Протојереј Вјачеслав Рубски
Са протојерејем Вјачеславом Рубским разговарамо о новој улози духовника и о „повременим верницима“. Отац Вјачеслав је клирик Одеске епархије Украјинске православне Цркве (Московског патријархата), старешина цркве свете мученице царице Александре при Одеском националном морском универзитету. Завршио је студије на Кијевској духовној академији, Одеском националном универзитету „И. И. Мечњиков“ и Националном педагошком универзитету „М. П. Драгоманов“. Доктор је филозофских наука, психолог практичар, професор психологије. Познати проповедник, аутор популарног јутјуб канала („Вячеслав Рубский“), аутор књига Православна духовност: рестарт. Цртице за унутарњу реформу (2021), Поглед на свет као модел реалности: богословска и религиолошко-филозофска анализа (2019) и Теоретске основе и методологија полемике са протестантизмом (2012).
Оче Вјачеславе, данас се много говори о кризи православне духовности и проблемима у Цркви. Предвиђања су лоша, очекује се масовно разочарење, очекују се расколи итд. На све стране све је више црквених скандала, ауторитет свештенства се урушава, међу верницима само што нису почеле да избијају туче… Зар је заиста све тако лоше?
– Ја сам оптимиста. Верујем у способност Цркве и црквених људи да превазиђу данашње потешкоће. Верујем чак и у оне људе, нарочито припаднике свештенства, који још увек не увиђају проблеме. Тешко је мењати се, али тешко не значи немогуће. Пре или касније ће морати.
У чему је суштина и узрок проблема и шта тачно треба мењати?
– Проблем је у томе што православна парадигма, начин размишљања и тип подвижништва који се развио кроз историју нису примењиви на верника у 21. веку.
У доба хришћанске империје развила се одређена шаблонска идеја тога какав треба да буде хришћанин. Житељиа градова и свим хришћанима као узор су служили отшелници и подвижници општежитељних манастира, са својим начином живота, принципима, типицима, духовним праксама… Архетипска слика бестрасног монаха толико је фасцинирала хришћанску уобразиљу да је прерасла у далеки идеал, у интројекцију тог идеала на себе. Хришћанство се подредило једном шаблону и ту шаблонизованост имамо до данас.
Ми живимо у расцепканом друштву. Данашњи монаси не прихватају древну праксу самоунижења. Ако савременог монаха изгрдите или га разобличите, видећете да у њему нема нимало смерности. Да, он на сва уста говори о смерности, о губљењу сопственог „ја“, али не тежи заиста ка томе. Исто важи и за обичне вернике. Ми, дакле, подсвесно избегавамо она стања у која нас уводи светоотачка аскетика.
Највећи проблем је у томе што ми желимо да се угледамо на свете оце, али више не можемо, јер они су промишљали унутар сасвим другачије парадигме и живели у сасвим другачијем свету. Због тога ми данас њихова осећања, емоције и мисли доживљавамо на сасвим другачији начин. Данашњи човек потпуно другачије доживљава свој осећај кривице, недостатак самопоуздања, сопствену безвољност и обесправљеност. Савремени тип подвижништва је све мање способан да се угледа на свете оце Добротољубља.
Наравно, ми некако носимо све те костиме, типике, чинове, трудимо се да барем на речима имитирамо светоотачку побожност, говоримо да тежимо смерности, самоунижењу, самопрекоревању и одрицању од свог „ја“. А, у ствари, у православљу се већ одавно развио и усталио сасвим другачији тип личности, који светоотачку смерност не доживљава као норму нити пост као покоравање свог организма.
Сваки хришћанин би се могао запитати: за ким ја идем? Може ли заиста монах отшелник или средњовековни светитељ за нас бити пример? И треба ли уопште за неким понављати? Ако будем понављао за неким, да ли ће тај живот заиста бити мој?
Нажалост, многи људи не налазе одговор на ова питања и зато на крају одбаце православље. Људи напуштају православље зато што им нико не говори ништа ново.
Због тога је православним хришћанима потребно преосмишљење главног питања: како верници треба да живе у 21. веку? Јер, док год имитирамо оно што је било у давнини, ми све више осећамо извештаченост, тежину и непотребност тог терета. У исто време, ми не пристајемо ни на савремену баналност, не прихватамо пароле које до нас допиру преко тиктока и телевизора, често веома примитивне. Нешто што је могло да прође деведесетих и почетком двехиљадитих данас више не може. Донедавно смо се борили против глобализације и бар-кодова, а данас то изгледа, напросто, смешно.
Изгледа да смо само променили „непријатеља“, али идеја борбе и потреба за борбом против нечега никуд није нестала, и ми то одлично видимо.
