Mijalko Đunisijević, Vaskrsenje
Mnogi od nas bi se u nekim trenucima slomili, ili čak trajno slomili, da nije bilo nekoga pred kojim bi ih bilo sramota da pristanu na tako nešto, da se predaju. Teret nekada može biti, naravno, toliko jak, pa sramota tu ne pomaže, ali korisno je poznavati ljude koji su sami puni energije, koji su sami svašta prošli i izdržali, koji deluju čisto i stameno ili koji nas, naprosto, vole. Zbog takvih smo spremni da još jednom pokušamo da nađemo smisao, da ne dignemo ruke od sebe i sveta, ne iz nekog praktičnog razloga, tipa da smo još nekome potrebni, ili da treba da obavimo još nešto na ovom svetu, ili nešto ostavimo iza sebe, već prosto zato što se neprilično predati, odustati, splasnuti.
Da li tu nešto može da učini umetnost, da ona bude prenosilac tog lika pred kom bi nas bilo sramota ili koji bi nas jednostavno nadahnuo, ulio nam još koju dozu energije potrebnu da nastavimo, da ostanemo upravni, ostanemo na putu… Naravno, postoje takvi likovi u umetnosti – likovi heroja koji mogu da nam budu uzor, ili patnika koji pokazuju da nismo jedini na svetu ili naprosto ljudi za koje možemo da kažemo „oni bi me razumeli, oni bi ovo razumeli, znači nisam sam, neko je tu sa mnom“.
Ali i sama umetnost, njeno stvaranje, samo njeno postojanje podrazumeva energiju koja prevazilazi tavorenje ovog sveta, učmalost, isključivo materijalni i pragmatični interes koji se pre ili kasnije istroši. Ako se neko time uopšte bavi, plamenom a ne samo činovničkom umetnošću, znači da postoji nešto za šta se vredi truditi, nešto što nije ovaj pepeo i zlatna telad. Znači da je ipak samo do mene da li ću se potruditi i rizikovati sa stvaranjem, ljubavlju, poverenjem i praštanjem, sa neizvesnošću i gubitkom, ili pristati na omamu inercije, učmalosti, otupelosti, od koje veće droge nema.
Jer tajna droge ili alkohola nije u tome što budi nego što uspavljuje, ne što podstiče nego što otupljuje. A tako je slatko otupeti, osloboditi se odgovornosti, stvoriti oklop oko sebe, bilo u liku melanholije, cinizma, grubosti, rastresenosti, bilo koje vrste okoštalosti i frazeologije, pa i one ideološke ili religijske. A umetnost, kao i oni nežni i plameni ljudi koje ponekad srećemo, ne daju nam da utonemo u tu omamu, taj lažni san, koji je zapravo zov smrti, koji nas samo naizgled zaklanja od pritiska ovoga sveta, a zapravo vodi u ništavnost i ništavilo.
Za neke ljude, pa i za neku umetnost, možemo reći da su naš odmor, ne zato što nas vode u zaborav i otupelost, nego što unose svetlost i dah, sunčaju nas svetlošću i otvaraju nas za disanje punim plućima. Samo nas oni podstiču da pobedimo svet i u njima osećamo dah ili dodir onih koji su ga već pobedili, na čelu sa onim kog su, pored ostalih imena, nazvali i Sinom Čovečijim i koji je, uprkos svojoj božanskoj prirodi, pokazao šta čovek, ipak, može. A može da se ne baca kamenom, da ne mrzi, da pomaže, da ne odustaje. I na kraju svih krajeva i početku svih početaka – da vaskrsne.
A onaj ko veruje zna da je to onaj vetar iz budućnosti koji nas osvežava večnim prolećem i budi iz svake otupelosti, gnjilosti, otežalosti, odustajanja, svega što je smrt već za života. I koji zaceljuje i predupređuje svaki slom, slom unutar nas, slom sveta, jer i kad se svet koji i kakav poznajemo slomi, mi ostajemo na putu ako smo zaista na njemu, ako zaista osećamo šta je on zapravo i kuda bi trebalo da nas vodi.
Ako i ne znamo kuda nas vodi, trebalo bi da znamo i da osećamo kako; pre dakle kako putovati nego kuda, jer to je ta vera, pre plamen i put, a ne neko možda i izmaštano ishodište. Pre ono kroz šta i sa kim prolazimo, nego neki cilj zbog kog bi prečesto nekoga poželeli da izbacimo sa broda naših života, mnogo toga da odstranimo i isključimo jer se ne uklapa u našu zamisao cilja. Umesto da je cilj prosto proći kroz sve to, sa što biše pažnje i ljubavi, što je često od svega najteže. I u čemu neuspeh vodi već pomenutom slomu kao odustajanju, samopravdanju, otporu prema ustrojstvu za koje mislimo da nije napravljeno po našoj meri i za nas, samoodricanju i zaboravu sebe samih, onog najboljeg u nama.
A i onaj koji ne veruje ponekad oseća taj dah i on će ga spasiti, samo ako je hrabar i spreman da ne laže sebe i druge, jer njemu teži sve što postoji. Umetnost koja nosu makar malo tog daha, makar malo te pomoći ranjenom ljudskom biću, blagoslovena je.
