Protojerej Vjačeslav Rubski
Sa protojerejem Vjačeslavom Rubskim razgovaramo o novoj ulozi duhovnika i o „povremenim vernicima“. Otac Vjačeslav je klirik Odeske eparhije Ukrajinske pravoslavne Crkve (Moskovskog patrijarhata), starešina crkve svete mučenice carice Aleksandre pri Odeskom nacionalnom morskom univerzitetu. Završio je studije na Kijevskoj duhovnoj akademiji, Odeskom nacionalnom univerzitetu „I. I. Mečnjikov“ i Nacionalnom pedagoškom univerzitetu „M. P. Dragomanov“. Doktor je filozofskih nauka, psiholog praktičar, profesor psihologije. Poznati propovednik, autor popularnog jutjub kanala („Vяčeslav Rubskiй“), autor knjiga Pravoslavna duhovnost: restart. Crtice za unutarnju reformu (2021), Pogled na svet kao model realnosti: bogoslovska i religiološko-filozofska analiza (2019) i Teoretske osnove i metodologija polemike sa protestantizmom (2012).
Oče Vjačeslave, danas se mnogo govori o krizi pravoslavne duhovnosti i problemima u Crkvi. Predviđanja su loša, očekuje se masovno razočarenje, očekuju se raskoli itd. Na sve strane sve je više crkvenih skandala, autoritet sveštenstva se urušava, među vernicima samo što nisu počele da izbijaju tuče… Zar je zaista sve tako loše?
– Ja sam optimista. Verujem u sposobnost Crkve i crkvenih ljudi da prevaziđu današnje poteškoće. Verujem čak i u one ljude, naročito pripadnike sveštenstva, koji još uvek ne uviđaju probleme. Teško je menjati se, ali teško ne znači nemoguće. Pre ili kasnije će morati.
U čemu je suština i uzrok problema i šta tačno treba menjati?
– Problem je u tome što pravoslavna paradigma, način razmišljanja i tip podvižništva koji se razvio kroz istoriju nisu primenjivi na vernika u 21. veku.
U doba hrišćanske imperije razvila se određena šablonska ideja toga kakav treba da bude hrišćanin. Žiteljia gradova i svim hrišćanima kao uzor su služili otšelnici i podvižnici opštežiteljnih manastira, sa svojim načinom života, principima, tipicima, duhovnim praksama… Arhetipska slika bestrasnog monaha toliko je fascinirala hrišćansku uobrazilju da je prerasla u daleki ideal, u introjekciju tog ideala na sebe. Hrišćanstvo se podredilo jednom šablonu i tu šablonizovanost imamo do danas.
Mi živimo u rascepkanom društvu. Današnji monasi ne prihvataju drevnu praksu samouniženja. Ako savremenog monaha izgrdite ili ga razobličite, videćete da u njemu nema nimalo smernosti. Da, on na sva usta govori o smernosti, o gubljenju sopstvenog „ja“, ali ne teži zaista ka tome. Isto važi i za obične vernike. Mi, dakle, podsvesno izbegavamo ona stanja u koja nas uvodi svetootačka asketika.
Najveći problem je u tome što mi želimo da se ugledamo na svete oce, ali više ne možemo, jer oni su promišljali unutar sasvim drugačije paradigme i živeli u sasvim drugačijem svetu. Zbog toga mi danas njihova osećanja, emocije i misli doživljavamo na sasvim drugačiji način. Današnji čovek potpuno drugačije doživljava svoj osećaj krivice, nedostatak samopouzdanja, sopstvenu bezvoljnost i obespravljenost. Savremeni tip podvižništva je sve manje sposoban da se ugleda na svete oce Dobrotoljublja.
Naravno, mi nekako nosimo sve te kostime, tipike, činove, trudimo se da barem na rečima imitiramo svetootačku pobožnost, govorimo da težimo smernosti, samouniženju, samoprekorevanju i odricanju od svog „ja“. A, u stvari, u pravoslavlju se već odavno razvio i ustalio sasvim drugačiji tip ličnosti, koji svetootačku smernost ne doživljava kao normu niti post kao pokoravanje svog organizma.
Svaki hrišćanin bi se mogao zapitati: za kim ja idem? Može li zaista monah otšelnik ili srednjovekovni svetitelj za nas biti primer? I treba li uopšte za nekim ponavljati? Ako budem ponavljao za nekim, da li će taj život zaista biti moj?
Nažalost, mnogi ljudi ne nalaze odgovor na ova pitanja i zato na kraju odbace pravoslavlje. Ljudi napuštaju pravoslavlje zato što im niko ne govori ništa novo.
Zbog toga je pravoslavnim hrišćanima potrebno preosmišljenje glavnog pitanja: kako vernici treba da žive u 21. veku? Jer, dok god imitiramo ono što je bilo u davnini, mi sve više osećamo izveštačenost, težinu i nepotrebnost tog tereta. U isto vreme, mi ne pristajemo ni na savremenu banalnost, ne prihvatamo parole koje do nas dopiru preko tiktoka i televizora, često veoma primitivne. Nešto što je moglo da prođe devedesetih i početkom dvehiljaditih danas više ne može. Donedavno smo se borili protiv globalizacije i bar-kodova, a danas to izgleda, naprosto, smešno.
Izgleda da smo samo promenili „neprijatelja“, ali ideja borbe i potreba za borbom protiv nečega nikud nije nestala, i mi to odlično vidimo.
