У наставку објављујем пресуду Црквеног суда АЕМ [пдф] и моју жалбу Великом црквеном суду. Ова пресуда није само моја приватна ствар, већ се тиче читаве црквене заједнице. Зато је важно да сви у Цркви буду информисани о свему што се дешава у црквено-судском поступку који је патр. Порфирије, у јулу месецу прошле године, покренуо против мене.
У овом поступку је дошло до озбиљних процесних и суштинских пропуста који су довели до неправедне пресуде којом сам осуђен на коначно искључење из Цркве. Због тежине овакве пресуде, сматрам да је важно да јавност буде упозната са свим чињеницама и аргументима, као и да се јасно и јавно покаже бахатост и неправда оних који су деловали и радили на овој пресуди у оквиру Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке. Њихова имена су: Патријарх Порфирије, епископи Тихон Ракићевић и Алексеј Богићевић, свештеници Богољуб Остојић, Велибор Џомић, Бранислав Борота, Зоран Деврња и Бориша Шањић, и ђакон Дамјан Божић.
Објављивањем ових докумената уопште не желим да вршим било какав притисак на Велики црквени суд. Напротив, намера ми је да искористим своје право да јавно упозорим црквену заједницу и укажем на намерне неправилности оних који би требало да брину о правди и истини. Због свега тога, желим да и црквена јавност има увид у то са каквом сам осионошћу суочен у оквиру овог процеса – ароганцијом и дрскошћу оних који су пресудили моје коначно искључење из Цркве.
Уверен сам да само пуна транспарентност може допринети исправљању неправде и заштити достојанства црквеног поретка – кад год да се то деси. Уосталом, ако они који су донели овакву пресуду у мом случају мисле да се овде ради о „правди“, онда је заиста моје искључење мање пресуда мени, а више сведочанство о стању у Цркви и стању морала оних који су је донели.
ЦРКВЕНОМ СУДУ АРХИЕПИСКОПИЈЕ БЕОГРАДСКО–КАРЛОВАЧКЕ
ЗА
ВЕЛИКИ ЦРКВЕНИ СУД СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
На основу члана 79 и члана 216 став б) алинеја 3 Устава Српске Православне Цркве и члана 78 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве, а у складу са правном поуком из пресуде Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке [пдф], истом црквено-судском надлештву за Велики црквени суд Српске Православне Цркве благовремено подносим
ЖАЛБУ
на пресуду Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке без броја протокола Црквеног суда, која је издата 25. децембра 2025, а мени достављена 31. јануара 2026, којом ми је изречена најтежа пресуда за верне у законодавству наше Свете Цркве – коначно искључење из црквене заједнице.
Образложење
И летимичан поглед на наводе из Оптужнице на основу које је црквено-судски спор против мене вођен указује на непобитну чињеницу да је пресуда донета на основу оптужби које су суштински и канонски неосноване, те су морале бити одбачене. Чињенице указују да су сви наведени канони и правила из Устава и осталих црквеноправних докумената погрешно наведени и/или малициозно примењени. Све ово чини да пресуда Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке нема канонску основу, нема чињенични опис дела, садржи нетачну примену норме, поднета је супротно члану 67 ППЦС (обавеза претходне провере), представља пример обесног поступања које је кажњиво по члану 85 ППЦС.
Из реченог следи да пресуда Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке мора бити одбачена у целини као неоснована, неправилна и канонски неприменљива.
Процедуралне неправилности
Генерално сматрам суштински спорним то што изузетно детаљна аргументација коју сам изнео у свом Одговору на оптужницу приликом доношења пресуде уопште није узета у обзир, за шта ћу овде навести један сликовит пример, док чланове Великог црквеног суда молим да макар они озбиљно узму у разматрање све што сам изнео у Одговору, који достављам у прилогу ове жалбе.
