Преводи и преписи

Пасхално бденије за Газу

Васкрс нас је дочекао у Палестини у најтежим околностима. Прошло је 175 дана од почетка овог геноцида. 175 дана бомбардовања, опсаде и глади.[1] Никада не бих помислио да ћемо и до Васкрса још бити сведоци овога. Мислио сам да ће сигурно ово насиље до Васкрса престати. Мислио сам да, на крају крајева, светски лидери имају мало савести. Погрешио сам, изгледа!

Данас смо ушли у нову фазу геноцидног рата, у којем становнике Газе убијају глад, жеђ и болести. Људи умиру од глади. То је спора смрт. Они висе између неба и земље, полако умиру, док свет гледа. Они немају „ни обличја, ни лепоте“ да бисмо их гледали, јер су „као један од кога свак заклања лице“ (Ис 53, 2–3).

Било је потребно више од пет месеци и 32.000 убијених људи, укључујући 13.000 деце, да Савет безбедности УН-а коначно усвоји прекид ватре![2] Али, на терену се ништа није променило. Откад је Израелу стало до УН резолуција?! Израел никада није одговарао, па чак није ни осуђен од стране западних лидера. То остаје највећи проблем данас.

Управо сада, молимо да помоћ и храна уђу у Газу. Одустали смо од прекида ватре! Само донесите храну, воду и лекове.

Господе, помилуј!

Пријатељи, геноцид је нормализован. Као људи од вере, ако заиста тврдимо да следимо распетог Спаситеља, никада нам ово не може бити у реду. Никада не треба да прихватимо нормализацију геноцида. Никада не би требало да нам буде у реду да деца умиру од изгладњивања, не због суше или глади, већ због катастрофе коју је направио човек. Због царства.

Геноцид је нормализован као што је нормализован апартхејд у Палестини, а пре тога у Јужној Африци. Као што су ропство и систем касти нормализовани. Јасно нам је потврђено да лидери суперсила, и они који имају користи од овог модерног колонијализма, не гледају на нас као на себи једнаке. Они су створили наратив за нормализацију геноцида. Имају и теологију за то. Геноцид је нормализован. Ово је расизам у свом најгорем облику.

Исти они политички и црквени лидери који су се у октобру прошле године постројили један за другим да дају зелено светло за овај геноцид прикривајући га „самоодбраном“, не могу се ни натерати да осуде очигледне ратне злочине које је починио Израел. Они су добри у изражавању забринутости. Дају изјаве да их „узнемирује“ убијање наше деце. (Жао нам је што вас је узнемирило убијање наше деце вашим оружјем!) Желе да нас убеде да им је стало. Они прикупљају средства. Ћуте током геноцида, а онда се касније појављују, са милостињом, да кажу да им је стало. Можемо ли заиста ово прихватити?!

Многе земље су пожуриле да обуставе своје финасирање UNRWA на основу пуких навода који нису у потпуности доказани, а, с друге стране, нису урадиле ништа у вези са јасним налазима Међународног суда правде.[3] Несхватљива је количина лицемерја. Ниво расизма који је укључен у такво лицемерје је ужасан.

Сада неки политичари тврде да се њихово стрпљење са Израелом завршава – а ми кажемо: ништа не може опрати крв са ваших руку. Резолуција Савета безбедности УН била је прекасна. Ништа не значи. Неки су се понашали као да треба да честитамо или захвалимо САД што нису уложиле вето на резолуцију. Ја кажем, апсолутно не! Они су саучесници. Прошлост се не може поништити. У ствари, САД су управо послале још један огроман пакет пројектила за наоружавање Израела. Да ли они заиста покушавају да нас заварају? Тврде да им је стало и да су забринути (очигледно да би повратили неке гласове)? Ако би се овог тренутка доток америчког оружја зауставио, у року од три дана ово би се завршило. Уместо тога, они шаљу Израелу ракете да нас убијају, а затим шаљу минимални део потребних пакета са храном. Ово је много више од саучесништва. Ово је директна умешаност у овај геноцид.

На овај Васкрс, прво се окрећемо крсту.

Тугујемо. Ово су тамни, мрачни дани. У оваквим временима, ми Палестинци гледамо у крст, идентификујемо се са крстом и видимо Христа како се поистовећује са нама. Крст је важан палестински симбол.