– То је тачно, али тако и је ван православних кругова. Свака групација има потребу за противничком идејом против које се њени припадници уједињују, интегришу снаге и тиме стичу идентитет. Негативни идентитет – „ми смо против тога и тога“ – је најочигледнији зато што се заснива на страху. То гарантује успех, страх је увек ефикасан подстицај.
Кад се православни хришћани боре против глобалног зла (чиповање, секуларизација…), та борба им придаје вредност у сопственим очима, придаје им статус, чак донекле величину. Тада православни хришћанин може да каже: „Можда сам ја грешан и недостојан, али ја се бавим нечим што је најважније на свету! Мој задатак није да градим куће, мостове и путеве, мој задатак је много фундаменталнији!“
Овај принцип је делотворан било где. Чак и међународне корпорације све чешће декларишу своју мисију, било да је то борба за екологију или борба против сиромаштва у неразвијеним земљама. Људима је потребна та мисија „спасавања човечанства“ да се не би осећали као најобичнији потрошачи. И православни хришћани имају исту потребу, ништа више.
Да ли се сукоб православних „конзервативаца“ и православних „либерала“ исто тако заснива на страху?
– Наравно. Притом овај сукоб нема никакве везе са вером. У свакој политичкој средини постоје левичари и десничари, либерали и фундаменталисти. Како је говорио Хосе Ортега и Гасет, „масе су послушније страховима“. Зато се „либерали“ плаше доминације „конзервативаца“, „зверског кеза затворског система“, како они то замишљају. „Конзервативци“ се у исто време хране другим страховима: ако допустимо промену црквеног типика онда ће сутра доћи хомосексуалци, почеће разврат, Црква ће се распасти и зацариће се сатана.
Страховима се хране обе стране, а пошто је страх неизоставни чинилац људске свести, увек ће постојати обе стране. Али, сукоб међу њима би се могао ублажити.
Погледајте колико су скоро све православне црквене заједнице изоловане. Два православна храма се налазе у истом граду, а заједнице при њима практично никада не посећују једна другу. То је веома интересантна чињеница. Али, довољно је рећи тим верницима да православљу прети раскол, па да они одмах скоче: „Нећемо допустити раскол, ми смо против раскола!“ Притом је веома могуће да се и старешине тих цркава виђају само на заједничким богослужењима, ако у њима учествују.
Кад бисмо се чешће дружили, кад би односи међу православним хришћанима били ближи, онда би се „либерали“ и „конзервативци“ једни других мање плашили. Изолованост и страх су гарант озбиљног сукоба.
Хајде чешће да се дружимо, да разговарамо, хајде да не вучемо једни друге на своју страну, већ да се упознајемо са нашим супротним становиштима. Ако за заједничким столом попијемо неколико чајева, то не значи да ћемо убедити једни друге, али барем ћемо престати да се једни других плашимо. То ће онда бити јединство. Ја сам за такво јединство.
У томе би требало да предњаче пастири, позивајући и своје вернике на такав дијалог.
– Питање је да ли су и сами пастири способни за такав дијалог. Нажалост, многи дивни пастири, изузетни људи, никада нису учествовали у дијалогу на равној нози. Данас је свештеник неко ко чује само: „опростите“, „благословите“. Он није навикао на супротна становишта, на реалну расправу. Видимо да свештеници често ни не умеју да воде расправу. Они мисле да расправа треба да одреди ко је православан а ко „антиправославан“. Ако почну да позивају на дијалог, наћи ће се у ситуацији коју неће моћи да контролишу. Неће моћи да буду посредници између супротних страна у расправи зато што и сами увек заузимају одређени став.
Мислим да пастири данас нису спремни за дискусију и полемику. Претпостављам да би их требало припремати за то. Потребни су нам курсеви континуираног образовања за свештенике. По себи знам да психолози имају курсеве континуиране едукације сваких пет година, па чак и чешће. Филозофи исто тако. А свештеници немају. Због чега немају, ако су им објективно потребни?
Треба неко да их окупи и да им објасни како разговарати са другим, неправославним хришћанима, можда са људима нетрадиционалне оријентације, затим са крајњим конзервативцима, са фундаменталистима – у чему ти људи можда могу бити у праву, како да се добронамерно поставимо према њима чак и ако се они категорчки држе своје тачке гледишта. То је нешто што нико не зна и не разуме, и најгоре – за шта се нико не интересује.
