ulja što uzimate od njih kao kamatu. 12Oni su odgovorili: „Vratićemo im i nećemo od njih ništa tra žiti. Učinićemo tač no tako kako si rekao. Tada sam pozvao sveštenike i zakleo ih da učine po toj reči. 13Zatim sam istresao skutove svoje odeće i rekao: Ovako neka Bog istrese iz njego ve kuće, i imetka koji je stekao, svakog čo veka koji se ne bude držao ove reči. Tako neka bude istresen i neka ostane bez ičega. Tada je ceo zbor rekao: Neka bude tako! Onda su krenuli da hvale Gospoda i narod je postupio po toj reči“ (Nem 5 6-13).
Pisci Starog Zaveta su bili svesni da dužničko ropstvo i prisvajanje zaloga vode velikom raslojavanju i kontinuiranom ropstvu što, ne samo da je po sebi velika nepravda, već ugrožava održivost društvenog sistema. Svesni toga kakvu opasnost po održivost društvenog sistema predstavljaju nagomilani nevraćeni dugovi, mesopotamski vladari su iz pragmatičnih, a ne toliko moralnih razloga povremeno proglašavali oprosne godine tokom kojih se anulirao dug po osnovu potrošačkog kredita i vraćao zalog dužnicima. U Starom Zavetu je oslobađanje od duga i povraćaj zaloga korektivni mehnizam kojim se umanjuju ljudska patnja i nejednakosti, promoviše milosrđe, ali i obezbeđuje dugoročna održivost društvenog poretka. Oprosne godine su zakonski inkorporirane kako bi se izbegla mogućnost arbitrarnog postupanja vladara.
Svaki sedmi dan (subota) je dan odmora za ljude i životinje. Tog dana se odmaraju i robovi, to jest tog dana su oni oslobođeni od otplate svog duga: „8Sećaj se Šabatnog dana i smatraj ga svetim. 9Šest dana radi i obavljaj sav svoj posao. 10A sedmi dan je Šabat posvećen Gospodu, tvom Bogu. Ne radi nikakav posao, ni ti, ni tvoj sin, ni tvoja kći, ni tvoj rob, ni tvoja robinja, ni tvoja stoka, ni stranac koji živi u tvom gradu. 11Jer je za šest da na Gospod stvorio nebesa i zemlju, more i sve što je u njima, a sedmog dana je počinuo. Zato je Gospod blagoslovio Šabatni dan i posvetio ga“ (Izl 20 8-11). Svake sedme godine (subotnja godina) dugovi se opraštaju svima sem tuđincima, domaći robovi se oslobađaju i zemlja ne obrađuje: „1Svake sedme godine proglasi opraštanje dugova. 2A opraštanje neka bude na ovaj način: svaki zajmodavac neka oprosti dug kojim se njegov bližnji zadužio kod nje ga. Neka ne tera svog bližnjeg ili svog brata da mu vrati dug, jer je proglašeno opraštanje dugova u čast Gospodu.3Tuđinca možeš terati da ti vrati dug, ali sve tvoje što se nađe kod tvog brata neka mu oprosti tvoja ruka. …9Pazi da ti se u srcu ne pojavi pokvarena misao, pa da kažeš: Približava se sedma godina, godina opraštanja dugova, i da ti oko ne bude škrto prema tvom siromašnom bratu, pa da mu ništa ne daš. On će zavapiti Gospodu žaleći se na tebe i to će ti biti greh. …12Ako se tvoj brat, Jevrejin ili Jevrejka, proda tebi i služi ti šest godina, sedme godine otpusti ga od sebe kao slobodnog čoveka“ (Ponz 15).