Оптужницом ми се, на пример, ставља на терет и то што ме свештеник Бориша Шањић оптужује за клевету, по питању разлога за истеривање из студентског дома студента Ђорђа Чолића. Иако сам у свом Одговору приложио изјаву студента Чолића који потврђује све моје наводе – Црквени суд Архиепископије београдско-карловачке није прихватио ову изјаву јер сматра да се о оваквим темама треба расправљати интерно, у оквиру црквених институција, а не у медијима. Дакле, Суд одбија да уопште спроведе истрагу у вези са оним што ми се оптужницом првобитно ставља на терет, наиме – клевета, и формулише потпуно други проблем, тј. оптужбу.
Судска одлука, нарочито када изриче најтежу могућу санкцију у црквеном поретку, мора бити заснована на јасној и проверљивој структури закључивања, у којој су чињенице прецизно утврђене, подведене под одређену канонску норму и потом логички повезане са конкретном санкцијом. Из наведеног примера јасно је, међутим, да све то у овом конкретном случају недостаје, те да Суд, чак и тамо где је позивањем на делове Одговора вероватно желео да остави утисак да га је детаљно проучио, заправо доказује да је Одговору приступио врло површно и тенденциозно.
У вези са тим важно је дотаћи се још једне теме помињане у Одговору – непристрасности суда, тј. избегавања сукоба интереса и личне инволвираности, за које сам недвосмислено показао да постоје у случају црквено-судског тужиоца протојереја-ставрофора др Велибора Џомића. Непристрасност суда не подразумева само одсуство стварне пристрасности, већ и одсуство разумне сумње у објективност одлучивања, јер правда, да би била призната као таква, мора бити не само спроведена, него и видљива као непристрасна. Уколико у поступку учествују лица чије је деловање или име предмет оптужбе или јавне критике, онда се ствара објективна потреба да се питање изузећа јасно размотри и образложи, како би се отклонила свака сумња да се у поступку преплићу улоге странке и судије. Изостанак такве анализе не представља нужно доказ пристрасности, али представља процесни пропуст који подрива уверљивост донете одлуке.
Такође, иако суштински није од превеликог значаја, ваља истаћи и то да члан 129 Устава СПЦ прописује да одлуку суда потписују „само председник и деловођа“, чиме се не регулише проста техничка процедура, већ се успоставља правило обавезне форме као гаранција институционалне дисциплине. У мом пак случају, међу потписницима пресуде налази се председавајући суда, председник и секретар суда. Одступање од уставно прописане форме поставља питање правне сигурности, јер управо поштовање форме представља границу између личне воље појединаца и институционалне воље суда.
Неадекватна употреба светих канона и црквених правила – несразмерност казне
У побијаној пресуди изостаје помињана средишња карика, образложена канонска супсумција, јер није показано на који начин конкретно понашање испуњава елементе канона на које се пресуда позива, већ је њихово навођење остало на нивоу формалног упућивања без аналитичке разраде. Неадекватно су употребљени сви канони и црквена правила наведена у пресуди: „починио преступе који су прописани 6. каноном Другог Васељенског Сабора, 6. каноном Трећег Васељенског Сабора, чланом 214 став 1 тачка Б) алинеја 1 и 2 Устава Српске Православне Цркве и члановима 47 и 49 Правила и поступка за црквене судове Српске Православне Цркве:
1. Канон 6. Другог Васељенског сабора нема апсолутно никакве везе са наведеном кривицом и пресудом. Он се бави званичним покретањем судских спорова против епископа и тражи да се испитају наводи тужилаца пре него што се и отпочне спор. Дакле, предмет Канона 6 је искључиво тужба против епископа. Канон регулише ко може, а ко не може поднети тужбу против епископа. У овом поступку, ниједног тренутка нисам подносио тужбу против епископа, те се овај канон не може наводити против мене. Са друге стране, канон не садржи норме које би могли бити основ за кривицу лаика. Није јасно из ког разлога се у пресуди наводи овај канон, па је једини могући закључак да се ради о бахатости, незнању и богословској неписмености.