А притом се сви интересују за аргументе у корист своје тачке гледишта: дајте нам још више аргумената против других! Ја сам се тиме бавио доста дуго, мој први јавни писмени рад је изашао 1997, затим 2000, затим књига против протестаната: Православље – протестантизам: критичке цртице, па још једна 2012. године. Кад пишеш против једне стране у корист друге, то се тражи. Али када покушаш да понудиш заједничко поље за дискусију, многима није јасно шта да раде на том пољу.
Наши свештеници можда чак поступају исправно: из безбедносних разлога не желе да седну за волан аутомобила којим не умеју да управљају. Али, ако би их неко научио, можда би и пожелели, а њихови верници би научили да разумеју друге. За нас су сви други црни ђаволи – баптисти, припадници ПЦУ, атеисти… Та демонизација свих осталих као начин да заштитимо себе делује прилично бедно и одбојна је за мислеће људе на обе стране.
Слично је и са короном, маскама и вакцинама.
– Да, и ту влада страх, а страх поприма разна обличја. Да ли је ношење маски срозавање људског достојанства или брига за ближње? Једни вичу да су они што не носе маске будале, други вичу да су они што носе маске покорне будале које „играју како им Сорош свира“. И једно и друго је страх. Неко треба да се осврне на тај страх, да не прича о маскама и о пандемији, него да каже: „Зашто се бојиш? Ако неко мисли супротно од тебе, то нема тако огроман значај као што се теби чини“.
Нико не ради на отклањању тог дубоког страха. Христос апостолима каже: „Не бојте се“. Он се није бојао да прекрши суботу, није се бојао да прекрши Мојсијева упутства која су, по његовим речима, написана за тврдокорна срца. Није се бојао да прекрши ауторитет стараца. Својим ученицима је говорио: „Не бојте се, само волите један другога, не бојте се да ће ако нешто прекршите небо пасти на земљу“. Међутим, страх је данас доминантан у многим верским круговима. Конкретно страх од губљења идентитета у маси.
Познајем једну православну црквену заједницу у Америци, они се боје да изгубе идентитет у америчком друштву, зато су им богослужења на црквенословенском, итд. Њихов страх је сасвим разумљив, не кажем да је неоснован. Али, против сам да религија буде религија страха, па макар то био страх са пуним правом и добрим разлозима. То је погрешно. Хришћанство је нешто друго. Хришћанство је да се у твом ближњем – којега користиш или којег се бојиш – за тебе открива Бог.
Страх нам је препрека ка спасењу?
– Ја имам проблем да разумем ту универзалну категорију спасења. Једном човеку Христос каже да не треба да негује своје старе родитеље: „Пођи са мном“. Другом каже: „Ти ниси далеко од Царства Божијег“. Трећем каже: „Исцелио сам те, иди кући, иди куд си пошао“. Спасење је наставак дијалога који почиње овде на земљи. Спасени човек је онај који наставља да разговара са Богом.
Да преформулишем питање: да ли страх стоји као препрека између човека и Бога?
– Не бих рекао да је страх препрека. Страх је повод за започињање односа са Богом. Као што се и ми једни са другима најчешће упознајемо неким поводом, а затим однос постаје дубљи, па понекад прерасте и у пријатељство. Први импулс који је ученике подстакао да пођу за Христом био је, највероватније, погрешан – надали су се да ће се он, као Месија, ускоро зацарити и сл. Када страх или корист послуже као повод за хришћанство, то је нормално. Ја сам против да то постане коначна, финална верзија хришћанства. Хришћанство има много већи потенцијал.
Страх је нормалан, нека постоји. Само да не постане једини или главни садржај хришћанства.
Ја ни случајно не желим да посрамим људе који се нечега боје. Сви се ми нечег бојимо. На пример, смрти. Пред крај живота многи први пут уђу у цркву, зато што звона полако почињу да звоне и за њима. Ко их због тога може оптужити? За њих је то повод. Али, понекад се на томе и зауставе. Зато овде и свештеник треба да пође од страха, а да заврши нечим другим.
Где је граница прихватљивог у прихватању другога и како прихватити другог ако је то из неког разлога изузетно тешко?
– Постоје две равни прихватања – лична и заједничка. Нешто што прихватам ја не морају да прихвате сви. У нашој цркви је био један луд човек, звали смо га Коста филозоф, брада му је увек била улепљена у слине или у макароне, а притом је читао Кјерјегора, Спинозу… Ја сам се поред њега осећао опуштено, долазио је и нас двојица смо разговарали. Али, у заједници он ником није био потребан нити занимљив.
