Велика субота (Мт 28, 1–20)

И пошто мину субота, на освитку првог дана недеље, дођоше Марија Магдалина и друга Марија да осмотре гроб. И гле, земља се веома затресе; јер анђео Господњи сиђе с неба, и приступивши одвали камен од гробних врата и сеђаше на њему. А његово лице бејаше као муња, а његово одело као снег. И у страху од њега стражари уздрхташе, и постадоше као мртви. А анђео одговарајући рече женама: Ви се не бојте; јер знам да тражите распетог Исуса. Није овде; јер устаде као што је [и] казао [да хоће]. Дођите да видите место где је лежао Господ. И брзо идите и реците његовим ученицима да устаде из мртвих; и гле, он ће пред вама отићи у Галилеју; тамо ћете га видети. Ето вам казах. И изашавши брзо из гроба, са страхом и великом радошћу похиташе да [ово] јаве његовим ученицима. А када иђаху да јаве његовим ученицима, и гле, срете их Исус говорећи: Радујте се! А оне приступивши, ухватише се за његове ноге и поклонише му се. Тада им Исус рече: Не бојте се, идите те јавите мојој браћи нека иду у Галилеју, и тамо ћете ме видети. А док оне иђаху, гле, неки од стражара дођоше у град и јавише првосвештеницима све што се догодило. А они, саставши се са старешинама учинише веће, и дадоше војницима довољно новаца, говорећи. Кажите: Његови ученици дођоше ноћу и украдоше га док смо ми спавали. И ако то чује намесник, ми ћемо га уверити и вас ослободити бриге. А они узевши новце, учинише као што бејаху научени. И ова се реч разгласи међу Јудејцима до данас. А једанаест ученика отидоше у Галилеју, на гору куда им је Исус заповедио. И кад га видеше, поклонише му се; а неки посумњаше. И приступивши Исус им рече говорећи: Даде ми се свака власт на небу и на земљи. Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка [света и] века. Амин!

Јеванђелист Матеј ову перикопу почиње речима: „Пошто мину субота“ (што ће рећи дан када је све било забрањено радити), а то је по јеврејском рачунању са заласком сунца, неке жене: Марија Магдалина (она која га је предано следила и којој је било много опроштено јер је много волела) и још једна Марија (можда мајка Јаковљева или Јосифова), а јеванђелист Марко додаје и Саломију, одоше у зору да осмотре Исусов гроб. И вероватно не само да осмотре, него и да доврше помазање покојника миомирисима (тј. смирном и алојем како је налагао обичај, Јн 19, 39) које можда у петак увече на брзину и није било обављено у потпуности. Тиме ће њих неколико (додуше, према апостолу Јовану само Марија Магдалина) постати прве које ће објавити његово васкрсење.

Што се тиче броја сведока да би се њихово сведочанство сматрало веродостојним, јудејски закони су у судској процедури захтевали два сведока (Понз 19, 15), али ни један није смео бити жена. Током своје мисије Исус је свесно кршио најразличитије јудејске законе и обичаје (показујући тако да не држи до њих) па је и овог пута прекршио тај обичај допуштајући женама (а не мушкарцима) да прве објаве његово васкрсење, пошто уплашених једанаест мушкараца нигде на видику није било (највероватније су били скривени негде у сиромашној четврти у долини Тиропеон). Додуше, ни ове две жене нису биле сведоци васкрсења у правом смислу речи, јер оне нису виделе како Исус васкрсава будући да су дошле до гроба у цик зоре, када је он пре тога већ био васкрсао (не знамо тачно када – негде у току ноћи између заласка и изласка сунца). Прави сведоци оне постају нешто касније, у тренутку када их он сусреће на њиховом повратку и поздравља их. 