На Васкрс поново проживљавамо његово хапшење, мучење и погубљење од стране царства, уз саучесништво верске идеологије, наравно. У васкршњем наративу налазимо утеху и оснажење у сазнању да се Христос поистовећује са нама.

Чувамо ову сцену рушевина у нашој цркви још од Божића, јер је Газа још увек под рушевинама, и зато што се наши људи и наша деца у Гази још увек извлаче испод рушевина и у овом тренутку. Јуче сам са муком гледао ужасну сцену извлачења детета испод рушевина. Неким чудом је преживело бомбардовање, а док су га извлачили говорило је: Где је вода, жедан сам? То ме је подестило на Христове речи на крсту када је повикао: „Жедан сам.“ Повикао је „жедан сам“ у знак солидарности са онима који су масакрирани глађу, опсадом и бомбрадовањем. Христос је солидаран са свим жртвама ратова и изнуђене глади, изазваних неправденим и тиранским режимима у нашем свету. То је вапај свих потлачених неправдом моћи, ћутањем и неспособношћу човечанства да оконча тиранију и неправду.

Христос је повикао „жедан сам“, па су му дали сирће да пије. Његовом болу додали су још бола, његовој муци још више муке. Данас док Газа виче „жедна сам“, они бацају помоћ са неба, умрљану крвљу невиних. Неки су погинули од утапања док су покушавали из мора да извуку бачену помоћ. Како је то окрутно. Газа је жедна, и Гази дају сирће.

Тражили смо Бога у овом рату. Завапили смо к њему, а одговора, изгледа, није било, све док се нисмо сусрели са Сином Божјим који виси на крсту, вапијући: „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!“ Зашто си пустио да будем распет, сâм?! Ово је крик осећаја напуштености. Сигуран сам да се данас тако осећају становници Газе. Остављеност од светских лидера, напустили су нас не само западни, већ и арпски и муслимански лидери. Многи у цркви су, такође, гледали из даљине, као што је то Петар учинио када је Христос био ухапшен. Петар је желео да буде на сигурном, недостајало му је храбрости, слично многим црквеним поглаварима данас, који једно говоре иза затворених врата, а друго у јавности.

Ипак, у овом вапају „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ доживљавамо Бога, Бог нам се приближава, и управо у том вапају осећамо његов загрљај и топлину. Ово је једна од тајни Васкрса.

У овој земљи чак је и Бог жртва угњетавања, смрти, ратне машинерије и колонијализма. Он пати са људима ове земље, делећи исту судбину са њима. „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио!“ То је вапај који годинама одјекује овом земљом. То је вапај сваке потлачене особе која страда у стању споре смрти. То је вапај који је Христос поделио са нама у свом болу, мукама и распећу. Данас стављамо крст на рушевине, сећајући се да је Христос делио исту судбину са нама, јер је умро на крсту као жртва колонизатора.

И постаде мрак. Универзум је постао мрачан у тузи због одуства истине. Универзум је постао мрачан жалећи за одсуством правде. Крст је крајња неправда. Данас је универзум растужен ћутањем доносилаца одлука и њиховим расизмом, и ћутањем многих који из страха нису проговорили ни реч истине, наоружани теологијом неутралности и неделовања, под заставом „мира и помирења“. Још увек има оних који нису отворено позвали на прекид ватре. Да ли можете да верујете? Цркве! Добили смо писмо „солидарности“ од великих цркава у Европи које чак нису ни позвале на прекид ватре! Рекао сам им да је ово апсолутно увреда.

Данас је универзум постао мрачан оплакујући апатију и обамрлост на патњу која постоји у нашем свету, и расизам који је довео до нормализације и оправдавања геноцида.

Оно што многима у цркви данас највише недостаје јесте храброст. Они знају истину. Али не говоре истину, јер се плаше последица. Плаше се реакције! Многи у цркви желе да избегну полемику. Можете ли да замислите да је Христос ходао земљом избегавајући полемику?! Они пишу изјаве, а начин на који се црквене изјаве „врте“ око питања „примирја“ или (не дај Боже) осуде Израела је заиста невероватан. Они пишу изјаве на неколико страница које у суштини не говоре ништа друго осим недвосмислене осуде догађаја из 7. октобра прошле године. Има неких црквених великодостојника који су вољни да нас жртвују ради комфора, на исти начин на који су нас принели као жртву искупљења за сопствени расизам и антисемитизам, кајући се у нашој земљи због греха које су починили у својој земљи! А све то уз тврдњу да следе распетог Спаситеља, који је жртвовао све, трпео бол и одбаченост зарад оних које је волео!