Правило твог личног прихватања не треба да буде правило за све. Као Кантов императив, само обратно. Услови заједничког прихватања су другачији: треба да буде пријатно не само ономе који бива прихваћен, него и онима који га прихватају. Када нам је свима заједно пријатно, то је правило заједничког прихватања. Али, ако човек није добар или ако је изузетно лош, не треба да му повлађујемо. У томе је сва ствар, ситуација треба да се развија органски.
Апостол Павле каже: „Ако јело саблажњава брата мога, нећу јести месо довека, да не саблазним брата мога“ (1Кор 8, 13), зато је наш став да, ако прихватамо другога, онда се ми прилагођавамо њему. Ја предлажем супротно: када неко споља хоће да уђе у наше друштво, у нашу заједницу, ми се нећемо мењати зарад њега. Ако му буде пријатно, остаће.
Притом, ја сам против неприхватања из идеолошких разлога. Ако нам је пријатно са човеком који на нас не личи, онда не треба да га преобувамо, преоблачимо, да мењамо његов изглед… „Девојко, офарбај косу у црно!“ Ако она сама, посматрајући нас, помисли да треба да је офарба, нека је офарба. Ако је нама у реду што је њена коса офарбана црвено или што има пирсинг на усни, онда је све у реду. Све треба да се одвија природно и не треба да буде повод за раздор. „Дошла си овамо са пирсингом. Мене то, наравно, не саблажњава, али све друге саблажњава“. А јеси ли питао све друге? Ми волимо да говоримо за друге. Нека други говоре за себе.
Заједничко прихватање се обезбеђује човековим органским уласком у заједницу. Лично прихватање је по правилу шире. Лично могу да комуницирам са било ким.
Можда се мени свиђа да седим са панкером који је пушач, али у нашој парохијској заједници скоро сви су непушачи, и ја сам непушач, зато је његово пушење у нашем друштву неприхватљиво.
Ми постављамо оквире. Ако се човек не уклапа, ако је и њему непријатно и нама непријатно, онда се међусобно одбијамо.
Управо то је прихватање без идеологије, искључиво по личном осећају. Ако развијете ту вештину, видећете да можете прихватити много више људи него што сте мислили. Испоставиће се да се и са кришнаитом може лепо поседети и поразговарати о духовном животу, да они и нису тако чудни колико делују. Или са муслиманом. Да, он одбацује Тројицу, али можемо са њим да поразговарамо, при чему уопште не треба да га подржавамо и да се слажемо да Тројица не постоји. Никог не треба преобувати, али не треба се ни преобувати, не треба се прилагођавати ни на кога.
Уз такав, пажљив однос према човеку, према човековој личности, способни смо за далеко веће прихватање. Ми, међутим, човека чешће доживљавамо као апстрактни објекат. Код Хегела у једном чланку се описује ситуација: човек на пијаци са тезге граби храну и бежи, сви вичу: „Држи лопова!“ У овом случају „лопов“ је апстракција иза које се крије човек са својим личним особинама, животном причом, потребама, односима, судбином… Али, за трговце је он у датом тренутку само „лопов“ и ништа више.
Тако и ми кажемо за неког: „он је јеретик“, „он је одступник“ или „он је атеиста“. Али, чекајте, где је човек? Погледајте га у очи, погледајте у његов свет, у његову душу, можда ћете те тамо наћи да је атеизам нешто потпуно маргинално, неважно, чак и за њега.
Недавно сам расправљао са једним таквим атеистом, магистром наука. Он је атеиста исто као што сам и ја балерина. За њега је атеизам само једна у низу ставки у прилог слободи и непоробљености. Зар је то атеизам? Али, тај његов атеизам у очима верника прераста у протвљење Богу. Једни вичу: „Ви верници, што верујете у бајке“, други вичу: „Ви атеисти, материјалисти, бездушна створења“. Ове две супротности су, пре, заштитне реакције једних на друге у којима се супротан став доводи до апсурда. И, наравно, ту је страх, који све разлике увеличава до крајњих граница.
Недавно је код мене био један изузетни архимандрит, који се уверио да је, у ствари, он „либерал“, а да сам ја „конзервативац“, а не супротно. Јер, ја сам стао у одбрану светог Генадија Новгородског који се залагао за погубљивање јеретика, док је отац архимандрит изјавио да сматра да је скоро цео наш епископат отпао од истине и прихватио компромис по одређеном питању. Према томе, загреби „либерала“ – угледаћеш „конзервативца“, загреби „конзервативца“ – угледаћеш „либерала“.