При самом гробу овим двема женама анђео само каже да је Исус васкрсао, као што је и казао да ће учинити. Не објашњава како. И не без разлога, јер објашњавати васкрсење у тренутку док се оно објављује било би налик објашњавању нпр. Вердијевог Реквијема у тренутку док се он изводи. Прави поредак је прво га чути и доживети, па га онда евентуално анализирати и објашњавати. Васкрсење такође: прво је требало примити такву поруку, ментално и емоционално је обрадити и савладати, а тек после тога је долазило у обзир могуће објашњење. Исто тако, поруку о васкрсењу требало је прво послати у свет, а њено евентуално тумачење је остављено за неодређену будућност. Матеј избегава свако тумачење јер верује да никакво тумачење не би могло адекватно објаснити Исусово васкрсење. Тако и Јован на крају свог јеванђеља каже да се чак ни сва дела Исусова не могу пописати, а ми бисмо могли додати – а камоли протумачити. Стога анђео, ништа не тумачећи, само објављујеваскрсење говорећи да Исус није у гробу него је устао из њега као што је и рекао да ће учинити.

Као што гроб није могао обухватити Исуса, тако га не може обухватити ни Матејево ни било које друго јеванђеље. Јер Исус је препун изненађења. Зато он није ограничен чак ни својом смрћу. Изненађујући нас, он и њу пролази и наставља у будућност коју је Бог припремио својој творевини.

И док је у Јудејаца обичај био да мушкарци наређују а жене слушају, Исус сада и то преокреће па женама даје не само да оне прве буду сведоци његовог васкрсења, него и да оне буду те које ће казати мушкарцима да иду у Галилеју, а овима да их послушају. Зато су Марија Магдалина и друга Марија пошле да јаве ученицима да оду у Галилеју јер ће тамо видети васкрслог Исуса. Тако су ови мушкарци били у додатном искушењу да поверују женском сведочењу (које чак ни судови нису признавали), јер коначно оне су (за њихову патријархалну свест) биле само жене. А све да жене и нису биле сведоци, зар већ само по себи није претешко поверовати да је мртвац поново оживео? Но, било им је речено да се иде у Галилеју, што је значило пешачити дуго. С обзиром на невероватност вести које су донеле жене миронисице, прихватити пут за Галилеју означавало је скок у веру.

И послушавши ове жене „једанаест ученика одоше у Галилеју куда им је и заповедио Исус“ (Мт 28, 16). Једанаест, а не дванаест. Ово треба да нас подсети на Јудину издају, јер их је Исус био одабрао дванаест, према дванаест Јудиних синова и према дванаест Израелових племена. Тако број једанаест некако сведочи непотпуност, недовршеност, несавршеност. Исус је овом несавршеном броју дао савршен (апостолски) позив тиме што је управо овакву несавршену Цркву од једанаест апостола послао у свет да објави његово савршено дело.

Ученици су се на брду у Галилеји сабрали заједно први пут после Исусовог хапшења, и када видеше Исуса поклонише му се, али неки су оклевали будући неодлучни (διστάζω). Хтели су да верују да је Исус васкрсао, и на неки начин су и (по)веровали, али су истовремено били у себи расцепљени, подвојени. И обоје је разумљиво. И да су се поклонили Исусу, видевши га живог после умирања на крсту, али и да су посумњали јер ништа у њиховом дотадашњем искуству (осим донекле догађаја са Лазаром и оне две девојке) није оправдавало или објашњавало тако нешто. Ми смо данас спремни да оне међу њима који су оклевали осудимо, али Исус, будући да није такав лицемерни чистунац попут нас, не осуђује их него их, напротив, охрабрује обећањем да ће бити са њима „до свршетка века“, тј. заувек. И такве какви су, несавршени са свим њиховим сумњама, Исус без оклевања узима за сведоке свог васкрсења и за оне који треба да наставе и доврше његово дело. На тај начин се и ми уверавамо да он онда може понешто учинити и преко нас, такође неодлучних и несавршених. Ученици ће полако узрастати у улози коју им је Исус наменио. Његовом невидљивим подршком ови обични људи ће обавити веома необичну и веома тешку мисију. Они ће, често неповерљивом па и непријатељском, свету разгласити радосну вест о спаситељу људи и целокупне творевине којег ни смрт не може задржати у својој власти. О Сину Оца небескога, али и о начину да и ми људи постанемо његова браћа и пријатељи.

Нека би дао Бог да никада не заборавимо ту апостолску лекцију коју су, нас ради, и они и онај којег су проповедали платили својим животом. Амин!