Неколико текстова који су се посљедњих дана појавили на сајту Public Orthodoxy бавило се важним, но уједно и тешким и узнемирућим питањима. Монахања Васа је тако, веома храбро, поставила питање да ли се оптужба за јерес може примијенити на Едикт XXV „Свесвјетског сабора руског народа“, који је донет под предсједавањем москосвског патријарха Кирила, 27. марта 2024. г. Сестра Васа правилно закључује да Едикт заиста изражава оно што Св. Василије говори о јереси, наиме: „јасну разлику у самој вјери у Бога“ (види и анализу Сергија Шумила, Serhii Shumylo). У наставку, сестра Васа указује и на 15. канон Прводругог сабор у Цариграду из 861, који казује да „они који себе одвоје од општења са поглаваром [цркве] због неке јереси која је осуђена од стране светих сабора и отаца, у случају када он ту јерес јавно проповиједа и отворено научава у Цркви… не само да нису подложни казнама које предвиђају канони, већ су достојни части која доликује православнима, јер они не осуђују епископе већ псеудоепископе и псеудоучитеље, и нису расколом расјекли јединство Цркве, већ покушавају да Цркву сачувају од расколâ и подјелâ.“
Архиђакон Џон Хрисавгис (John Chryssavgis), прихватајући основну ваљаност аргумената оних који идеју Руског свијета виде као јерес, указује на проблем других православних епископа који не чине готово ништа како би се адекватно позабавили овим проблeмом. „Било би похвално“, каже он, „уколико би православни епископи осудили московског патријарха снажним саборским консензусом, као што би било дивљења вриједно уколико би православни хришћани покренули ланчану реакцију противљења деспотском пастиру и заштитили себе од њега, који је и сам залутао“. Ипак, умјесто да се оптужи за јерес, Хрисавгис предлаже да би било дјелотворније патријарха Кирила оптужити као „политичког силеџију и ратног злочинца“.
Међутим, не постоје закони, ни секуларни ни црквени, против тога да је неко „политички силеџија“, иако, наравно, постоје закони који се тичу ратних злочина. Заправо, 17. априла 2024, Парламентарна скупштина Савјета Европе (Резолуција 2540, параграф 13), учинила је управо то, осуђујући реторику патријарха Кирила и јерархије Московске Патријаршије због њихове „злоупотребе религије и извртања хришћанске православне традиције“, наглашавајући да „подстрекивање на чињење злочина агресије, геноцида и ратних злочина, само по себи представља злочин“.
Ратни злочини могу и да не буду унутар домена канонских обавеза јерархије, али позивање да се почини јерес то свакако јесте. Зашто су онда православни епископи очигледно неспособни да ураде чак ни поменуто? По архиђакону Џону, Православне цркве (под чиме он изгледа подразумијева патријархе), нису раде да то учине због „мучног, иако неизговореног, признавања да су и они сами темељно заражени истим рањивостима и манама. И они би једнако могли да буду жигосани као јеретици“. Он се у есеју пита и „колико само Православних цркава нагиње ка глорификацији нације и државе? Колико народа са православном већином мијеша служење Богу и салутирање застави? Може ли бити да су већина, ако не и све Православне цркве, заправо много ближе него што би могле признати изопаченој руској идеологији?“ И коначно, по Хрисавгисовим ријечима, вјеровати да је Кирил „трула јабука у корпи претежно здравих“, значи „бити заточен у мјехуру самозадовољства и уображености“.
У овако грозној ситуацији, можда и најургентније питање које треба поставити јесте оно које поставља сатиричар Јувенал: „Ко надзире надзорнике?“ Уистину, ово је питање коме треба да дозволимо да пробије мјехур од сапунице било какве еклисиологије која идеализује или пак идолизује било коју позицију или привилегију, еклисиологије која (садашње) структуре [Цркве] третира као да је у питању вјечна стварност Царства Божијег, умјесто као оне које су ту да послуже функционисању, и да буду подређене, објављивању Ријечи Божије. Ово није неко напросто теоријско испитивање: када се реална људска бића шаљу да дају своје животе убијајући друге, а све у име „светог рата“, онда је извртање истине – називање црног бијелим – буквално истинска гнусоба опустошења постављена у храму, која разара, како животе оних којих се то тиче, тако и оно што називамо, и што и јесте, свето.