Људи који ме не познају лично, већ само остављају коментаре испод мојих објава на интернету, понашају се много одсечније него када би директно комуницирали са мном. А када уђемо у комуникацију, они схвате да Рубски није чудовиште, да се с њим може разговарати, да ни они сами нису неки велики „конзервативци“, већ, напротив, малтене „либерали“. Али, до тога се долази тек у личном разговору, док интернет апсолутизује ставове, људи се постављају као стопостотни, чисти „либерали“ или „конзервативци“, гађају се максималистичким фразама и универзалним квантификаторима.
Па опет, да ли треба прихватати сваког и да ли је то, уопште, могуће, или постоје изузеци?
– Наравно да постоје људи који су неспособни за дијалог, у чији пројекат улази наше уништење. Фанатици, терористи, манијаци… Такве људе треба некако зауставити, тј. уклонити из друштва. Ту је крај мојој толеранцији и схватању другог као компликованог система, управо зато што као психолог знам да тај систем може бити социјално опасан.
Једини могући разлог за разглашавање пацијентове тајне је када човек постане претња за себе или за друге. Када у његов пројекат уђе, на пример, смрт његовог суседа, моја дужност је да га зауставим.
Ако питате за деструктивне религије, онда су то, на пример, такозвани сатанисти и њима блиски култови који се заснивају на супротстављању хришћанству. То су паразити. Није случајност што савремени сатанизам не оставља утисак филозофије. Док је Алистер Кроули још увек био мање-више дубоки мислилац теозофског типа, савремене тинејџерске кругове нонконформиста сатаниста чине паразити који умеју да ломе крстове, али ништа не умеју да створе. Сматрам да постоје опасне религије и штетни маргинални кругови и изузетно опасна психичка стања, као и да их треба обуздати.
Ухватили смо се теме „конзервативаца“, „либерала“ и међусобног прихватања, а већина верника је према томе, вероватно, равнодушна. Многи свештеници се жале на површну веру оних људи који тек повремено иду у цркву, на магијски однос према Цркви и светим тајнама…
– Шта значи „површна вера“? Према вери се треба односити детиње наивно, не треба је проверавати, не треба је анализирати. Треба искључити све наше критичке системе мишљења. Ако бисмо започели борбу против магијског доживљаја у Цркви, морали бисмо да одлучимо не половину, него 90% наших православних верника. Када људи стоје у реду испред гроба Господњег, они верују, иако Бога тамо одавно нема, он је васкрсао. Христос каже: „Што тражите живога међу мртвима?“ (Лк 24, 5). А људи опет иду тамо.
Што се тиче људи који повремено иду у цркву, то је један од типова или стилова духовног живота. Има много типова духовног живота и сви су различити, као музика. Џез, панк, реп, метал, класика – то су веома различити стилови, али све је то музика. Тако је и у духовном животу. „Повремени верници“ имају своју духовну „музику“. Да, они извлаче звук из два бубња и једне свирале, али њихова мелодија њима звучи боље него „какофонија“ многих инструмената у различитим тоналитетима коју они не могу да слушају.
Не бих рекао да је један стил виши или бољи од другог, једноставно су различити. Постоји примитивна музика, постоји сложенија. Да, могу рећи да је моје хришћанство сложеније, зато што је прошло кроз Левинаса и Дериду, иако је један од њих безмало атеиста, док је други велики верник, али не наше вере. Међутим, то не значи да је моје хришћанство исправно, а нечије друго погрешно. Једноставно, свако има свој пут.
Чак и пут који се разликује од мог ја препознајем као исправан, остављајући притом могућност да неко други мој пут препозна као погрешан. Људи не могу да разумеју како је могуће сумњати у неко од православних учења и у исто време бити православан. За мене важи супротно: како је могуће исповедати било које веровање, а притом не сумњати? Ако не сумњаш, онда, значи, ни не исповедаш, већ просто понављаш, као што се понавља мантра „ом мани падме хум“. За мене понављање није исповедање, за друге је сопствена рефлексија одступање од исповедања. Зато им допуштам да сматрају да ја „нисам исправан“, иако сматрам и да су они „у праву“, али да сам и ја „у праву“.
Замислимо ситуацију: тип духовног живота конкретног парохијанина се потпуно разликује од типа духовног живота његовог пастира. Човек слуша свештеника, пита га, а не добија одговоре на своја питања. Шта он да ради?
– Хвала Богу, данас имамо интернет. Ако свештеник на парохији не може да одговори на неко од питања, ништа страшно.
Мало ћу скренути са теме. Сматрам да у Цркви треба да постоје „приглупи“ или „груби“ свештеници. Интелектуализам понекад оптерећује вернике. Када је свештеник прост, с њим је све једноставно. Он не глуми једноставност, он је заиста једноставан. Груб и прост свештеник зна шта ради. Простих људи у Цркви треба да буде пуно, зато што они црквени простор чине пријатним за друге просте људе.
