Николај А. Берђајев (1874–1948)
Постали сте мали и бићете све мањи: до тога је довело ваше учење о понизности и послушности. (Парафраза из Ничеове књиге Also sprach Zarathustra)
Долази време када је нужно прекинути двосмисленост и ћутање и дати отворен и јасан одговор, признаје ли Православна црква слободу мисли и савести? Да ли је исправно стално оптуживање католика од стране православних да код њих нема слободе, оптуживање које се заснива на претпоставци да та слобода постоји само код православних. Поставља се још једно питање: да ли је православље повезано са одређеним политичким системом, нпр. са монархизмом, национализмом, класним друштвеним поретком, данашњим фашизмом, или оно дозвољава различите тачке гледишта? Може ли православац, бивајући професор православног богословског училишта, бити демократа, социјалиста, бити заштитник слободе, социјалне правде, човековог достојанства? Ово питање врло оштро поставља болни случај Георгија Петровича Федотова.
На предлог митрополита, професори Богословског института [Светог Сергија Радоњешког] дали су Федотову ултиматум: или ће напустити место професора на Богословском институту, или ће престати да пише текстове на политичке теме у „Новој Русији“ и другим гласилима левe оријентације. Ову одлуку су донели људи који нису читали чланке Г. П. Федотова, и који су се руководили искључиво наводима злонамерно изврнутог смисла из једних новина које представљају најгори пример жуте штампе. Нећу се задржавати на анализи ове неславне повести која сведочи о поражавајућем одсуству храбрости и ропским осећањима која су, нажалост, врло традиционална.
Мене овде интересује питање принципа. У питању нису текстови на теолошке теме, него политички текстови. Оптужба је била да су чланци „левичарски“ и да се аутор не може сврстати у „националне мислиоце“. Сматра се недопустивим да се професор Богословског института бави политиком. Али то није тачно. Професорима Богословског института дозвољено је да се баве политиком колико год желе, али искључиво десном политиком. Нико не би предложио професору Богословског института да напусти професуру ако би написао чланак у одбрану обнове монархије и екстремне националне политике. Један од професора је чак предводио десничарску националистичку организацију. Црква у емиграцији кроз своје јерархе је непрестано вршила политичке чинове демонстративним молебанима, заупокојеним службама и проповедима. Тиме је нанела тешке ране Цркви у Русији. Црква није извршила велики чин прекидања везе са старим режимом, није се очистила. Не, забрана бављења политиком односи се искључиво на „левичарску“ политику.
Георгије Петрович Федотов је хришћански демократа, хуманиста, бранитељ слободе човека. Не трпи комунизам. Такође је неспорни руски родољуб што је много вредније од „националног мислиоца“. Уопште му нису својствени екстремистички погледи. Изгледа да је одбрана хришћанске демократије и људске слободе недопустива за професора на Богословском институту. Православни професор би требало да брани Франка из Шпаније, који је издао своју отаџбину странцима и у крви утопио свој народ. Савршено је јасно да је осуда Г. П. Федотова од професора Богословског института био управо политички чин, чин који дубоко компромитује ову институцију, бацајући сенку реакције на њу.
Од Г. П. Федотова се захтева да буде „национално мислећи“, иако се он најмање може сумњичити за симпатије према интернационализму. Нема ничег одвратнијег од самог израза „национално мислећи“. Знамо шта значи бити национални мислилац: у пракси то значи бити нечовечан, користољубив, мрзитељ, подстрекач рата, а често и рата против сопственог народа. Свет сада страда од национализма, дави се у крви од оних који „национално мисле“. Црква би требало да осуди национализам као јерес живота, а Католичка црква је, на своју част, близу ове осуде. Национализам је паганизам унутар хришћанства, разуздани нагон крви и расе. Хришћани који не издају Христа и Јеванђеље (велики део хришћана издају) немају право да буду „национално мислећи“, они морају бити „универзално мислећи“, у сагласности са јеванђељским моралом и у сваком случају са човечанским моралом.
И заиста, код савремених „националних мислилаца“ не постоји ништа национално, они уопште не цене националну културу; нпр. руски национални мислиоци уопште не цене традицију руске књижевности, немачки национални мислиоци не цене традицију немачке филозофије. О национално мислећим међу Русима у емиграцији боље је не говорити, јер би они с великом лакоћом предали Русију њеном смртном непријатељу Хитлеру. Генерал Франко се такође сматра „националним мислиоцем“ иако је водио истребљујући рат против свог народа уз помоћ Италијана и Немаца. Срамотно је изговарати речи „национално мислећи“, „национална политика“ због ниских ствари које се крију иза тога.