– To je tačno, ali tako i je van pravoslavnih krugova. Svaka grupacija ima potrebu za protivničkom idejom protiv koje se njeni pripadnici ujedinjuju, integrišu snage i time stiču identitet. Negativni identitet – „mi smo protiv toga i toga“ – je najočigledniji zato što se zasniva na strahu. To garantuje uspeh, strah je uvek efikasan podsticaj.
Kad se pravoslavni hrišćani bore protiv globalnog zla (čipovanje, sekularizacija…), ta borba im pridaje vrednost u sopstvenim očima, pridaje im status, čak donekle veličinu. Tada pravoslavni hrišćanin može da kaže: „Možda sam ja grešan i nedostojan, ali ja se bavim nečim što je najvažnije na svetu! Moj zadatak nije da gradim kuće, mostove i puteve, moj zadatak je mnogo fundamentalniji!“
Ovaj princip je delotvoran bilo gde. Čak i međunarodne korporacije sve češće deklarišu svoju misiju, bilo da je to borba za ekologiju ili borba protiv siromaštva u nerazvijenim zemljama. Ljudima je potrebna ta misija „spasavanja čovečanstva“ da se ne bi osećali kao najobičniji potrošači. I pravoslavni hrišćani imaju istu potrebu, ništa više.
Da li se sukob pravoslavnih „konzervativaca“ i pravoslavnih „liberala“ isto tako zasniva na strahu?
– Naravno. Pritom ovaj sukob nema nikakve veze sa verom. U svakoj političkoj sredini postoje levičari i desničari, liberali i fundamentalisti. Kako je govorio Hose Ortega i Gaset, „mase su poslušnije strahovima“. Zato se „liberali“ plaše dominacije „konzervativaca“, „zverskog keza zatvorskog sistema“, kako oni to zamišljaju. „Konzervativci“ se u isto vreme hrane drugim strahovima: ako dopustimo promenu crkvenog tipika onda će sutra doći homoseksualci, počeće razvrat, Crkva će se raspasti i zacariće se satana.
Strahovima se hrane obe strane, a pošto je strah neizostavni činilac ljudske svesti, uvek će postojati obe strane. Ali, sukob među njima bi se mogao ublažiti.
Pogledajte koliko su skoro sve pravoslavne crkvene zajednice izolovane. Dva pravoslavna hrama se nalaze u istom gradu, a zajednice pri njima praktično nikada ne posećuju jedna drugu. To je veoma interesantna činjenica. Ali, dovoljno je reći tim vernicima da pravoslavlju preti raskol, pa da oni odmah skoče: „Nećemo dopustiti raskol, mi smo protiv raskola!“ Pritom je veoma moguće da se i starešine tih crkava viđaju samo na zajedničkim bogosluženjima, ako u njima učestvuju.
Kad bismo se češće družili, kad bi odnosi među pravoslavnim hrišćanima bili bliži, onda bi se „liberali“ i „konzervativci“ jedni drugih manje plašili. Izolovanost i strah su garant ozbiljnog sukoba.
Hajde češće da se družimo, da razgovaramo, hajde da ne vučemo jedni druge na svoju stranu, već da se upoznajemo sa našim suprotnim stanovištima. Ako za zajedničkim stolom popijemo nekoliko čajeva, to ne znači da ćemo ubediti jedni druge, ali barem ćemo prestati da se jedni drugih plašimo. To će onda biti jedinstvo. Ja sam za takvo jedinstvo.
U tome bi trebalo da prednjače pastiri, pozivajući i svoje vernike na takav dijalog.
– Pitanje je da li su i sami pastiri sposobni za takav dijalog. Nažalost, mnogi divni pastiri, izuzetni ljudi, nikada nisu učestvovali u dijalogu na ravnoj nozi. Danas je sveštenik neko ko čuje samo: „oprostite“, „blagoslovite“. On nije navikao na suprotna stanovišta, na realnu raspravu. Vidimo da sveštenici često ni ne umeju da vode raspravu. Oni misle da rasprava treba da odredi ko je pravoslavan a ko „antipravoslavan“. Ako počnu da pozivaju na dijalog, naći će se u situaciji koju neće moći da kontrolišu. Neće moći da budu posrednici između suprotnih strana u raspravi zato što i sami uvek zauzimaju određeni stav.
Mislim da pastiri danas nisu spremni za diskusiju i polemiku. Pretpostavljam da bi ih trebalo pripremati za to. Potrebni su nam kursevi kontinuiranog obrazovanja za sveštenike. Po sebi znam da psiholozi imaju kurseve kontinuirane edukacije svakih pet godina, pa čak i češće. Filozofi isto tako. A sveštenici nemaju. Zbog čega nemaju, ako su im objektivno potrebni?
Treba neko da ih okupi i da im objasni kako razgovarati sa drugim, nepravoslavnim hrišćanima, možda sa ljudima netradicionalne orijentacije, zatim sa krajnjim konzervativcima, sa fundamentalistima – u čemu ti ljudi možda mogu biti u pravu, kako da se dobronamerno postavimo prema njima čak i ako se oni kategorčki drže svoje tačke gledišta. To je nešto što niko ne zna i ne razume, i najgore – za šta se niko ne interesuje.