Ако су некоме потребни компликовани одговори, ту је интернет, ту су форуми, групе, сајтови, канали на којима се могу наћи одговори. Ако ти не одговори један свештеник, питај другог. На крају крајева, пастирско руковођење није брак, у томе нема никакве прељубе.
Дакле, променити парохијску заједницу и свештеника – то је нормалан процес?
– То је природан процес, зато што смо сви ми свештеници једнострани, сваки од нас врти једну исту плочу, прича своју причу и пре или касније почне да се понавља, макар и другачијим речима. Према томе, ако човек пита неколико свештеника или проучава неколико богослова, ако пореди своју позицију са њиховом, то је одлично, то је идеално.
У својој књизи Православна духовност: рестарт пишете да су свештеници проповед претворили у покушај да своје лично „ја“ сакрију иза светоотачких формулација и заповести, а људе научили да буду неповерљиви према сваком приступу који подразумева лични доживљај Бога. С друге стране, у проповеди личног доживљаја крије се друга опасност – да се скрене са пута, да се падне у јерес, у прелест, да се за собом повуку и други…
– У животу свуда вреба опасност. Шта значи проповедати кроз цитате? То значи изаћи на позорницу и само отварати уста на плејбек, и то на снимак туђег гласа. Као певаш, а у ствари су други за тебе све већ унапред отпевали. Може и тако, онда сигурно нећеш погрешити.
Можеш се молити својим речима, а можеш се претварати да се молиш, понављајући туђе формулације. Велика је разлика између Канона св. Андреја Критског и оних стања која ми проживљавамо током његовог читања. Ту разлику ми најрадије не примећујемо, мислећи да се самим тим што изговарамо речи канона налазимо у истом стању духа као и аутор. Али, то није истина.
Одступање од постојећих формулација и вођење самосталног духовног живота, наравно, носи одређене ризике. Може се пасти у прелест, може се полудети, може се накупити гомила јереси, итд. Најбољу гаранцију против тог ризика предложио је у шали један свештеник из Белорусије. Треба узети дрон, снимити на њега све свештеничке возгласе и проповеди. Тај дрон ће летети кроз цркву, кадити, затим ће се приземљити у олтару испред часне трпезе и отуд испричати све што треба, преузимајући најбоље проповеди са интернета. То би функционисало идеално. Остаје само да се измисле идеални парохијани који дођу, оставе неку пару, климају главама и оду.
Тај вештачки „свештеник“ је, чини ми се, одличан пример. Људи, шта желите? Одлучите се. Да ли вам треба „робопоп“ који изговара идеалне проповеди и кади унаоколо или вам треба човек који греши и саплиће се, али је човек? Ако хоћете човека, морате пристати и на одређену меру његових грешака. Ако пређе ту меру, рећи ћемо му: „Ниси довољно квалификован, лош си, одлази!“ Нема човека имуног на прелести.
Шта је прелест? Прелест је стање погрешног, обично превисоког вредновања свог душевног стања. То стање неприметно може обузети код сваког од нас, кроз разобличавање грехова ближњег, кроз борбу за правду и истину… Осећање своје духовне предности крије се иза најплеменитијих маски. Уосталом, сами почеци православља су били обележени осећањем духовне предности, због тога смо ми на неки начин увек у прелести.
Ми смо од самог почетка били „духовни“, бољи – најпре од незнабожаца, потом од аријанаца, касније од баптиста, а онда од свих.
Ко нам, дакле, после тога може приговорити како није добро говорити о својој духовној предности? Можда и није добро, али онда би требало вратити уназад читаву историју православља.
Дакле, смемо говорити о својој духовној предности? „Ја идем у цркву, а комшиница не иде“. У једном предавању сте рекли да нису сви људи способни за духовни живот. Ко је неспособан?
– Неспособност запажа онај ко је способан. Делфин сматра да људи не умеју да пливају. У принципу, то је тачно, из перспективе једног делфина наше пливање је бедно батргање. Риба би могла рећи да делфин не уме да плива, зато што он стално мора да узима ваздух на површини, а она има шкрге.
Или узмимо причу о талентима. Са становишта неког ко има пет талената онај ко има само један је неталентован. Али, са Божијег становишта обојица се налазе у истом положају. Апостол Павле у Првој посланици Коринћанима пише: „Дарови су различити, али је Дух један“ (1Кор 12, 4). Умеће свирања виолине и умеће организовања концерата и турнеја – то су два различита умећа. Виолиниста може рећи да је менаџер неталентован зато што не уме да свира виолину. А менаџер може рећи да је виолиниста неталентован, будући да је приморан да свира у подземном пролазу да би зарадио макар нешто. Само заједно могу дати маха својим талентима.
