Мијалко Ђунисијевић, Васкрсење
Многи од нас би се у неким тренуцима сломили, или чак трајно сломили, да није било некога пред којим би их било срамота да пристану на тако нешто, да се предају. Терет некада може бити, наравно, толико јак, па срамота ту не помаже, али корисно је познавати људе који су сами пуни енергије, који су сами свашта прошли и издржали, који делују чисто и стамено или који нас, напросто, воле. Због таквих смо спремни да још једном покушамо да нађемо смисао, да не дигнемо руке од себе и света, не из неког практичног разлога, типа да смо још некоме потребни, или да треба да обавимо још нешто на овом свету, или нешто оставимо иза себе, већ просто зато што се неприлично предати, одустати, спласнути.
Да ли ту нешто може да учини уметност, да она буде преносилац тог лика пред ком би нас било срамота или који би нас једноставно надахнуо, улио нам још коју дозу енергије потребну да наставимо, да останемо управни, останемо на путу… Наравно, постоје такви ликови у уметности – ликови хероја који могу да нам буду узор, или патника који показују да нисмо једини на свету или напросто људи за које можемо да кажемо „они би ме разумели, они би ово разумели, значи нисам сам, неко је ту са мном“.
Али и сама уметност, њено стварање, само њено постојање подразумева енергију која превазилази таворење овог света, учмалост, искључиво материјални и прагматични интерес који се пре или касније истроши. Ако се неко тиме уопште бави, пламеном а не само чиновничком уметношћу, значи да постоји нешто за шта се вреди трудити, нешто што није овај пепео и златна телад. Значи да је ипак само до мене да ли ћу се потрудити и ризиковати са стварањем, љубављу, поверењем и праштањем, са неизвесношћу и губитком, или пристати на омаму инерције, учмалости, отупелости, од које веће дроге нема.
Јер тајна дроге или алкохола није у томе што буди него што успављује, не што подстиче него што отупљује. А тако је слатко отупети, ослободити се одговорности, створити оклоп око себе, било у лику меланхолије, цинизма, грубости, растресености, било које врсте окошталости и фразеологије, па и оне идеолошке или религијске. А уметност, као и они нежни и пламени људи које понекад срећемо, не дају нам да утонемо у ту омаму, тај лажни сан, који је заправо зов смрти, који нас само наизглед заклања од притиска овога света, а заправо води у ништавност и ништавило.
За неке људе, па и за неку уметност, можемо рећи да су наш одмор, не зато што нас воде у заборав и отупелост, него што уносе светлост и дах, сунчају нас светлошћу и отварају нас за дисање пуним плућима. Само нас они подстичу да победимо свет и у њима осећамо дах или додир оних који су га већ победили, на челу са оним ког су, поред осталих имена, назвали и Сином Човечијим и који је, упркос својој божанској природи, показао шта човек, ипак, може. А може да се не баца каменом, да не мрзи, да помаже, да не одустаје. И на крају свих крајева и почетку свих почетака – да васкрсне.
А онај ко верује зна да је то онај ветар из будућности који нас освежава вечним пролећем и буди из сваке отупелости, гњилости, отежалости, одустајања, свега што је смрт већ за живота. И који зацељује и предупређује сваки слом, слом унутар нас, слом света, јер и кад се свет који и какав познајемо сломи, ми остајемо на путу ако смо заиста на њему, ако заиста осећамо шта је он заправо и куда би требало да нас води.
Ако и не знамо куда нас води, требало би да знамо и да осећамо како; пре дакле како путовати него куда, јер то је та вера, пре пламен и пут, а не неко можда и измаштано исходиште. Пре оно кроз шта и са ким пролазимо, него неки циљ због ког би пречесто некога пожелели да избацимо са брода наших живота, много тога да одстранимо и искључимо јер се не уклапа у нашу замисао циља. Уместо да је циљ просто проћи кроз све то, са што бише пажње и љубави, што је често од свега најтеже. И у чему неуспех води већ поменутом слому као одустајању, самоправдању, отпору према устројству за које мислимо да није направљено по нашој мери и за нас, самоодрицању и забораву себе самих, оног најбољег у нама.
А и онај који не верује понекад осећа тај дах и он ће га спасити, само ако је храбар и спреман да не лаже себе и друге, јер њему тежи све што постоји. Уметност која носу макар мало тог даха, макар мало те помоћи рањеном људском бићу, благословена је.