A pritom se svi interesuju za argumente u korist svoje tačke gledišta: dajte nam još više argumenata protiv drugih! Ja sam se time bavio dosta dugo, moj prvi javni pismeni rad je izašao 1997, zatim 2000, zatim knjiga protiv protestanata: Pravoslavlje – protestantizam: kritičke crtice, pa još jedna 2012. godine. Kad pišeš protiv jedne strane u korist druge, to se traži. Ali kada pokušaš da ponudiš zajedničko polje za diskusiju, mnogima nije jasno šta da rade na tom polju.
Naši sveštenici možda čak postupaju ispravno: iz bezbednosnih razloga ne žele da sednu za volan automobila kojim ne umeju da upravljaju. Ali, ako bi ih neko naučio, možda bi i poželeli, a njihovi vernici bi naučili da razumeju druge. Za nas su svi drugi crni đavoli – baptisti, pripadnici PCU, ateisti… Ta demonizacija svih ostalih kao način da zaštitimo sebe deluje prilično bedno i odbojna je za misleće ljude na obe strane.
Slično je i sa koronom, maskama i vakcinama.
– Da, i tu vlada strah, a strah poprima razna obličja. Da li je nošenje maski srozavanje ljudskog dostojanstva ili briga za bližnje? Jedni viču da su oni što ne nose maske budale, drugi viču da su oni što nose maske pokorne budale koje „igraju kako im Soroš svira“. I jedno i drugo je strah. Neko treba da se osvrne na taj strah, da ne priča o maskama i o pandemiji, nego da kaže: „Zašto se bojiš? Ako neko misli suprotno od tebe, to nema tako ogroman značaj kao što se tebi čini“.
Niko ne radi na otklanjanju tog dubokog straha. Hristos apostolima kaže: „Ne bojte se“. On se nije bojao da prekrši subotu, nije se bojao da prekrši Mojsijeva uputstva koja su, po njegovim rečima, napisana za tvrdokorna srca. Nije se bojao da prekrši autoritet staraca. Svojim učenicima je govorio: „Ne bojte se, samo volite jedan drugoga, ne bojte se da će ako nešto prekršite nebo pasti na zemlju“. Međutim, strah je danas dominantan u mnogim verskim krugovima. Konkretno strah od gubljenja identiteta u masi.
Poznajem jednu pravoslavnu crkvenu zajednicu u Americi, oni se boje da izgube identitet u američkom društvu, zato su im bogosluženja na crkvenoslovenskom, itd. Njihov strah je sasvim razumljiv, ne kažem da je neosnovan. Ali, protiv sam da religija bude religija straha, pa makar to bio strah sa punim pravom i dobrim razlozima. To je pogrešno. Hrišćanstvo je nešto drugo. Hrišćanstvo je da se u tvom bližnjem – kojega koristiš ili kojeg se bojiš – za tebe otkriva Bog.
Strah nam je prepreka ka spasenju?
– Ja imam problem da razumem tu univerzalnu kategoriju spasenja. Jednom čoveku Hristos kaže da ne treba da neguje svoje stare roditelje: „Pođi sa mnom“. Drugom kaže: „Ti nisi daleko od Carstva Božijeg“. Trećem kaže: „Iscelio sam te, idi kući, idi kud si pošao“. Spasenje je nastavak dijaloga koji počinje ovde na zemlji. Spaseni čovek je onaj koji nastavlja da razgovara sa Bogom.
Da preformulišem pitanje: da li strah stoji kao prepreka između čoveka i Boga?
– Ne bih rekao da je strah prepreka. Strah je povod za započinjanje odnosa sa Bogom. Kao što se i mi jedni sa drugima najčešće upoznajemo nekim povodom, a zatim odnos postaje dublji, pa ponekad preraste i u prijateljstvo. Prvi impuls koji je učenike podstakao da pođu za Hristom bio je, najverovatnije, pogrešan – nadali su se da će se on, kao Mesija, uskoro zacariti i sl. Kada strah ili korist posluže kao povod za hrišćanstvo, to je normalno. Ja sam protiv da to postane konačna, finalna verzija hrišćanstva. Hrišćanstvo ima mnogo veći potencijal.
Strah je normalan, neka postoji. Samo da ne postane jedini ili glavni sadržaj hrišćanstva.
Ja ni slučajno ne želim da posramim ljude koji se nečega boje. Svi se mi nečeg bojimo. Na primer, smrti. Pred kraj života mnogi prvi put uđu u crkvu, zato što zvona polako počinju da zvone i za njima. Ko ih zbog toga može optužiti? Za njih je to povod. Ali, ponekad se na tome i zaustave. Zato ovde i sveštenik treba da pođe od straha, a da završi nečim drugim.
Gde je granica prihvatljivog u prihvatanju drugoga i kako prihvatiti drugog ako je to iz nekog razloga izuzetno teško?
– Postoje dve ravni prihvatanja – lična i zajednička. Nešto što prihvatam ja ne moraju da prihvate svi. U našoj crkvi je bio jedan lud čovek, zvali smo ga Kosta filozof, brada mu je uvek bila ulepljena u sline ili u makarone, a pritom je čitao Kjerjegora, Spinozu… Ja sam se pored njega osećao opušteno, dolazio je i nas dvojica smo razgovarali. Ali, u zajednici on nikom nije bio potreban niti zanimljiv.