За хришћански однос према политици постоји само један критеријум – хуманост, тј. слобода, правда, милосрђе, достојанство личности. Комунизам је подложан хришћанској осуди не зато што су они који га осуђују десничари и „национално мислећи“, већ због његовог ускраћивања људскости и слободе, одсуства милосрђа и због окрутности. „Национално мислећи“ би сами спремно уништили сваку слободу, уопште не би имали обзира према достојанству човека и вероватно би показали ништа мање суровости. За ужасне плодове руске комунистичке револуције криви су, пре свега, десничари и национални мислиоци старог режима.
Постоји још једна оптужба против Г. П. Федотова: он је интелигент [однарођени интелектуалац]. Очигледно је да се његово „ненационално мишљење“ и његова „левичарска склоност“ објашњавају његовом природом интелектуалца. Мрачњачка реакција против револуције претворила је речи ‘интелектуалац’ и ‘интелигенција’ у увредљиве појмове. Нарочито необразовани део омладине који не зна ни смисао ни историјат употребљене терминологије нема никакве сумње у то да је веома лоше бити интелектуалац. Али време је да се прекине с овом срамотом.
Шта се супротставља интелигенцији? То су, пре свега, органске друштвене класе: племство, свештенство, трговци, ситна буржоаазија и чиновници. Руска интелигенција је имала много недостатака и у своје време сам је неретко критиковао, када то није било „ударање онога ко је оборен“. Али ове класе друштва браниле су своје себичне интересе, биле су погружене у свој ограничени начин живота и одликовале су се ропском покорношћу пред силама овога света. Интелигенција је на свој начин тражила истину и правду, борила се за достојанство човека, за слободу народа, није штитила никакве класне интересе и уздизала се изнад класних подела. Истина је да је руско племство XIX века изнедрило људе упечатљиве по својој несебичности, који су превазилазили предрасуде и интересе своје класе и који су били учесници ослободилачког покрета. Из племства су произашли и творци велике руске књижевности. Али онда су пришли интелектуалцима, спојили су се с интелигенцијом којој су прилазили и људи из других класа. Имам више разлога да се поносим тиме што сам „интелигент“, него да се поносим својим племићким пореклом, јер то значи да сам тражио истину и правду.
Када кажу да православни треба да буду национално оријентисани, а не да интелектуализују, они тада увек желе да заштите оно старо паганство које је ушло у православље, које је срасло с њим и од кога православље не жели да се очисти. Људи такве формације могу бити „велики православци“, али врло мало хришћани. Они чак сматрају Јеванђеље баптистичком књигом. Не воле хришћанство и сматрају га опасним за њихове инстинкте и емоције. Обичајно, свакодневно православље јесте паганизам унутар хришћанства.
Ово паганство које је изгубило своју древну поетичност, брани се као стара традиција и управо је супротстављено хуманизму. У хришћанском смислу, ова традиција није много древна; у сваком случају она се не враћа изворима хришћанског откривења, раном хришћанству, периоду грчке патристике. Али у паганском смислу она јесте веома древна, враћа се племенским култовима, култовима огњишта, чак и тотемизму примитивних кланова. Било какве предрасуде, било какве свакодневне навике заштићене су као света традиција. Али неосновано је тврдити да је свака традиција добра. Традиција може бити издаја почињена у прошлости, конформизам са најгорим људским ропством прошлости. Јеванђеље уопште није традиционално, оно је усмерено против традиционализма, оно је револуционарно.
У историји су свакакве гадости бивале сакрализоване под притиском „царства Ћесара“ и похлепних друштвених утицаја. Ропство, кметство, укључено у катихизис митрополита Филарета, деспотски облик државе, заосталост научног знања – све је то било свештена традиција. Не постоје облици ропства, деспотизма и мрачњаштва који нису били традицијом посвећени. Не постоји ништа горе од закључака историјског православља о идеји понизности и послушности. У име понизности захтевала се послушност злу и безакоњу. То се претворило у школу сервилности. Формиране су ропске душе, лишене сваке храбрости, дрхтеће пред силом и моћи овога света. Грађанска храброст и осећај части били су неспојиви с оваквим схватањем понизности и послушности. Отуда лицемерно удвориштво у совјетској Русији. Руско свештенство, црквени јерарси одувек су дрхтали пред државном моћи, прилагођавали су јој се и пристајали да јој подреде цркву. То остаје и сада, када више нема, хвала Богу, лажне „православне државе“. Сада црквени људи гледају са трепетом у десну емиграцију која игра улогу државне власти, подвргавају се њеним диктатима у питањима црквене политике, уместо да проповедају хришћанство.