2. 6. канон Трећег васељенског сабора нема апсолутно никакве везе са наведеном кривицом и пресудом. Канон забрањује да било ко одбије да испоштује одлуке Ефеског сабора одржаног 431. године. Канон 6 није општи дисциплински канон, он не уређује морал, јавне наступе, понашање лаика, питања увреде, интернет садржаја или међуљудске односе. Наведени канон има искључиво заштитну улогу у одбрани догматских одлука Сабора у Ефесу (431) и нема никакве везе са мојим процесом. Канон је догматски, а не дисциплински – и у том смислу га није могуће применити у конкретном случају. Канон 6 не може бити адекватно правно утемељење у овом случају, а позивање на њега представља:
- неисправну квалификацију,
- материјално-правну грешку,
- неосновано проширење примене канона.
3. Члан 214 Устава СПЦ предвиђа као кривице које мирјани могу да почине: 1. преступ против вере и учења Цркве и црквеног поретка и 2. преступ против хришћанског морала. Из пресуде није јасно на основу чега се наводи овај члан, јер у пресуди није показано постојање ниједне од кривица наведених у овом члану. Пресуда не наводи конкретно описане наводне кривице на основу овог члана, него апстрактан списак могућих кривица. У мом случају:
- нема богословског преступа (није наведена ниједна моја изјава која би одступала од учења Цркве),
- нема повреде догме, истина вере, нити црквеног поретка,
- нема повреде морала (ниједна таква радња није наведена).
- нигде у пресуди није идентификовано који аспект вере сам нарушио, како, када, нити који аспект догматског учења сам довео у питање.
- није могуће теретити некога за апстрактну категорију без конкретног дела.
Због свега реченог јасно је да се члан 214 на мене не може примењивати, јер не наводи ниједну радњу која би била кривица у смислу Устава СПЦ.
4. Пресуда даље наводи чланове Правилника за поступак и црквене судове (ППЦС), 47 и 49.
- Члан 47: Пресуда није доказала да сам радио са циљем „разбијања црквеног јединства“, служио се „клеветничким нападима“, водио „кампање против архијереја и свештенства Српске Православне Цркве“, „позивао на нецрквено понашање и поступање, као и на непоштовање црквеног поретка“. Све ово је неистина и није доказано – него паушално и клеветнички изражено речима пресуде: „јавно деловање Благоја Пантелића као теолога уопште није било критичко и црквено него антицрквено, примитивно и недостојно православног хришћанина и теолога“.
- Критиковање поступака појединих клирика није клевета нити ниподаштавање јерархије, већ канонски дозвољена критика и примедба, зарад љубави према Цркви, о чему сведочи целокупно црквено предање (случајеви Светог Максима Исповедника, Златоуста, Теодора Студита итд). Црква није заједница послушника, него заједница личности које служе Цркви, а не ауторитетима. Насупрот томе, у пресуди се непрестано наставља поистовећивање Цркве искључиво са јерархијом. Моје јавне изјаве нису усмерене против „јерархије као институције“, већ против злоупотреба унутар ње – што је канонски легитимно, па чак и моја дужност као члана Цркве. Члан 47 се односи само на конкретне акте непослушности или увреде, а не на богословску расправу или критичку анализу. Пресуда не разликује појмове критика и расправа од појмова клевета и сукоб. Ниједно суштински спорно дело није наведено, те је позивање на члан 47 правно неутемељено.
- Члан 49 санкционише онога „ко свесно говори или предузима шта против црквеног поретка, интереса или Цркве уопште“. Ова норма се односи на: негирање догмата, подстицање раскола, позиве на непослушност, подривање литургијског поретка, јавне јереси, организованог деловања против јединства Цркве. Ништа од овога се мени не ставља на терет. Јавна критика није и не може бити тумачена као напад на Цркву, ни као расколничка активност, нити било шта од онога што се наводи у овом члану. Другим речима, члан 49 се никако не може примењивати на случај када лаик критикује деловање јерархије и злоупотребу Цркве. Навођење правила 47 и 49 ППЦС је, такође, проблематично јер не одговарају траженој казни. Правило 47 предвиђа дисциплинску казну за увреду, а правило 49 одређује казну за оне који раде свесно против црквеног поретка што овде није случај.