Pravilo tvog ličnog prihvatanja ne treba da bude pravilo za sve. Kao Kantov imperativ, samo obratno. Uslovi zajedničkog prihvatanja su drugačiji: treba da bude prijatno ne samo onome koji biva prihvaćen, nego i onima koji ga prihvataju. Kada nam je svima zajedno prijatno, to je pravilo zajedničkog prihvatanja. Ali, ako čovek nije dobar ili ako je izuzetno loš, ne treba da mu povlađujemo. U tome je sva stvar, situacija treba da se razvija organski.
Apostol Pavle kaže: „Ako jelo sablažnjava brata moga, neću jesti meso doveka, da ne sablaznim brata moga“ (1Kor 8, 13), zato je naš stav da, ako prihvatamo drugoga, onda se mi prilagođavamo njemu. Ja predlažem suprotno: kada neko spolja hoće da uđe u naše društvo, u našu zajednicu, mi se nećemo menjati zarad njega. Ako mu bude prijatno, ostaće.
Pritom, ja sam protiv neprihvatanja iz ideoloških razloga. Ako nam je prijatno sa čovekom koji na nas ne liči, onda ne treba da ga preobuvamo, preoblačimo, da menjamo njegov izgled… „Devojko, ofarbaj kosu u crno!“ Ako ona sama, posmatrajući nas, pomisli da treba da je ofarba, neka je ofarba. Ako je nama u redu što je njena kosa ofarbana crveno ili što ima pirsing na usni, onda je sve u redu. Sve treba da se odvija prirodno i ne treba da bude povod za razdor. „Došla si ovamo sa pirsingom. Mene to, naravno, ne sablažnjava, ali sve druge sablažnjava“. A jesi li pitao sve druge? Mi volimo da govorimo za druge. Neka drugi govore za sebe.
Zajedničko prihvatanje se obezbeđuje čovekovim organskim ulaskom u zajednicu. Lično prihvatanje je po pravilu šire. Lično mogu da komuniciram sa bilo kim.
Možda se meni sviđa da sedim sa pankerom koji je pušač, ali u našoj parohijskoj zajednici skoro svi su nepušači, i ja sam nepušač, zato je njegovo pušenje u našem društvu neprihvatljivo.
Mi postavljamo okvire. Ako se čovek ne uklapa, ako je i njemu neprijatno i nama neprijatno, onda se međusobno odbijamo.
Upravo to je prihvatanje bez ideologije, isključivo po ličnom osećaju. Ako razvijete tu veštinu, videćete da možete prihvatiti mnogo više ljudi nego što ste mislili. Ispostaviće se da se i sa krišnaitom može lepo posedeti i porazgovarati o duhovnom životu, da oni i nisu tako čudni koliko deluju. Ili sa muslimanom. Da, on odbacuje Trojicu, ali možemo sa njim da porazgovaramo, pri čemu uopšte ne treba da ga podržavamo i da se slažemo da Trojica ne postoji. Nikog ne treba preobuvati, ali ne treba se ni preobuvati, ne treba se prilagođavati ni na koga.
Uz takav, pažljiv odnos prema čoveku, prema čovekovoj ličnosti, sposobni smo za daleko veće prihvatanje. Mi, međutim, čoveka češće doživljavamo kao apstraktni objekat. Kod Hegela u jednom članku se opisuje situacija: čovek na pijaci sa tezge grabi hranu i beži, svi viču: „Drži lopova!“ U ovom slučaju „lopov“ je apstrakcija iza koje se krije čovek sa svojim ličnim osobinama, životnom pričom, potrebama, odnosima, sudbinom… Ali, za trgovce je on u datom trenutku samo „lopov“ i ništa više.
Tako i mi kažemo za nekog: „on je jeretik“, „on je odstupnik“ ili „on je ateista“. Ali, čekajte, gde je čovek? Pogledajte ga u oči, pogledajte u njegov svet, u njegovu dušu, možda ćete te tamo naći da je ateizam nešto potpuno marginalno, nevažno, čak i za njega.
Nedavno sam raspravljao sa jednim takvim ateistom, magistrom nauka. On je ateista isto kao što sam i ja balerina. Za njega je ateizam samo jedna u nizu stavki u prilog slobodi i neporobljenosti. Zar je to ateizam? Ali, taj njegov ateizam u očima vernika prerasta u protvljenje Bogu. Jedni viču: „Vi vernici, što verujete u bajke“, drugi viču: „Vi ateisti, materijalisti, bezdušna stvorenja“. Ove dve suprotnosti su, pre, zaštitne reakcije jednih na druge u kojima se suprotan stav dovodi do apsurda. I, naravno, tu je strah, koji sve razlike uveličava do krajnjih granica.
Nedavno je kod mene bio jedan izuzetni arhimandrit, koji se uverio da je, u stvari, on „liberal“, a da sam ja „konzervativac“, a ne suprotno. Jer, ja sam stao u odbranu svetog Genadija Novgorodskog koji se zalagao za pogubljivanje jeretika, dok je otac arhimandrit izjavio da smatra da je skoro ceo naš episkopat otpao od istine i prihvatio kompromis po određenom pitanju. Prema tome, zagrebi „liberala“ – ugledaćeš „konzervativca“, zagrebi „konzervativca“ – ugledaćeš „liberala“.