Епископат – за који се у Литургији молимо „да правилно управља ријечју истине твоје [=Божије]“, како би они могли да испуне своју улогу, а не стога што је нужно испуњавају – дошао је до тога да данас држи привилеговану позицију чуварâ [надзорника] вјере и гласноговорникâ Цркве, и уистину, често се идентификује са самом Црквом: „Гдје је епископ, ту је и Црква“. И сам сâм често слушао ове ријечи, исувише често из уста самих епископа, приписиване Св. Игњатију Антиохијском. Међутим, то није оно што је Св. Игњатије рекао. Он у ствари каже: „Тамо гдје је епископ, тамо нека буде присутан и народ, као што тамо гдје је Исус Христос, тамо је и саборна Црква“ (Смирњанима 8). Грешка је, по било ком стандарду, изоставити из ове једначине Исуса Христа и народ!
Штавише, у вријеме када је Св. Игњатије ово писао епископ није ни био на позицији на коју мислимо када данас размишљамо о епископату: он је био епископ/надзорник једне одређене домаће заједнице (као што је то данас парохијски свештеник), а не надзорник епархије. Коначно, наравно, како се број заједница на одређеном географском подручју увећавао, било је неопходно координисати њихове активности, најприје у већим градовома, а потом и у још ширим географским подручјима. Једном од предводника повјерен је задатак, као „првом међу једнакима“ (никада као „првом без једнаких“), да сабира друге предводнике заједница како би осигурао мирно и сагласно дјеловање цркава тога подручја.
Како су се ове активности увећавале, током трећега вијека су почели да се одржавају сабори, покривајући све веће регионе и развијајући канонско законодавство како би осигурали добро функционисање ових структура, да би, након обраћења Константина, па онда и царства (шта год ово у ствари значило), ове структуре порасле до мјере која је раније била незамислива, отварајући могућност за васељенске (не заборавимо, и царске) саборе, као и финансијску помоћ од стране државе. Све ове структуре развиле су се због ben esse, тј. добро-бити Цркве, али као такве, што никада не треба губити из вида, оне не припадају esse, тј. бићу Цркве. Чак и дан данас, када се у Литургији молимо за епископа, то је зато да би он могао „управљати твојим [=Божијим] светим црквама у миру“. Епархија није Црква, нити је то било која још већа структура, без обзира на то што смо дошли до тога да је уобичајено да о патријаршији или сабору говоримо као о „Цркви“, што је појава која се погоршала успоном националних држава и, посљедично, „националних цркава“.
У време раног двадесетог вијека, православни хришћани у егзилу – што је право стање хришћанске егзистенције у овоме свијету – који су на овај или онај начин били одвојени од еклисијалних структура у својим претходним отаџбинама, дошли су до тога да своје искуство Цркве усредсреде на акт сабирања због слављења Свете Литургије, што је паралелно са сличним дешавањима у римокатолицизму: „Тамо гдје се слави Евхаристија, ту је и Црква.“ Плодови овакве „евхаристијске еклисиологије“ били су огромни. И заиста, управо због овог новог смисла појма Цркве ми уопште и можемо увидјети и критиковати раније поменуте проблеме.
