Симон Вејл
Након што је 24. августа 1943. године, у касно поподне, умрла Симон Вејл (Simone Weil) мртвозорник је у извештају написао: „Затајивање срца услед слабости срчаног мишића проузвроковане гладовањем и туберкулозом плућа. Покојница је убила сама себе одбијајући да једе, док је њена душевна неравнотежа била поремећена“. Живот младе филозофкиње и мистичарке, активисткиње, раднице и професорке, завршио се у 34. години. До тада је, за кратко време свог активног живота, успела да напише неколико значајних студија, аутобиографских записа, памфлета и медитативних есеја, потом да се ангажује на фронту, на улицама у борби за права обесправљених, да буде професорка и мануелна радница, укратко – да буде присутна и за живота непризната. Као што обично бива са људима великих интелектуалних потенцијала, Вејл је због ширине духа платила цену непрекидне маргинализације, живела је на рубу и уз руб, у чему је проналазила чар солидарности. Био је то једини начин да се одупре моћи интересних група – од универзитетских до црквених моћника – и да се приближи човеку, пре свега раднику, како би свет довела на извориште спознаје о једнакости и праву на слободу сваког појединца без изузетка. Тако је и дошло до тога да се догоди њен лични преображај – од пацифизма до хришћанског мистицизма – управо на трагу потребе да се раскорењен човек модерног доба укорени у солидарности, одговорности и просвећености духа.
Симон Вејл била је друштвено присутна и дирнута судбином људи око себе. Од младости је показивала солидарност према другом и другачијем, била је изван колективних истина, увек самосвесна и енергично своја. У већини биографских студија о њој стоји да је у раној младости била ексцентрична, посебна; њена младост имала је у себи нешто афективно, превладавали су пркос и осетљивост на друштвене неправде. Пресудна социјална револуција догодиће се онда када се појединац не буде сводио на припадност једној заједници, него када се у отворености свог бића препусти духовном расту са чврстим кореном. То је смисао њене непрекидне потребе да подсећа да је једна од најважнијих потреба душе – укорењеност. Човека целовитом личношћу не чини особина или физичка карактеристика, него искра светог у његовој целовитости. Сваки човек исијава свето кроз личносну борбу за укорењеним духовним растом. То је његова срж. Божија искра. Ако би оно свето у човеку било то што је он људска особа, пише Симон Вејл, могли бисмо му очи ископати. Слеп, био би и даље особа. Али оно суштинско није особеност, него свет(л)ост човекове доброте која посредством укорењености исијава стремљење. Руку да не ослепим другог човека задржава „то што знам да би његову душу, кад би му неко ископао очи, раздирала мисао да му је учињено зло“.
Револуција коју заговара Симон Вејл остварљива је преображењем света у коме ће хармонија лепоте и доброте победити сваку тежину и зло. Крајњи циљ револуције је да на свету више не буде гладних. Брижност је заправо испражењеност душе од сваке наслаге моћи, то је пут за прихватање другог у његовој другости. Душа је тајанствена, али утемељујућа за људску егзистенцију. Лепота и несрећа потресају душу на најдубљи начин, то су пробоји који душу додирују на најрадикалнији начин. Лепота нам даје снагу да стремимо добру и смислу, док нам несрећа омогућује да се питамо о извору наше патње, да се тиме преобразимо, јер несрећа, речима Симон Вејл, у нама јечи и слива се тако у вечно ћутање, безграничну тишину која је заправо суштинско приближавање Богу. „Нема дрвета као што је крст, нема хармоније као што је ћутање Бога“.
Када је крајем 20-их година прошлог века Симон Вејл била студенткиња, већ тада афирмисана као револуционарка интелектуално заокупљена великим питањима истине, Симон де Бовоар (Симоне де Беаувоир) у њој је видела нежну и страствену жену која је готово панично бранила тезу о солидарности, уз плач на помен било које светске неправде. Те њене сузе, нежност и у исто време срчаност, сведочи Бовоар, изазавале су „према њој моје поштовање. Завидела сам јој што има срце које је кадро да осећа за цели свет“. Страст са којом је Вејл деловала и писала била је толико јака да је остављала утисак нечег мистичног и дубоко оностраног у својој појавности. Била је солидарна и радикална, нежна и борбена. Све супротности слиле су се у личност једног тоталног духа који је непрекидно пролазио кроз животне трансформације. У исто време професорка, револуционарка и радница у производњи. Желела је дотаћи све крајности живота. Радници су обесправљени, неслободни и потчињени. Вејл у сусрету са њима, на лицу места, схвата да је главни проблем радничке обесправљености свест о томе да је свака побуна узалудна пред бирократијом једне невидљиве моћи. Када радник пати, он ћути. Ако би проговорио, тражио би понижење па се радије одлучује на ћутање. Патње које радник доживљава својим пристајањем на неправду на први поглед нису тешке, али остављају траг на телу и душу; „под тим ударцем грче се и тело и мисао“, као да му неко дошаптава – ти си нико и ништа, ту си да трпиш и ћутиш. Вејл увиђа да је организација радничке производње усмерена на деструкцију људског достојанства, будући да „ствари имају људску улогу, а људи улогу ствари“. Тако се раднички живот гуши у једноличности процеса производње, одређеним ритом времена и рада, док се радници своде на потчињену масу која је већ својим статусом прихватила понижење. Деградирање радника може да престане тамо где је и почело, у фабрикама, само онда када руководиоци постану свесни да решење није у томе да се радници учине послушним, нити срећним, „него једноставно у томе да ниједнога међу њима ништа не присиљава на понижење“.