Ljudi koji me ne poznaju lično, već samo ostavljaju komentare ispod mojih objava na internetu, ponašaju se mnogo odsečnije nego kada bi direktno komunicirali sa mnom. A kada uđemo u komunikaciju, oni shvate da Rubski nije čudovište, da se s njim može razgovarati, da ni oni sami nisu neki veliki „konzervativci“, već, naprotiv, maltene „liberali“. Ali, do toga se dolazi tek u ličnom razgovoru, dok internet apsolutizuje stavove, ljudi se postavljaju kao stopostotni, čisti „liberali“ ili „konzervativci“, gađaju se maksimalističkim frazama i univerzalnim kvantifikatorima.
Pa opet, da li treba prihvatati svakog i da li je to, uopšte, moguće, ili postoje izuzeci?
– Naravno da postoje ljudi koji su nesposobni za dijalog, u čiji projekat ulazi naše uništenje. Fanatici, teroristi, manijaci… Takve ljude treba nekako zaustaviti, tj. ukloniti iz društva. Tu je kraj mojoj toleranciji i shvatanju drugog kao komplikovanog sistema, upravo zato što kao psiholog znam da taj sistem može biti socijalno opasan.
Jedini mogući razlog za razglašavanje pacijentove tajne je kada čovek postane pretnja za sebe ili za druge. Kada u njegov projekat uđe, na primer, smrt njegovog suseda, moja dužnost je da ga zaustavim.
Ako pitate za destruktivne religije, onda su to, na primer, takozvani satanisti i njima bliski kultovi koji se zasnivaju na suprotstavljanju hrišćanstvu. To su paraziti. Nije slučajnost što savremeni satanizam ne ostavlja utisak filozofije. Dok je Alister Krouli još uvek bio manje-više duboki mislilac teozofskog tipa, savremene tinejdžerske krugove nonkonformista satanista čine paraziti koji umeju da lome krstove, ali ništa ne umeju da stvore. Smatram da postoje opasne religije i štetni marginalni krugovi i izuzetno opasna psihička stanja, kao i da ih treba obuzdati.
Uhvatili smo se teme „konzervativaca“, „liberala“ i međusobnog prihvatanja, a većina vernika je prema tome, verovatno, ravnodušna. Mnogi sveštenici se žale na površnu veru onih ljudi koji tek povremeno idu u crkvu, na magijski odnos prema Crkvi i svetim tajnama…
– Šta znači „površna vera“? Prema veri se treba odnositi detinje naivno, ne treba je proveravati, ne treba je analizirati. Treba isključiti sve naše kritičke sisteme mišljenja. Ako bismo započeli borbu protiv magijskog doživljaja u Crkvi, morali bismo da odlučimo ne polovinu, nego 90% naših pravoslavnih vernika. Kada ljudi stoje u redu ispred groba Gospodnjeg, oni veruju, iako Boga tamo odavno nema, on je vaskrsao. Hristos kaže: „Što tražite živoga među mrtvima?“ (Lk 24, 5). A ljudi opet idu tamo.
Što se tiče ljudi koji povremeno idu u crkvu, to je jedan od tipova ili stilova duhovnog života. Ima mnogo tipova duhovnog života i svi su različiti, kao muzika. Džez, pank, rep, metal, klasika – to su veoma različiti stilovi, ali sve je to muzika. Tako je i u duhovnom životu. „Povremeni vernici“ imaju svoju duhovnu „muziku“. Da, oni izvlače zvuk iz dva bubnja i jedne svirale, ali njihova melodija njima zvuči bolje nego „kakofonija“ mnogih instrumenata u različitim tonalitetima koju oni ne mogu da slušaju.
Ne bih rekao da je jedan stil viši ili bolji od drugog, jednostavno su različiti. Postoji primitivna muzika, postoji složenija. Da, mogu reći da je moje hrišćanstvo složenije, zato što je prošlo kroz Levinasa i Deridu, iako je jedan od njih bezmalo ateista, dok je drugi veliki vernik, ali ne naše vere. Međutim, to ne znači da je moje hrišćanstvo ispravno, a nečije drugo pogrešno. Jednostavno, svako ima svoj put.
Čak i put koji se razlikuje od mog ja prepoznajem kao ispravan, ostavljajući pritom mogućnost da neko drugi moj put prepozna kao pogrešan. Ljudi ne mogu da razumeju kako je moguće sumnjati u neko od pravoslavnih učenja i u isto vreme biti pravoslavan. Za mene važi suprotno: kako je moguće ispovedati bilo koje verovanje, a pritom ne sumnjati? Ako ne sumnjaš, onda, znači, ni ne ispovedaš, već prosto ponavljaš, kao što se ponavlja mantra „om mani padme hum“. Za mene ponavljanje nije ispovedanje, za druge je sopstvena refleksija odstupanje od ispovedanja. Zato im dopuštam da smatraju da ja „nisam ispravan“, iako smatram i da su oni „u pravu“, ali da sam i ja „u pravu“.
Zamislimo situaciju: tip duhovnog života konkretnog parohijanina se potpuno razlikuje od tipa duhovnog života njegovog pastira. Čovek sluša sveštenika, pita ga, a ne dobija odgovore na svoja pitanja. Šta on da radi?
– Hvala Bogu, danas imamo internet. Ako sveštenik na parohiji ne može da odgovori na neko od pitanja, ništa strašno.
Malo ću skrenuti sa teme. Smatram da u Crkvi treba da postoje „priglupi“ ili „grubi“ sveštenici. Intelektualizam ponekad opterećuje vernike. Kada je sveštenik prost, s njim je sve jednostavno. On ne glumi jednostavnost, on je zaista jednostavan. Grub i prost sveštenik zna šta radi. Prostih ljudi u Crkvi treba da bude puno, zato što oni crkveni prostor čine prijatnim za druge proste ljude.