У том смислу, људи који су потпуно неталентовани, неспособни за било шта, објективно не постоје. Али, са субјективног становишта можемо рећи: „Као гитариста, ти ниси ни за шта, ти си потпуна нула“. Ако дефинишемо духовни живот, неки људи ће се неизбежно наћи ван оквира те дефиниције. Желите да дефинишете? Будите спремни да ће већина човечанства остати изван ваше дефиниције. Зато мислим да Бог са сваким човеком води лични дијалог и да Бог тог човека разуме боље него што га разумеју други људи.
Дакле, не треба се бринути због квалитета свог духовног живота?
– Ако бринемо због тога, то је слично као кад бисмо се стидели музике која нам се свиђа. Имате ли однос са Богом? Јесте ли способни за нешто више? Начините корак. Ако га још увек нисте начинили, можда ни не треба? Не треба силити себе да бисмо се претворили у визионара, медијума, преподобног… Чему то? Будите на оном степену на којем се осећате пријатно.
А ако ми, на пример, не иде молитва, ако ме Бог не чује? Или ако не успевам да постим и због тога ми је непријатно?
– Ми имамо неколико модела духовног живота, то су молитве и постови. С једне стране, они нас мотивишу, с друге нас траумирају. Прочитам житије Антонија Великог и са усхићењем уђем у пост, а онда на крају поста кажем: „Мој пост није никакав, глупост најобичнија, ја лоше постим, то нема никакве везе са оним како је постио Антоније Велики“. То се зове недостатак модела.
Када почнем да се молим, имам два модела молитве: с једне стране, требало би све да прочитам, с друге стране, требало би да се молим душом. Душом могу да се молим пет минута.
Да парафразирам апостола Павла, боље је рећи пет својих речи него сто речи на црквенословенском. Ако се човек осећа способним за нешто више, онда се то нешто и догађа. Човек се природно развија. Ако осећаш да желиш више, треба себи то да пружиш.
Човек узме гитару, научи да свира и задовољан је како свира. Ако је то човек попут Дејва Мастејна или Гарија Мура, целог живота ће свирати виртуозно, трудећи се да звучи све боље и боље. Постоје људи чија су очекивања од себе огромна, они осећају да треба да пођу даље. А постоје људи који савладају једноставну песмицу или неке просте акорде и више им, напросто, није потребно.
Зато, када ми људи кажу како се моле десет или двадесет година, али нису задовољни својом молитвом, они се варају. Задовољни су. Задовољни су ситуацијом незадовољности својом молитвом, зато што је незадовољност својим духовним животом знак православности. Ако желиш да будеш обележен знаком православности, буди незадовољан својим духовним животом. Ево, сав сам незадовољан. А онај ко је стварно незадовољан тај седи и вежба гитару.
А ако сам стварно незадовољан? Како „вежбати“ духовни живот?
– Експериментисати. Само, ти експерименти не треба да долазе споља. Онима који желе да експериментишу дао бих следећи савет: експериментишите сами. Ако се са неким саветујете, он не треба да руководи. Експеримент је веома префињена ствар. Ако желим да направим корак напред, а други ми каже: „нека ти корак буде два метра“, моје ноге то неће моћи да изведу. Раст треба да буде природан, макар и кроз мале кораке.
Пример експеримента: одлучиш да уместо вечерњих молитви прочиташ неке друге или да прочиташ нешто из Цветног триода. Јеси ли то сам измислио? Јеси. А пошто си сам измислио, можеш сам и да се предомислиш, имаш ту слободу. Чим ти неко каже: „Изволи, читај Псалтир“, већ осећаш притисак. Осим ако ти каже: „Саветујем ти то и то, али ако ти се не свиди, више немој“. То је у реду.
Можда се нађеш у необраном грожђу, схватиш да такав експеримент није за тебе. Али, у експерименту увек треба оставити могућност корака уназад. Ми у православљу смо навикли да је корак уназад малтене преступ. Експеримент се управо у томе и састоји да можете учинити корак назад. Покушајте ради експеримента да не постите један Велики пост. Ако вам се не свиди, следећи пост постите. Али, имајте све време на уму да сте тако сами одлучили. Нико други неће узети на себе одговорност за резултат експеримента.
Да ли то значи да духовник није ни потребан? А ако је ипак потребан, онда какав?