У другом периоду свог стваралаштва, после 1935. године, Симон Вејл се окреће питањима религије, мистицизма и духовног искуства. Схвата да је човекова укорењеност заправо метафизички искорак за појаву трансцендентне способности душе, и да би тек са том свешћу дошло до поретка једнакости међу људима. Оно што људску душу спречава да се усидри у духовном расту је људска самовоља која празни душу и човека удаљава од духовног надахнућа. Зато је важно схватити да душа као једина истинска вредност живота има своје потребе и да се оне изворишно огледају у појмовима права и дужности. Јер човек може бити без права, али никад без дужности. Тиме што је човек увек има дужност према другом и према себи. Поред реда, који представља прву и најважнију потребу душе, слобода је неопходна храна душе.
Слобода је додир правде и љубави. Она је осећање које усмерава човекове поступке. Слобода није знање или закон који би важио у свим појединачним случајевима као императив (поступај тако и тако), него је безгранична ослобођеност човека осећањем света. Бит слободе није у томе што ја могу да чиним све што желим, него у томе што ја могу да не чиним све што мислим да треба да чиним. Онај ко не украде има слободу да украде или не украде. То што је одлучио да не украде врхунац је његове слободе. Могао је да украде, али није украо. Слобода се, дакле, увек јавља као искушење; она се испољава тако што човек поступа не по знању, него по импулсу проистеклом из осећања. Темељ слободе се, сходно томе, налази у спознаји самог себе. Кад самоспознање постане богоспознање онда је слобода безгранична у милосрђу јер происходи из чисте послушности. Слобода може бити надахнута или принудна. Ако украдем, слободом сам украо, али сам принуђен да за ту слободу сносим моралну и законску казну. Ако дарујем, слободом сам даровао, и принуђен сам да то даривање надахнућем испољим као милосрђе. Постоје две кључне фигуре у поимању слободе – лопов и просјак. Лопов је одраз принудне слободе, просјак надахнуте слободе. Због одлуке да украде, лопов може да иде у затвор, принуђен је да своју слободу плати казном. Просјак, да парафразирам Симон Вејл, никада неће пријавити мој мањак милосрђа, то што ћу му ускратити помоћ неће произвести казну. Надахнута слобода се испољава као милосрђе, принудна слобода као казна.
Казна такође припада потребама душе, будући да је то једини начин да правда уђе у душу злочинца. Казну прате одговорност и част, док спокојност као потреба душе значи ослобођеност од страха. Највећи непријатељ укорењености душе је страх, он је „полу-парализа душе“. Истина је, пак, најсветија од свих потреба душе. О њој се најмање пише и говори, а она нам је најпотребнија. Истина је далека, али неопходна потреба духовне укорењости. Попут човека који се свету излаже телесно и тиме крајње површно, док се у његовој унутрашњости скрива права истина бића, тако и истина није присутна очима, него осећањем дубине и ширине света. Истина и љубав прожимају свет са извесне удаљености. Приближити се значи окаљати, уништити поседовањем. Љубав се, за Симон Вејл, догађа саосећањем на удаљености, само из даљине побеђује зло. Љубав је бескрајна преданост саосећању, док је зло неограничено, али никада није бескрајно. Љубав је увек отвореност духовној надгорадњи, док зло траје као једнолична моћ која суштински никада не побеђује добро. Добро је неповредиво, зло је метаморфоза самовоље.
Кратки живот Симон Вејл био је духовна потрага потпуне (само)оствареност, коју је она видела у иделу Христове личности. Сва њена настојања су маргиналије духовног трагања, покушаја да се додирну истина и правда. Сузан Сонтаг (Susan Sontag), премда потпуно супростављених светоназора, посвећује дирљив есеј Симон Вејл. Оно по чему јој одаје признање је оригиналност и страст да се бори за идеју, њен аскетски фанатизам, то што је упркос физичкој неспретности, мигренама, слабостима тела, успела да се истакне јачином духа. У поштовању које указујемо таквим животима, пише Сонтаг, „ми признајемо присуство мистерије у свету – а управо мистерију негира сигурност поседоване истине, објективне истине. У том смислу, свака истина је површна; а нека (али не сва) искривљења истине, нека (али не сва) лудила, нека (али не свака) нездравост, неко (али не свако) негирање живота јесу истиноносни, разумски, оздрављујући и животни“.