Ako su nekome potrebni komplikovani odgovori, tu je internet, tu su forumi, grupe, sajtovi, kanali na kojima se mogu naći odgovori. Ako ti ne odgovori jedan sveštenik, pitaj drugog. Na kraju krajeva, pastirsko rukovođenje nije brak, u tome nema nikakve preljube.
Dakle, promeniti parohijsku zajednicu i sveštenika – to je normalan proces?
– To je prirodan proces, zato što smo svi mi sveštenici jednostrani, svaki od nas vrti jednu istu ploču, priča svoju priču i pre ili kasnije počne da se ponavlja, makar i drugačijim rečima. Prema tome, ako čovek pita nekoliko sveštenika ili proučava nekoliko bogoslova, ako poredi svoju poziciju sa njihovom, to je odlično, to je idealno.
U svojoj knjizi Pravoslavna duhovnost: restart pišete da su sveštenici propoved pretvorili u pokušaj da svoje lično „ja“ sakriju iza svetootačkih formulacija i zapovesti, a ljude naučili da budu nepoverljivi prema svakom pristupu koji podrazumeva lični doživljaj Boga. S druge strane, u propovedi ličnog doživljaja krije se druga opasnost – da se skrene sa puta, da se padne u jeres, u prelest, da se za sobom povuku i drugi…
– U životu svuda vreba opasnost. Šta znači propovedati kroz citate? To znači izaći na pozornicu i samo otvarati usta na plejbek, i to na snimak tuđeg glasa. Kao pevaš, a u stvari su drugi za tebe sve već unapred otpevali. Može i tako, onda sigurno nećeš pogrešiti.
Možeš se moliti svojim rečima, a možeš se pretvarati da se moliš, ponavljajući tuđe formulacije. Velika je razlika između Kanona sv. Andreja Kritskog i onih stanja koja mi proživljavamo tokom njegovog čitanja. Tu razliku mi najradije ne primećujemo, misleći da se samim tim što izgovaramo reči kanona nalazimo u istom stanju duha kao i autor. Ali, to nije istina.
Odstupanje od postojećih formulacija i vođenje samostalnog duhovnog života, naravno, nosi određene rizike. Može se pasti u prelest, može se poludeti, može se nakupiti gomila jeresi, itd. Najbolju garanciju protiv tog rizika predložio je u šali jedan sveštenik iz Belorusije. Treba uzeti dron, snimiti na njega sve svešteničke vozglase i propovedi. Taj dron će leteti kroz crkvu, kaditi, zatim će se prizemljiti u oltaru ispred časne trpeze i otud ispričati sve što treba, preuzimajući najbolje propovedi sa interneta. To bi funkcionisalo idealno. Ostaje samo da se izmisle idealni parohijani koji dođu, ostave neku paru, klimaju glavama i odu.
Taj veštački „sveštenik“ je, čini mi se, odličan primer. Ljudi, šta želite? Odlučite se. Da li vam treba „robopop“ koji izgovara idealne propovedi i kadi unaokolo ili vam treba čovek koji greši i sapliće se, ali je čovek? Ako hoćete čoveka, morate pristati i na određenu meru njegovih grešaka. Ako pređe tu meru, reći ćemo mu: „Nisi dovoljno kvalifikovan, loš si, odlazi!“ Nema čoveka imunog na prelesti.
Šta je prelest? Prelest je stanje pogrešnog, obično previsokog vrednovanja svog duševnog stanja. To stanje neprimetno može obuzeti kod svakog od nas, kroz razobličavanje grehova bližnjeg, kroz borbu za pravdu i istinu… Osećanje svoje duhovne prednosti krije se iza najplemenitijih maski. Uostalom, sami počeci pravoslavlja su bili obeleženi osećanjem duhovne prednosti, zbog toga smo mi na neki način uvek u prelesti.
Mi smo od samog početka bili „duhovni“, bolji – najpre od neznabožaca, potom od arijanaca, kasnije od baptista, a onda od svih.
Ko nam, dakle, posle toga može prigovoriti kako nije dobro govoriti o svojoj duhovnoj prednosti? Možda i nije dobro, ali onda bi trebalo vratiti unazad čitavu istoriju pravoslavlja.
Dakle, smemo govoriti o svojoj duhovnoj prednosti? „Ja idem u crkvu, a komšinica ne ide“. U jednom predavanju ste rekli da nisu svi ljudi sposobni za duhovni život. Ko je nesposoban?
– Nesposobnost zapaža onaj ko je sposoban. Delfin smatra da ljudi ne umeju da plivaju. U principu, to je tačno, iz perspektive jednog delfina naše plivanje je bedno batrganje. Riba bi mogla reći da delfin ne ume da pliva, zato što on stalno mora da uzima vazduh na površini, a ona ima škrge.
Ili uzmimo priču o talentima. Sa stanovišta nekog ko ima pet talenata onaj ko ima samo jedan je netalentovan. Ali, sa Božijeg stanovišta obojica se nalaze u istom položaju. Apostol Pavle u Prvoj poslanici Korinćanima piše: „Darovi su različiti, ali je Duh jedan“ (1Kor 12, 4). Umeće sviranja violine i umeće organizovanja koncerata i turneja – to su dva različita umeća. Violinista može reći da je menadžer netalentovan zato što ne ume da svira violinu. A menadžer može reći da je violinista netalentovan, budući da je primoran da svira u podzemnom prolazu da bi zaradio makar nešto. Samo zajedno mogu dati maha svojim talentima.