Наравно, морамо се захвалити онима који са нама носе наш крст. Заиста ценимо ходочашћа за Газу која се одржавају широм света. Захваљујемо се онима који су дошли у Палестину да се солидаришу са нама. Захваљујемо се докторима и медицинским сестрама који волонтирају у Рафи. Захваљујемо се онима који лобирају да се заустави продаја оружја. Захваљујемо се онима који протестују на улицама. Захваљујемо се онима који су организовали многе седеће демонстрације и ненасилне протесте. Захваљујемо се онима који и даље ремете удобност светских лидера на скуповима и конференцијама за штампу и скуповима за прикупљање средстава. Чујемо вас! То је црква Христова!

Поздрављамо оне који су у знак протеста поднели оставке из влада и међународних тела. Они имају храброст и интегритет. Они разумеју да је Газа заиста морални компас нашег данашњег света.

Захваљујемо се Јужној Африци на њеној акцији у Међународном суду правде и Алжиру што предводи напоре за постизање резолуције о прекиду ватре. Узгред, и једни и други су преживели колонијализам! Ту се налази морални кредибилитет!

Тежак крст носимо. И захваљујемо се онима који нам помажу да га носимо. Наш Велики петак предуго траје. Али из Христовог искуства знамо да ово страдање није ради прослављања патње. Знамо да је страдање увек пут ка слави и животу. То је станица на путу ка васкрсењу. Ходамо са Христом путем ка Голготи. Оснажени смо његовом солидарношћу са нама, али ишчекујемо Недељу.

На Васкрс, не окрећемо се само крсту, већ гледамо и у празан гроб.

Шта је Христу дало ову снагу? Ову издржљивост и снагу, до те мере да је опростио својим тлачитељима? До те мере да је рекао: нека буде воља твоја, и добровољно отишао на крст? Верујем да је његова одлучност и решеност, његова издржљивост, произашла из поверења у вољу свог Оца и из сазнања да је његов Отац у стању да га подигне из мртвих, и да ће на крају Он то и учинити. Његова вера га је одржала и оснажила. Био је пркосан пред царством, суочио се са крстом, па чак и са смрћу, са поуздањем и непоколебљивошћу.

Морам признати, данас је тако тешко држати се наше вере и наде. Не видимо Недељу. Чини се немогућом. Прогутала нас је тама гроба. Наша снага је подбацила. Исцрпљени смо. Јако је тешко сада говорити о васкрсењу. Тугујемо. Наша браћа и сестре у Гази буквално умиру од глади. Али НЕ СМЕМО изгубити веру у Бога. То је наше последње уточиште. Као такво, морамо се борити да задржимо ову веру. Не можемо да изгубимо своју веру. Морамо да видимо празан гроб. Морамо се сетити празног гроба.

Данас говорим себи са псалмопојцем: „Зашто си жалосна, душо моја, и зашто ме смућујеш? Уздај се у Господа, јер ћу се исповедати њему, спасењу лица мога и Богу моме.“

Васкрсење нам улива наду. Хришћанство је вера која се нада. Нада није негирање реалности. Нисмо слепи за нашу стварност, и ми као Палестинци схватамо корупцију и зло света вероватно више него било ко други. Али морамо да одбијемо да ово буде последња реч.

Христос је васкрсао, то је последња реч. Христос васкрсе, и ово мења све. Празан гроб је наша нада. Иза грозног апартхејд зида који раздваја Витлејем од Јерусалима, тачније у Цркви светог гроба у Јерусалиму, налази се празан гроб који нас подсећа да последњу реч нема смрт већ живот. Не тама, него светлост. Не геноцид и гладовање, већ достојанство и понос.

Празан гроб нас подсећа да зло, неправда или тиранија не могу имати последњу реч. Да је Христос остао у свом гробу, цезар и Пилат би тријумфовали. Рим би победио. И фарисеји би победили. Угњетачи би били победници. Али Христос је васкрсао. Царство је поражено, а још боље, поражена је и сама смрт. Зато што имамо веру, не живимо у очају. Вера је једино што нам не могу одузети.

