Гилберт К. Честертон
Биографије су предвидиве. У њима се најчешће литерарно развија такав след догађаја који попуњава празнине на начин хронолошке одређености. Теоретисање о овом питању, феномену биографске литературе, може се тумачити из неколико аспеката. Најпре, хронолошке биографије су тачне, али у њима се суштински не одиграва живот као догађај. Подређене великим датумима из живота појединца овакав тип биографије, који је у знатној мери присутан у нашем добу, задовољава, тек једну од многих – историјску перспективу живота. Другим речима, биографије хронолошке одређености не познају контекст нити задиру у дух времена. Једино се у метафоричним биографијама свет главног јунака отвара нечем толико живом и савременом да се из њега може осветлити природа личности и дух времена. Метафора као средство служи томе да се неминовној биографској хронологији придода животни принцип стваралачке виталности која, можда најбоље, разоткрива дубинске светове привидно једноличног света. Такве биографије писали су Маргерит Јурсенар и Штефан Цвајг, настојећи да у њима осветле не само психологију личности као што су Јукио Мишима и Оноре де Балзак, него и дух времена и филозофске афирмације. У таквим настојањима догодио се сусрет светова различитих епоха показајући да се уметничка питања, у духу херменутике, не завршавају у епохама, него се одмотавају у времену попут клупка на глаткој површини. Био је то дашак ветра у пустињи.
Гилберт Кит Честертон (1874–1936), књижевник, есејиста, драматург, теолог, композитор, стварао је пуно и можда најважније што уз то треба додати – писао је загонетно и заводљиво. Писао је детективски, најчешће доводећи у питање истине које се у пристојном свету не пропитују, повезујући на тај начин епохе и светове. Постао је тако један од ликова популарне културе нашег доба. Честертон је био храбар и достојанствен писац, верник и мислилац тајне; заузимао се за своје идеје готово нападно, осуђујући притом свако насиље и мржњу. Хитлера је прозрео још на самом почетку његове тзв. нацистичке каријере говорећи јавно против њега и идеје нацизма, уз жестоко противљење расној теорији. Честертон је знао да је човек пре свега стваралачко биће, баш колико је у ситуацијима борбе на живот и смрт плашљиво и беспомоћно створење спремно на најмонструозније поступке. Цео његов живот посвећен је стваралаштву и духовној потрази. Он је попут благог земљотреса чинио да људи накратко застану и размисле о себи и свету око себе. Честертон је, између осталог, писац метафоричних биографија у којима осветљава животе Св. Фрање (1182–1226) и Св. Томе Аквинског (1225–1274), аутор биографија у којима готово поетски нуди тумачење великих филозофских проблема из живота светаца. Оно по чему је непоновљив био је стил његовог писања, препун метафора и анегдота из којих је увек афирмисао суштински важну поруку која је задирала у срж проблема којим се бавио.
Биографија Св. Томе Аквинског (превео са енглеског Милан Милетић, Дерета, 2024) је парадигматичан пример биографски метафоричног писања. У њој се сакупило оно најбитније, осветлило најтамније. За Честертона биографија је својеврстан увод у филозофију, будући да се кроз личност отвара читав спектар филозофских проблема на своме извору. Већ у поднаслову ове књиге наговештава се анегдотална форма писања. Поднаслов биографије Св. Томе Аквинског гласи Неми во, према надимку који је овај средњовековни мислилац добио током студентских дана у Паризу. Упоређујући га са Св. Фрањом, мршавим, окретним човечуљком склоном скандалима, који је себе прозвао магарцем, Св. Тома Аквински био је „огроман, тежак во од човека, дебео, успорен и тих; веома кротак и племенит, али не нарочито друштвен; стидљив, чак и на страну од светачке понизности…” У зоолошким метафорама, готово комичним описима двојице светитеља, Честертон проналази извор за покретање питања духовне ситуације времена и уопште односа човекова према теологији и питањима вере. Св. Фрањо је био склон мистицизму, отпоран на време, док је Св. Тома својом појавом доносио посвећеност и непоткупљивост, био је заокупљен временом. Један је писао народну поезију, другу рационалистичку прозу, али су обојица припадали истом покрету духа који је неминовно водио помирењу ума и тела, очовечењу теологије.
Честертон се суспроставља раширеној тези о „мрачном средњег веку” заступајући став да је Св. Тома Аквински био велики ослободилац човековог интелекта. Он је био мудрац који је човека сагледавао у целини његовог постојања због чега је актуелан и преко потребан у 20. веку који Честертон карактерише „добом необичних бесмислица… коме је потребан светац, али пре свега потребан му је философ”. То да је Св. Тома Аквински човека ослободио страха од својих чула, сматрајући да тело и ум припадају човеку у његовој целовитости, била је толико јака револуција у погледу тадашњег времена да је неминовно уздрмала поредак и отворила непознату перспективу човеку који је од тада деловао „попут биљке која сопственом снагом избацује своје листове према сунцу; не попут неког ко само пропушта светло у тамницу”.