U tom smislu, ljudi koji su potpuno netalentovani, nesposobni za bilo šta, objektivno ne postoje. Ali, sa subjektivnog stanovišta možemo reći: „Kao gitarista, ti nisi ni za šta, ti si potpuna nula“. Ako definišemo duhovni život, neki ljudi će se neizbežno naći van okvira te definicije. Želite da definišete? Budite spremni da će većina čovečanstva ostati izvan vaše definicije. Zato mislim da Bog sa svakim čovekom vodi lični dijalog i da Bog tog čoveka razume bolje nego što ga razumeju drugi ljudi.
Dakle, ne treba se brinuti zbog kvaliteta svog duhovnog života?
– Ako brinemo zbog toga, to je slično kao kad bismo se stideli muzike koja nam se sviđa. Imate li odnos sa Bogom? Jeste li sposobni za nešto više? Načinite korak. Ako ga još uvek niste načinili, možda ni ne treba? Ne treba siliti sebe da bismo se pretvorili u vizionara, medijuma, prepodobnog… Čemu to? Budite na onom stepenu na kojem se osećate prijatno.
A ako mi, na primer, ne ide molitva, ako me Bog ne čuje? Ili ako ne uspevam da postim i zbog toga mi je neprijatno?
– Mi imamo nekoliko modela duhovnog života, to su molitve i postovi. S jedne strane, oni nas motivišu, s druge nas traumiraju. Pročitam žitije Antonija Velikog i sa ushićenjem uđem u post, a onda na kraju posta kažem: „Moj post nije nikakav, glupost najobičnija, ja loše postim, to nema nikakve veze sa onim kako je postio Antonije Veliki“. To se zove nedostatak modela.
Kada počnem da se molim, imam dva modela molitve: s jedne strane, trebalo bi sve da pročitam, s druge strane, trebalo bi da se molim dušom. Dušom mogu da se molim pet minuta.
Da parafraziram apostola Pavla, bolje je reći pet svojih reči nego sto reči na crkvenoslovenskom. Ako se čovek oseća sposobnim za nešto više, onda se to nešto i događa. Čovek se prirodno razvija. Ako osećaš da želiš više, treba sebi to da pružiš.
Čovek uzme gitaru, nauči da svira i zadovoljan je kako svira. Ako je to čovek poput Dejva Mastejna ili Garija Mura, celog života će svirati virtuozno, trudeći se da zvuči sve bolje i bolje. Postoje ljudi čija su očekivanja od sebe ogromna, oni osećaju da treba da pođu dalje. A postoje ljudi koji savladaju jednostavnu pesmicu ili neke proste akorde i više im, naprosto, nije potrebno.
Zato, kada mi ljudi kažu kako se mole deset ili dvadeset godina, ali nisu zadovoljni svojom molitvom, oni se varaju. Zadovoljni su. Zadovoljni su situacijom nezadovoljnosti svojom molitvom, zato što je nezadovoljnost svojim duhovnim životom znak pravoslavnosti. Ako želiš da budeš obeležen znakom pravoslavnosti, budi nezadovoljan svojim duhovnim životom. Evo, sav sam nezadovoljan. A onaj ko je stvarno nezadovoljan taj sedi i vežba gitaru.
A ako sam stvarno nezadovoljan? Kako „vežbati“ duhovni život?
– Eksperimentisati. Samo, ti eksperimenti ne treba da dolaze spolja. Onima koji žele da eksperimentišu dao bih sledeći savet: eksperimentišite sami. Ako se sa nekim savetujete, on ne treba da rukovodi. Eksperiment je veoma prefinjena stvar. Ako želim da napravim korak napred, a drugi mi kaže: „neka ti korak bude dva metra“, moje noge to neće moći da izvedu. Rast treba da bude prirodan, makar i kroz male korake.
Primer eksperimenta: odlučiš da umesto večernjih molitvi pročitaš neke druge ili da pročitaš nešto iz Cvetnog trioda. Jesi li to sam izmislio? Jesi. A pošto si sam izmislio, možeš sam i da se predomisliš, imaš tu slobodu. Čim ti neko kaže: „Izvoli, čitaj Psaltir“, već osećaš pritisak. Osim ako ti kaže: „Savetujem ti to i to, ali ako ti se ne svidi, više nemoj“. To je u redu.
Možda se nađeš u neobranom grožđu, shvatiš da takav eksperiment nije za tebe. Ali, u eksperimentu uvek treba ostaviti mogućnost koraka unazad. Mi u pravoslavlju smo navikli da je korak unazad maltene prestup. Eksperiment se upravo u tome i sastoji da možete učiniti korak nazad. Pokušajte radi eksperimenta da ne postite jedan Veliki post. Ako vam se ne svidi, sledeći post postite. Ali, imajte sve vreme na umu da ste tako sami odlučili. Niko drugi neće uzeti na sebe odgovornost za rezultat eksperimenta.
Da li to znači da duhovnik nije ni potreban? A ako je ipak potreban, onda kakav?