Neretko su kreditori tretirali svoje robove-dužnike kao članove porodice, zbog čega je robovima ostavljena mogućnost izbora – u slučajevima kad procenjuju da će im biti bolje kod gospodara nego da budu slobodni, robovi su mogli trajno da se odreknu slobode: „5Ali ako rob bude uporno govorio: Ja volim svog gospodara, svojuženu i svoje sinove. Ne želim da odem i dabudem slobodan, 6neka ga njegov gospodar dovede pred Boga i neka ga dovede kod vrataili kod dovratka. Neka mu njegovgospodarprobuši uho šilom, i neka mu on zauvekbude rob“ (Izl 21 5-6). U odnosu na muškarce, ćerke koje su uzimane kao konkubine za kreditora ili njegovog sina bile su u lošijem položaju, jer za njih nije postojala mogućnost otkupa iz dužničkog ropstva. Opet, Stari zavet poziva da se i prema njima postupa humano: „47Ali ako se stranac ili došljak koji je s tobom obogati, a tvoj brat koji je kraj njega osiromaši i mora sebe da proda strancu ili došljaku koji je s tobom ili nekom članu porodice stranca, 48nakon što se proda, on će zadržati pravo da bude otkupljen. Neko od njegove braće može da ga otkupi. 49Može da ga otkupi njegov stric ili sin njegovog strica, ili neko ko je s njim u krvnom srodstvu, ko je od njegovog roda, neko iz njegove porodice. Ili ako se obogati, neka sam sebe otkupi“ (Lev 25 47-49), ili „7Ako neko proda svoju kćer da bude robinja, neka ona ne bude oslobođena kao što se oslobađaju muški robovi. 8Ako ne bude bila po volji svom gospodaru i on je ne odredi za inoču nego je izneverii dopusti da bu de otkupljena, nema pravo da je proda tuđem narodu. 9A ako ju je odredio za svog sina, neka s njom postupa po pravu koje imaju kćeri. 10Ako sebi uzme drugu ženu, neka joj ne uskraćuje hranu, odeću i bračnu dužnost. 11Ako joj ne bude činio ovo troje, ona može slobodno da ode, a da ništa ne plati (Izl 21 7-11).
Kreditori su dužni da oslobode dužnike, ali ne onako kako su im došli – praznih ruku, već sa dovoljno sredstava za opstanak, čime se umanjuje mogućnost, barem na samom početku, da ponovo dopadnu u dužničko ropstvo: „13Ako ga otpustiš od sebe kao slobodnog čoveka, nemoj ga otpustiti praznih ruku. 14Daruj mu nešto od svoje stoke, sa svog gumna i iz svoje prese za ulje i vino. Kao što je Gospod, tvoj Bog, blagoslovio tebe, tako i ti daj njemu. 15Sećaj se da si i ti bio rob u egipatskoj zemlji i da te je Gospod, tvoj Bog, otkupio. Zato ti ovo danas za povedam“ (Ponz 15 13-15). Takođe, otvara se mogućnost i za druge nevoljnike da ne gladuju i dopadnu u dužničko ropstvo jer je svima dozvoljeno da se te godine služe plodovima neobrađene zemlje: „10Šest godina sej seme na svojoj zemlji i sakupljaj njen rod. 11A sedme godine ostavi je neka bude neobrađena, i neka se siromašni iz tvog naroda hrane od nje. Što oni ostave, neka pojedu poljske zveri. Tako radi i sa svojim vinogradom i sa svojim maslinjakom (Izl 23 10-11).
Svake pedesete godine je Jubilej – oprosna godina. Te godine se proglašava sloboda, robovi se oslobađaju ropstva, ljudi se vraćaju svom rodu i zemlja se ne obrađuje: „10Posvetite pedesetu godinu i proglasite u zemlji slobodu za sve njene stanovnike. To neka vam bude oprosna godina i neka se svako od vas vrati na svo je nasledstvo i u svoj rod. 11Ta pedeseta godina neka vam bude oprosna godina. Ne sej te ništa i ne žanjite ono što nikne iz zrnevlja koje se prosulo i ne berite grožđe s neorezane loze. 12Jer je to oprosna godina. Neka vam bude sveta. S njive jedite ono što zemlja rodi. 13Te oprosne godine neka se svako od vas vrati na svoje nasledstvo (Lev 25 10-13). Zemlja se kupuje i shodno tome uzima u zalog samo na ograničeno vreme, zato što ona pripada Bogu – ljudi ne kupuju, i stoga ne uzimaju u zalog zemlju, već određen broj žetvi (ekonomskim rečnikom rečeno uzimaju je na lizing). Kupljena zemlja, obično prodata zbog oskudice kao i zemlja prisvojena uzalog od siromašnih dužnika, vraća se prvobitnim vlasnicima kako bi oni imali od čega da žive i dobili novu priliku da budu slobodni: „16Što više bude godina, to će biti veća cena onoga što kupuješ, a što manje bude godina, to će ma nja biti cena, jer ti on u stvari prodaje broj žetvi … 23Zato zemlja ne sme da se proda zauvek, jer je zemlja moja. Za mene ste vi stranci i došljaci“ (Lev 25).
Literatura: D. Graeber, Debt. The First 5,000 Years, Melville House Publishing, 2011; M. Hudson, …and Forgive Them Their Debts: Lending, Foreclosure and Redemption from Bronze Age Finance to the Jubilee Year (TYRANNY OF DEBT), ISLET, 2018.