То видимо у збивањима са Георгијем Федотовим, што му служи на велику част. Такви изванредни људи попут оца Сергеја Булгакова жртве су владајуће атмосфере. Са горчином се мора признати да се официјелно православље показује као најмрачнији и најинертнији облик хришћанства. Постојала су само два изузетка: грчка патристика и руска религијска мисао XIX и почетка XX века. Из грчке патристике, од Оригена, Св. Григорија Назијанзина, Св. Григорија из Нисе, Св. Јована Златоустог и других могли би се скупити цитати који би послужили као одличан разлог за искључење из професуре Богословског института. Тако је, на пример, свети Јован Златоусти био истински комуниста свог времена, представник цариградског пролетаријата. Злосрећна руска религијска мисао није званично призната, оптужена је за неправославност и сада је изопштена више него икада. Али само у руској религијској мисли, код Хомјакова, Достојевског, Владимира Соловјова, мислилаца XX века, постојала је слобода савести и мишљења. Тога никада није било у официјелном православљу, у официјелној црквености. Људи попут Нила Сорског или Тихона Задонског били су изузеци.
Западне хришћане, који су наклоњени екуменизму, више од свега занима управо руска религијска мисао, често мешајући овај правац руске мисли са званичном црквеношћу, не познајући нашу унутрашњу борбу. На тој основи понекад долази до праве мистификације. Десни православци чекају цара који ће их заштитити, бити им покровитељ и мачем истребљивати њихове непријатеље. Ово очекивање уништава православље. Чека се цар не у име Царства Божијег, већ у име царства Ћесара коме су се давно поклонили уместо Богу. Нека се успокоје, жељени цар се може појавити ако се хришћанске духовне силе томе не успротиве, али он ће бити претеча антихриста. Тада ће зажалити за слободољубивим демократијама. Лажно, ропско учење о греху, лажно поимање смирења и послушности довешће до коначног царства зла, до тријумфа антихристовог духа у свету.
Највише од свега, потребна нам је неустрашива истинитост, коначно свргавање условне лажи у којој труне официјелна црквеност, труне и свет. Треба рећи истину. У ауторитативном католицизму има више слободе него у православљу које и даље само на речима поштује Христа као свог јединог поглавара. Навешћу пример. Жак Маритен, најистакнутији католички мислилац у Француској, професор Католичког института, брани хришћанску демократију, хришћански хуманизам, достојанство и слободу човекове личности, раскринкава антихришћанску лаж антисемитизма, посебно ватрено раскринкава генерала Франка који се скрива иза католицизма, он говори и пише готово исто што и Г. П. Федотов, и нико га не дира, не предлажу му да напусти високо католичко училиште у Француској. А шта је говорио папа Пије XI? Бранио је слободу духа, достојанство човекове личности, осудио је диктатуре, осудио расизам и антисемитизам, бранио је мир народа. У православљу емиграције његово мишљење би вероватно држали за неадекватно положају професора више богословске школе. Потпуно је јасно да они желе православље у егзилу да претворе у послушни инструмент реакционарне политике, притом политике која издаје руски народ. Нека отворено кажу да ли православље признаје слободу личне савести, којом су се код нас толико хвалили пред католицима?
У ствари, савест је пренета на колектив, баш као у комунизму, на језиве, демонски мрачне реакционарне колективе и њихову жуту штампу. Али никакав колегијум не би смео да удара на света људска права, на човекову слободу. Слобода код нас реално постоји само у модернизму, само на путу реформи, почев од Хомјакова, а нажалост угушених од стране тренутне реакционарне званичне цркве, државног православља. Време је говорити истину на трговима, без прикривања и скривања било чега, истину која није калкулантска. Православљу су неопходне реформе и без реформи ће почети да се распада и да заудара на леш. Оно што називају истинитим, тврдокорним православљем, и јесте то растакање, одумирање. Реформа уопште не мора да означава реформу попут лутеранске или калвинистичке, она треба да буде другачија. Она ће бранити слободу духа, слободу савести, слободу мисли више од Лутера и Калвина, који су је бранили недовољно и недоследно. Реформа ће започети признавањем првенства личне савести, која не подлеже отуђењу и оспољењу, првенства слободе духа и независности духовног живота од царства овога света. Саборност нема никаквог смисла ако не садржи у себи слободу духа и личну савест. Без слободе, саборност је спољашњи ауторитарни колективизам.