– Duhovnik treba da bude kao stariji drug. Još je sveti Ignjatije Brjančaninov pisao da u naše vreme nema više duhonosnih staraca, ostali su samo stariji drugovi. Ako se uspostavi takav odnos, sve će biti bezbedno. Onaj ko eksperimentiše osećaće tlo pod nogama, osećaće sebe. I mnogo bolje će početi da razume druge koji eksperimentišu, ali na drugačiji način nego on.
Oče Vjačeslave, Vi dosta smelo govorite o tome. Zar Vas ne optužuju za novotarstvo, modernizam, za to da pripremate „pravoslavnu reformaciju“? Tim pre što podnaslov Vaše knjige glasi Crtice za unutarnju reformu…
– Zar zaista mislite da je kod nas moguća reformacija? Nemačka Reformacija nije počela tako što je Martin Luter napisao tumačenje Poslanice Rimljanima, nego tako što je dobio podršku od kneževa-izbornika. Konkretno, saksonski knez-izbornik Fridrih III Mudri mu je pružio utočište, inače bi i Luter bio pogubljen kao Jan Hus i Džon Viklif. Ali, Luter je imao pokrovitelje u vidu kneževa-izbornika ili, kako bismo danas rekli, oligaraha, koji su čisto materijalno bili zainteresovani za sekularizaciju, za oduzimanje zemalja od papskog prestola u svoju korist. Zato su i organizovali Reformaciju kao socijalni proces.
Danas bismo mogli govoriti o potencijalnoj reformaciji samo ukoliko bi neki oligarsi bili zainteresovani da nešto oduzmu Crkvi, neke zemlje ili drugu imovinu, pa bi odlučili da podrže reformatorske struje u Crkvi.
Ali, to nije slučaj. Svi predstavnici svetovne vlasti, svi oligarsi, drže stranu predstavnicima crkvene vlasti i ne podržavaju hrišćanske liberale unutar Crkve. Svaki direktor fabrike, a kamoli oligarh, želi da se sprijatelji sa episkopom i mitropolitom, a progresivni sveštenik mu nimalo nije potreban. Zato je danas reformacija u smislu Lutera nemoguća. To je kao kad bismo se plašili Marsovaca koji će doći i pojesti sve naše zalihe krompira.
A postepena obnova je naša svakodnevna praksa, ona se uvek odvijala i uvek se odvija. I uvek je nailazila na protivljenje. Kada je Vasilije Veliki proglasio da je Sin „omousios“ tj. jenosuštan Ocu, završio je u tamnici. Kada je Maksim Grk redigovao tekstove, završio je u zatvoru. Kada je Dionisije Radonješki redigovao tekstove, isto tako. Simeon Novi Bogoslov je isteran iz manastira. I Vasiliju Velikom je suđeno… Mnogi i mnogi sveti oci su u svoje vreme važili za „liberale“ i izlagani su represijama zbog toga što su obnavljali pogled na Hrista, na hrišćanstvo, na duhovne prakse. Tako je bilo i tako će biti uvek.
Obnova se odvija. Pogledajte kako danas pravoslavni hrišćani posmatraju ideju pakla. Sveti Grigorije Dvojeslov je govorio da će jedno od uživanja pravednikâ biti posmatranje večnih muka grešnikâ. U Srednjem veku se tako smatralo. Još u 19. veku u pravoslavnim udžbenicima dogmatike je pisalo da je Bog osvetnik koji će svima uzvratiti po delima. Gde je danas sve to?
U Crkvi je odraslo novo pokolenje, vaspitano na mitropolitu Antoniju Suroškom, ocu Aleksandru Menju, ocu Aleksandru Šmemanu, profesoru Osipovu i drugima, veoma daleko od srednjovekovne Crkve. Savremena ideja dobrog Boga koji želi da pomiluje na Sudu potpuno je suprotna bogoslužbenim tekstovima, u kojima Bog svakome uzvraća po delima.
Mi smo prešli taj put, a da ga nismo ni primetili. Nismo primetili ni kako smo počeli da se stidimo toga što arhijerej ima mnogo novca i ogromnu vlast. Ranije su se ljudi time ponosili. Teofan Prokopovič je imao čizme od deset hiljada rubalja, to su za 18. vek bile ogromne pare. Kada se u kočije upregne šest pari konja, to je bio luksuz. Danas se arhijereji kritikuju zbog luksuza. To znači da smo već obavili veliki reformatorski posao.
Protojerej Vjačeslav Rubski je klirik Odeske eparhije Ukrajinske pravoslavne Crkve (Moskovskog patrijarhata), starešina crkve svete mučenice carice Aleksandre pri Odeskom nacionalnom morskom univerzitetu. Završio je studije na Kijevskoj duhovnoj akademiji, Odeskom nacionalnom univerzitetu „I. I. Mečnjikov“ i Nacionalnom pedagoškom univerzitetu „M. P. Dragomanov“. Doktor filozofskih nauka, psiholog praktičar, profesor psihologije. Poznati propovednik, autor popularnog jutjub kanala („Vяčeslav Rubskiй“), autor knjiga Pravoslavna duhovnost: restart. Crtice za unutarnju reformu (2021), Pogled na svet kao model realnosti: bogoslovska i religiološko-filozofska analiza (2019) i Teoretske osnove i metodologija polemike sa protestantizmom (2012).
Izvor: «Poskrebi liberala — naйdešь ortodoksa», Pravmir; srpski prevod: Vidoslov, br. 85 (2022).
Prevod: Ivan S. Nedić i Jelena Nedić