Наталија Русецка, Новозаветна Тројица
Шта је демократија? Да ли је она комуникација и уступак? Или борбени плурализам и институционализована супротстављеност? Друго виђење истиче да цвет демократије клија над метафизичком празнином, у одбијању да нађемо коначно значење у свету и његовом Створитељу, на начин на који демократија претпоставља једну врсту практичног атеизма који једино осигурава програмски плурализам. Било би занимљиво треће виђење где хришћанска комбинација Распећа и Васкрсења нуди етос и менталитет на којем цвета тако крхка синтеза слободе и једнакости која је потребна и најосетљивијем уређењу.
У Распећу Бог сам ствара метафизичку празнину жртвујући се и прихватајући историјски пораз. У недељи страдања, Христос инаугурише секуларизацију, раздвајајући Цезара од Бога. Он чува свој гнев само за представнике своје религије, када је бркају са влашћу и трговином. Цени расипништво када оно долази од сексуалне раднице, чија страст чисте љубави предосликава болно старање мироносице. Ћути на питање „шта је истина?“.
Он не може чак ни да подигне свој крст, идентификујући се са онима који су скрхани и не успевају да постану хероји. Када на крсту каже: „Боже мој, зашто си ме оставио?“, усклађује се са мученицима који се жртвују за несигурне идеје, доживљавајући осујећење смисла. Тада се раздире завеса храма, откривајући божанску одсутност, која, према Лефору, представља елиптични ослонац демократије. Двосмислено „сврши се“ означава испуњење божанског плана који утемељује слободу на безнадежном поразу.
Распеће је разодевање Бога од моћи, како би се спојила жеља која се храни еротским лишеношћу и љубав која поседује присутност вољеног. На политичком пољу, улог је спој љубави као једнакости личности које представљају вредност свака за себе и слободе као могућности институционализованог плурализма алтернативних гласова и вредности. Као пример љубави, Христос изабира једног хетеродоксног, „милостивог Самарјанина“, постављајући у срце љубави укључивање хетеродосије. На крсту, уосталом, Бог се открива као неко ко у самом свом Бићу води дијалог, који укључује мноштво личности, а на пољу историје, дијалог о напуштању, неуспеху и, упркос томе – поверењу.
У модерности, демократија је уређење не само народне (лаичке) владавине, већ и институционалног укључивања поражених, за разлику од древне демократије која је изгонила оне који су представљали претњу. Хришћанство уводи мноштвеност у Биће самог трансцендентног Бога, који је Тројица. Постоје „многе станови“ у дому Оца, као што се кроз испражњење Бога у Распећу сублимира жеља човека. Васкрсење значи веру у универзалност јединственог човечанства, која је укључена у поздрав „Христос васкрсе“.
Политички, то значи да се свака личност сматра самосврхом са пуном равноправношћу и истом снагом у мноштву гласова. То, међутим, претпоставља Распеће као добровољну одсутност Божије моћи која оставља простор за људску слободу као плурализам путева на хоризонту трагања за заједничком истином. Није случајно то што је модерна демократија унапред изграђена у хришћанским заједницама које су рекле „Бог је умро“ у химнама Великог Петка, много пре него што је Ниче то поставио као крајњу дијагнозу наше културе.
Извор: Σταύρωση και δημοκρατία, Το Βήμα, 04.05.2024.
Превод: Еп. Максим (Васиљевић)