– Духовник треба да буде као старији друг. Још је свети Игњатије Брјанчанинов писао да у наше време нема више духоносних стараца, остали су само старији другови. Ако се успостави такав однос, све ће бити безбедно. Онај ко експериментише осећаће тло под ногама, осећаће себе. И много боље ће почети да разуме друге који експериментишу, али на другачији начин него он.
Оче Вјачеславе, Ви доста смело говорите о томе. Зар Вас не оптужују за новотарство, модернизам, за то да припремате „православну реформацију“? Тим пре што поднаслов Ваше књиге гласи Цртице за унутарњу реформу…
– Зар заиста мислите да је код нас могућа реформација? Немачка Реформација није почела тако што је Мартин Лутер написао тумачење Посланице Римљанима, него тако што је добио подршку од кнежева-изборника. Конкретно, саксонски кнез-изборник Фридрих III Мудри му је пружио уточиште, иначе би и Лутер био погубљен као Јан Хус и Џон Виклиф. Али, Лутер је имао покровитеље у виду кнежева-изборника или, како бисмо данас рекли, олигараха, који су чисто материјално били заинтересовани за секуларизацију, за одузимање земаља од папског престола у своју корист. Зато су и организовали Реформацију као социјални процес.
Данас бисмо могли говорити о потенцијалној реформацији само уколико би неки олигарси били заинтересовани да нешто одузму Цркви, неке земље или другу имовину, па би одлучили да подрже реформаторске струје у Цркви.
Али, то није случај. Сви представници световне власти, сви олигарси, држе страну представницима црквене власти и не подржавају хришћанске либерале унутар Цркве. Сваки директор фабрике, а камоли олигарх, жели да се спријатељи са епископом и митрополитом, а прогресивни свештеник му нимало није потребан. Зато је данас реформација у смислу Лутера немогућа. То је као кад бисмо се плашили Марсоваца који ће доћи и појести све наше залихе кромпира.
А постепена обнова је наша свакодневна пракса, она се увек одвијала и увек се одвија. И увек је наилазила на противљење. Када је Василије Велики прогласио да је Син „омоусиос“ тј. јеносуштан Оцу, завршио је у тамници. Када је Максим Грк редиговао текстове, завршио је у затвору. Када је Дионисије Радоњешки редиговао текстове, исто тако. Симеон Нови Богослов је истеран из манастира. И Василију Великом је суђено… Многи и многи свети оци су у своје време важили за „либерале“ и излагани су репресијама због тога што су обнављали поглед на Христа, на хришћанство, на духовне праксе. Тако је било и тако ће бити увек.
Обнова се одвија. Погледајте како данас православни хришћани посматрају идеју пакла. Свети Григорије Двојеслов је говорио да ће једно од уживања праведникâ бити посматрање вечних мука грешникâ. У Средњем веку се тако сматрало. Још у 19. веку у православним уџбеницима догматике је писало да је Бог осветник који ће свима узвратити по делима. Где је данас све то?
У Цркви је одрасло ново поколење, васпитано на митрополиту Антонију Сурошком, оцу Александру Мењу, оцу Александру Шмеману, професору Осипову и другима, веома далеко од средњовековне Цркве. Савремена идеја доброг Бога који жели да помилује на Суду потпуно је супротна богослужбеним текстовима, у којима Бог свакоме узвраћа по делима.
Ми смо прешли тај пут, а да га нисмо ни приметили. Нисмо приметили ни како смо почели да се стидимо тога што архијереј има много новца и огромну власт. Раније су се људи тиме поносили. Теофан Прокопович је имао чизме од десет хиљада рубаља, то су за 18. век биле огромне паре. Када се у кочије упрегне шест пари коња, то је био луксуз. Данас се архијереји критикују због луксуза. То значи да смо већ обавили велики реформаторски посао.
Протојереј Вјачеслав Рубски је клирик Одеске епархије Украјинске православне Цркве (Московског патријархата), старешина цркве свете мученице царице Александре при Одеском националном морском универзитету. Завршио је студије на Кијевској духовној академији, Одеском националном универзитету „И. И. Мечњиков“ и Националном педагошком универзитету „М. П. Драгоманов“. Доктор филозофских наука, психолог практичар, професор психологије. Познати проповедник, аутор популарног јутјуб канала („Вячеслав Рубский“), аутор књига Православна духовност: рестарт. Цртице за унутарњу реформу (2021), Поглед на свет као модел реалности: богословска и религиолошко-филозофска анализа (2019) и Теоретске основе и методологија полемике са протестантизмом (2012).
Извор: «Поскреби либерала — найдешь ортодокса», Правмир; српски превод: Видослов, бр. 85 (2022).
Превод: Иван С. Недић и Јелена Недић