Св. Тома Аквински помирио је веру и разум, трагом Аристотела кога је узимао за велики ауторитет, сматрајући да је Бог као савршено биће човека обдарио разумом баш да би спознао надахнуће свакодневног живота. Разум и чула се не искључују, него допуњују. Другим речима, Честертон инсистира на томе да људи површно схватају теологе као самотњаке задубљење у Свето писмо, док потпуно занемарују њихову урођењу знатижељу и страст за књигом. Св. Фрањо је читао Вергилија, на његово писање утицао је Овидије, док је Св. Тома снагу аргумената црпео из Аристотела и античких аутора. Отуда је битно нагласити да је Св. Тома апсолутно напредан човек свога доба. Он је, међу првима, доказивао да човек има душу и тело и да може да буде у хармонији тек ако сједини те све ствари. Приговор је ту неизоставан, чак се ово може протумачити као извесно удаљавање од хришћанског учења. Оно што ипак треба схватити, према Честертону, јесте да свако очовечење божанства не значи опагањење божанства. Напротив, „очовечење је у ствари најјача, најчвршћа и најневероватнија догма у симболу вере”.
Честертон инсистира на томе да је са деловањем Св. Томе, његовим томовима аргументованих расправа, говора и поема, историја филозофије доживела велики прелом јер се од тада владајући платонизам преокренуо у форму аристотелизма. То би значило да је Св. Тома Аквински теолошке аргументе развијао на подлози Аристотелове логике, сматрајући за неопходан корак да осведочи религију здравог разума. Таква револуционарна промена била је, према Честертону, препуна страха и предрасуда па је етикетирање Св. Томе Аквинског као специјалисте, значило омаловажавање њега као универзалисте.
Св. Тома Аквински био је снисходљив, доброћудан, готово невидљив човек. Његова скромност долазила је до изражаја у свим приликама. Није се разметао ни славом, ни памећу, ни богатством. Када је био позван на двор краља Луја ИX, познатог као Свети Луј, на уласку у Париз неко из пратње се одушевио величанственом богатсву пред њиховим очима. На то је Св. Тома тихо одговорио: ,,Пре бих хтео да имам рукопис Златоустог, до којег не могу да дођем’’. Тома је суштински био скроман научник који се није либио да проучава ствари у крајњој једноставности. Његова тежина стила писања одавала је, према Честертону, редак утисак искрености. Аквински је остао самозатајни перипатетичар који је мудрост испољавао без личне досетљивости. Када је његов учитељ Алберт Велики чуо да га колеге називају Неми во узвратио је: „Ви га називате Неми во; кажем вам, овај Неми во рикаће тако громогласно да ће његова реч преплавити свет”.
Св. Тома инсистирао је на томе да је наш ум осветљен са пет прозора које називамо чулима. Тиме је желео да каже да сваком мраку треба светлости, да се иза сваког човека крију неоткривени светови. За њега је најбитније да нешто постоји јер само то постојање већ је доказ да Бог постоји. Он је у том смислу реалиста који увиђа да је мистерија Човека фасцинантна и да „Човек није балон који се диже у небо, нити кртица која само рије у земљи, него нешто налик дрвету чије се корење исхрањује од земље, док његове највише гране као да се уздижу готово до звезда”. У исказу – нешто постоји – крије се тајна постојања од Бога, пунина Бића, заједништво у постојању. Међутим свепостојање, не значи и свејединство; све је у постојању око нас различито у својим својствима и тиме променљиво у својим тежњама. Честертон, ваља нагласити, даје изванредне увиде лингвистичке природе наводећи да се многе речи средњовековља другачије тумаче у савременом добу. Једна од њих је форма. У савремено доба форма се тумачи као нешто површно, док је у средњовековној теологији формално било суштински својствено, нешто што поседује одлучујуће својство.
У биографској књизи о којој је овде реч постоји безброј алузија, метафора, ситуација и увида који наговештавају оно што је за Честертона од изузетне важности. Св. Тома Аквински је мислилац нашег доба будући да је у њему обједињено знање исписано на толико папира да би се његовим књигама брод могао потопити. Таква посвећеност аргументацији одраз је просвећености духа. Био је инспирација сликарима попут Ђота и Карла Кривелија, у знатној мери утицао је на Џојса, док му је Умберто Еко посветио неколико књига из домене естетске теорије која лепоту тумачи јединством тела и душе, нераскидивим савезом божанске хармоније. Сажимајући утицај Св. Томе Аквинског на савремено доба Честертон са заносом пише: „Он је осигурао то да главни обрис хришћанства, онај који је стигао до нас, мора да буде натприродан, али не и неприродан; и никад не сме да буде помрачен лажном духовношћу, која одбацује Створитеља и Христа, који је постао Човек”.
Биографија Свети Тома Аквински, са поднасловом Неми во, инспиративна је и необична у посвећености да се живот тако колосалног мислиоца представи на људски, готово једноставан начин са цртицама из свакодневног живота. Честертон је овом књигом доказао да је у томе успео пре свега показавши да је светац стварао из заноса и вере, остајући заувек интелектуални аристократа, никада не постајући интелектуални сноб како су га кроз векове многи погрешно тумачили.