С обзиром на то да између наведених чињеница и изречене санкције не постоји јасно изложена логичка веза, одлука остаје нормативно недовољно утемељена, јер се тежина казне не може заснивати на претпоставци, већ искључиво на доказаној и образложеној повреди.
Коначна екскомуникација представља крајњу меру, која по својој природи претпоставља да је исцрпљен сваки блажи облик канонске корекције, осим у случајевима јасно утврђених тешких догматских или моралних преступа. У побијаној пресуди није показано да је наступила повреда такве тежине да оправдава искључење из црквене заједнице, нити је образложено зашто ниједна друга мера није била довољна.
Без анализе сразмерности, санкција губи свој терапијски карактер и постаје дисциплинска реакција, што није у складу са предањским разумевањем канонског поретка као средства духовне исправке, а не институционалне репресије.
Јединство Цркве не почива на једнообразности мишљења, већ на јединству у догмату и евхаристијском општењу, те се канонска одговорност може заснивати искључиво на доказаној повреди тог јединства. Уколико се критичко јавно изражавање става изједначи са нарушавањем канонског поретка, без утврђене јереси, раскола или одбијања литургијског општења, онда се граница између канонске одговорности и дисциплинске контроле мишљења замагљује.
Коначно, нарочито опасан својеврстан канонски апсурд у овој пресуди представља чињеница да ми се наводни недостатак покајања ставља на терет пре било какве пресуде, тј. пре него што је доказана било каква кривица за коју би требало да се кајем. Покајање у канонском поретку јесте духовна последица утврђене кривице, а не средство за њено доказивање. Уколико се одсуство покајања третира као доказ постојања повреде, онда се редослед поступка обрће, јер се кривица више не утврђује доказима, већ се претпоставља из става окривљеног. Насупрот томе, санкција (и покајање) треба да следи доказану повреду, а не обрнуто.
Закључак
На основу свега реченог, молим Велики црквени суд да укине пресуду Црквеног суда Архиепископије београдско-карловачке бр. 38 од 25. децембра 2025. године као процесно недостатну и материјално неутемељену и одбаци оптужбу као неосновану.
Ова жалба није усмерена против институције црквеног суда, већ управо у корист њене доследности, јер ауторитет суда не почива на строгости санкције, већ на јасноћи образложења, поштовању форме и унутрашњој логичкој кохерентности одлуке.
Уколико се тај стандард очува, црквено-судски поредак остаје простор правде, уколико се релативизује, доводи се у питање поверење које верни народ у њега полаже.
Уколико би се прихватила логика пресуде, следило би да је у канонском поретку довољно изрећи оптужбу, а потом као доказ кривице навести управо чињеницу да се окривљени усудио на одбрану. У том случају, поступак више не би служио утврђивању истине, већ формалном потврђивању оптужбе, а казна не би била последица доказане повреде, већ очекивани епилог унапред утврђеног става.
Тада би се, уместо канонске одговорности, успоставио један далеко једноставнији модел: критика би постајала преступ, одбрана доказ кривице, а одсуство „покајања“ (пре било какве пресуде!) – коначна потврда да је пресуда морала бити изречена.
Стога очекујем да Велики црквени суд, поступајући са свешћу о сопственој институционалној одговорности, отклони уочене недостатке и донесе одлуку која ће потврдити да канонски поредак представља меру правде и педагошке бриге за спасење верних, а не средство моћи.
Благоје Пантелић
У Београду,
13.2.2026.
Прилог:
Одговор на Оптужницу Црквеног суда АЕМ бр. 733 од 26.11.2025. достављен 12.12.2025.