Сада се широм света догађају поделе у хришћанству и те поделе треба продубити. Стиже се до катастрофичког пута чишћења хришћанства од оних историјских наслага које немају ничег заједничког са изворима хришћанства, наслага створених друштвеним интересима царства Ћесаровог. Ово је одухотворење хришћанства, оно делује изнутра, искрено, више је повезано са Христовим заветима, више је стваралачко. Ближи се крај обичајно-свакодневном, паганском хришћанству, долази до раскида са паганским традицијама у хришћанству, са лажном сакрализацијом историјских тековина, чији настанак треба објаснити социолошки. Окончава се царство условно-реторичког, декларативног хришћанства. Али пре свог краја, оно може учинити много ружног, може показати велику злобу. Хришћани новог кова, новог осећања живота, стваралачки надахнути хришћани свих конфесија, имају много заједничког и више блискости међу собом, него унутар својих вероисповести. Они треба да се сједињују.
Хришћанство које је прочишћено, ослобођено ропства, на које неће моћи падати сумња да штити класне интересе и друштвене неправде, суочава се с новом друштвеном стварношћу и дужно је дати стваралачки одговор на социјалне проблеме данашњице. Пре свега, хришћани би требало да се ослободе лоше и двосмислене навике одговарања на друго питање од оног које им се поставља. На питање, какав је ваш став о овом сукобу радника са капиталистима или о колективним уговорима, непримерено је одговорити: „Ми верујемо у бесмртност душе“; или: „Ми верујемо у богочовештво Христа“. Прикладно је управо дати конкретан одговор на постављено питање. Ови избегавајући одговори увек су стварали утисак да бране сваку неправду.
Најближе хришћанској истини су такве струје као што су комунитарни персонализам групе „Esprit“, религијски социјализам Рагаца, Андреа Филипа и др. У политици Л. Блума видим већу хришћанску човечност него код десничара који све време позивају на убиства и насиље. Али овде је оно што ми се чини суштинским. Време је да престанете да причате о речима и почнете да говорите о реалности. „Десни“ и „леви“ су условне ознаке и речи које у нашој епохи губе стварни смисао. Важно је утврдити које се стварности крију иза речи и слогана. Захтева се да православни буду десничари и у томе се види суштински знак православности. Шта се у ствари крије иза овога?
У стварности, иза десничарства се скрива политички аморализам, одрицање слободе и достојанства човека, култ бруталне силе, практиковање насиља у међуљудским и међунационалним односима, изругивање јеванђељском моралу у друштвеном животу. Не видим код десничара племените узлете душе, они увек бране деспотску власт, национално непријатељство и рат, капиталисте и банкаре против радника, непоштене привилегије, окрутне казне, насиље над савешћу и гушење слободне мисли. Десничари лако постају издајници своје отаџбине и свог народа. Романтичари конзервативизма, људи идеја, чине безначајну групу која нема никакав практични значај; реални делатници доминирају. Левица такође често бива лажна, користољубива и декларативна. Из чињенице да постоје левичари који издају слободу и човечност, на пример комунисти, никако не следи да су слобода и хуманост лоши принципи. Десничари немају никакав проблем са лажима комунизма, са нечовечношћу и насиљем, чак им се то допада и изазива завист. Они мрзе „истину“ комунизма, принцип бескласног, братског друштва које не познаје експлоатацију човека човеком, идеал мира међу народима.
Хришћанство се може залагати само за политику која препознаје врховну вредност човекове личности, њену слободу и достојанство, братску организацију друштвеног живота, и бити против идолопоклонства пред државом, националношћу, спољашњом црквеношћу и нечовечним колективитетима, који обично прикривају праве интересе владајућих класа. Прочишћено хришћанство мора вратити моралном животном начелу његово достојанство против моде православног аморализма, против псудо-мистичког и псеудо-сакраменталног аморализма, који није виши, него нижи тип морала.
Врховни принцип достојанства човека уништава се лажном и бескарактерном теоријом послушности, омогућавајући тако ружне приче као што је ова са Богословског института. Притом треба рећи да је ниво професора Богословског института прилично висок и значајан део професора не могу бити названи опскурантима. Али њих је учаурила традиционална средина. Закључујемо да би била грешка бранити право хришћанина да заступа какву год политичку идеју. Хришћанин нема право да заступа политичку опцију која гази слободу и хуманост, противно јеванђељском духу љубави, милосрђа и братства људи. Хришћани би требало да се уједине у борби за људску слободу.
Извор: Николай A. Бердяев, „Существует ли в православии свобода мысли и совести?“, Путь, бр. 59 (1939), 46–54 (online: рус и енг); срп. изд. Николај Берђајев, Два схватања хришћанства, Београд: Библос, 2021.
Превод: Павле Карастојковић