Када на васкршњу недељу објављујемо Al Masih qam – Христос васкрсе, објављујемо да последња реч припада Богу. Објављујемо да је правда задовољена. Истина је доказана. Царство и његови савезници су изгубили. Данас, након две хиљаде година, настављајући да носимо крст, ми побеђујемо, па чак се и ругамо царству и његовој теологији. Узели смо симбол моћи Рима и средства његовог понижавања других и учинили га симболом наше снаге, победе и постојаности пред лицем смрти, и то зато што је Al Masih qam – Христос је васкрсао.

Васкрсење нас позива да устанемо и деламо. Пошто знамо да коначна реч припада Богу, ми устајемо и деламо. Ми градимо. Проповедамо љубав зато што знамо да љубав побеђује. Проповедамо мир, јер мир побеђује. Проповедамо живот, јер је смрт поражена. Христос је гледао смрт право у лице и поразио је. И зато, ми устајемо и деламо.

Драги пријатељи, уверен сам да ћемо ми Палестинци устати. Никада у свом животу нисам био више поносан и почаствован што сам Палестинац, него ових последњих 175 дана. Поносан сам на нашу издржљивост, сумуд (постојаност). Поносан сам на нашу међусобну солидарност, наше јединство. Кад кажем да ћемо бити добро и да ћемо се опоравити, то кажем јер познајем свој народ. Знам ко смо. Палестина је наша домовина. Овде смо дубоко укорењени. За оне Палестинце који су прогнани широм света, Палестина живи у њима. Палестина је у сваком кутку ове земље. Никада се нећемо одрећи наших богомданих права да живимо у достојанству и правди. Али такође кажем да ћемо се опоравити, јер верујем у доброг и праведног Бога који праведно влада светом. Вероватно је наша највећа предност праведност нашег циља. Наш сумуд је усидрен у нашем праведном циљу и нашој историјској укорењености у овој земљи, али и у овој праведној природи Бога. Зато што Он живи ми се можемо суочити са свим стварима, гледати царство право у лице и победити га.

Зато данас нека пут крста буде наш пут. Нека пут пожртвоване љубави буде наш пут. Распети Христос, који је жртвовао свој живот ради оних које је волео позива нас на скупу солидарност, скупу солидарност љубави. Ово је позив на делање, да црква буде црква Христова, да следи стопама нашег распетог спаситеља.

Крст је Божија солидарност са човечанством у његовом болу и страдању, а Божија солидарност мора постати наша солидарност. Христови следбеници ризикују све да би говорили истину властима. Овде се не ради о давању изјаве. Христос није рекао: био сам гладан, а ти си се молио за мене и дао си изјаву. Христос је рекао: био сам затвореник, а ти си дошао к мени! Ради се о делању. Морамо пронаћи начине да направимо промену. Морамо делати, мобилисати, вршити притисак, лобирати, позивати власти и лидере на одговорност. Као људи васкрсења, морамо узнемирити царство.

Данас вас земља васкрсења позива на делање, у нади и љубави. Данас вас земља васкрсења позива да узнемирите царство. Заједно смо посвећени окончању овог геноцида. Заједно смо посвећени раду за истину и правду. Знамо да ћемо превладати, јер Al Masih qam. Христос васкрсе. Амин.

Божићна црква у Витлејему,
Палестина, 30. 3. 2024.

Превод: Смиљана Ћурић Беро

[1] У тренутку објављивања ове беседе прошло је 210 дана од почетка геноцида у Гази.

[2] У тренутку објављивања ове беседе број убијених је порастао на више од 34.000, а од тога је преко 14.000 деце. УН процењује да се преко 10.000 људи води као нестало под рушевинама.

[3] UNRWA је агенција УН-а, установљена 1949. године, након Накбе (катастрофе) 1948. када је установљена држава Израел, а протерано више од 750.000 Палестинаца. Агенција се бави палестинским избеглицама и пружа помоћ и заштиту за 5.9 милиона регистрованих палестинских избеглица у укупно 58 кампова који се налазе у Гази, на Западној обали, у Јордану, Сирији и Либану.

Подржите својим прилогом рад сајта Теологија.нет.

error: Content is protected !!