Међутим, тумачење Цркве уз помоћ евхаристијске заједнице (нарочито када је она смјештена у епархију, као код митрополита Јована Зизјуласа, а не у парохију, као код о. Николаја Афанасјева), завршава стављањем нагласка на територију, и самим тим на хијерархију, те стога можда и не изненађује то да се чини да се евхаристијска еклисиологија у посљедњих неколико деценија мало по мало преобликовала у „епископалну еклисиологију“: „Гдје је епископ, ту је Црква!“ Због тога не изненађује то да када се данас дискутује о „еклисиологији“, таква дискусија се скоро увек фокусира на питања хијерархије и територије. Заиста, са све већим таласима миграција, егзинстенцијално (и финансијско) питање постаје питање идентификовања ко коме „припада“ (захваљујући ентичкој припадности), питање идентификовања „руског свијета“ или „грчке omogeneia“, или чега год, што јерархе претвара у етнархе, који предводе литије у којима се маше заставама етничких група или се пак људи шаљу у смрт у име „светог рата“.
Уколико епископалне структуре, онакве какве су се кроз историју развиле и какве смо их наслиједили, не припадају бићу Цркве [тј. њеној бити = суштини], већ су еволуирале ради њене добро-бити, као што заиста и јесте случај (ово не могу довољно нагласити), питање које у свјетлу проблемâ који су назначени на почетку овога есеја јесте: шта се дешава уколико такве структуре и позиције више не дјелују у сврху добро-бити Цркве?
Јасно да се налазимо у времену транзиције, толико важном колико и Константиново обраћење и обраћење царства, иако сада у супротном смјеру: више не живимо у хришћанском свијету, и учимо, изнова, шта значи бити у изгнанству у овом свијету. Стога нас неће изненадити што увиђамо да облици и структуре које су развијене у претходним епохама и саме морају да се даље развијају, као што су то чиниле раније, како би се осигурало да те структуре служе сврси свога функционисања. Да би се ово постигло, од помоћи је да се вратимо у период прије него што су се те структуре развиле, а онда и поистовјетиле са Црквом, у период у коме су живјеле личности попут Св. Игњатија и Св. Иринеја, а прије њих Новога Завјета, гдје проналазимо другачије начине говорења о Цркви, не уз помоћ структура и служби, него говорења о Мајци, Невјести и Тијелу.
Црква је наша Небеска Мајка, Нови Јерусалим, у чијој материци смо рођени за живот тиме што улазимо у Пасхалну Тајну Христову, постајући Тијело Христово. А као она која је оприсутњена у локалној заједници која се сабира као Тијело Христово, у овом свијету и за живот свијета, она је Невјеста, сједињена као тијело са својом главом, једним Господом Исусом Христом. Но, од виталне је важности примијетити да, када на овај начин говоримо о Цркви, ми не говоримо о оним структурама и тијелима која смо навикли да зовемо „црквом“. Морамо бити изузетно пажљиви у нашем кориштењу ријечи, како не бисмо на једну ствар пренијели оно што у ствари припада другој, и чинећи тако изузели себе од одговорности.
Уколико пак научимо да се ријечима служимо прецизно, пред нама ће се открити визија такве Цркве у којој је одговор на питање „ко говори у име Цркве?“ много шири него што бисмо то на самом почетку могли претпоставити. Када поглед бацимо уназад, у прошло стољеће, како бисмо сагледали ко су били ти који су говорили у име Цркве, наше мисли се крећу ка онима који су имали шта да кажу, надахњујући остале својим ријечима и животима, ка женама и мушкарцима, лаицима и рукоположенима (и, уколико не останемо у мјехуру од сапунице, и православнима и неправославнима) – онима чије ријечи и живот још увијек настављају да нас надахњују, на начин на који оно што називамо „службеним ставом Цркве“ више не чини, ако је уопште икада и чинио. У исто вријеме, моћи ћемо да нађемо починак и мир у рукама Божијим, који све привлачи себи на начине које још не можемо да видимо, али ћемо, такође, моћи да слободно и гласно проговоримо у име Цркве, и сами распознавајући ријеч истине, како онима који ту ријеч тек треба да чују, тако и онима који тврде да су у позицији надзиратеља и чувара, али су сами у своме чувању подбацили.
Извор: John Behr, Who Guards the Guardians?, publicorthodoxy.org, 24. 4. 2024.
Превод: Дражен Тупањанин
