Fonet
Увод
Дана 19. фебруара навршило се пет година од патријарашке службе Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија. Ово је добра прилика да се погледају најважнија достигнућа Патријархове службе, али и да се сагледа облик, стил али и технологија његовог владања. Под овим подразумевамо скуп свих оних техника и средстава којима се у свом петогодишњем служењу на пећком трону Патријарх Порфирије служио како би одржао, консолидовао или ојачао своју моћ и себе постулирао као врховну инстанцу црквене власти и ауторитета. Иако би у Цркви свака „власт“ требало да подразумева искључиво служење, како ћемо видети, у овом случају она је у великој мери, ако не и првенствено, представљала акумулацију и употребу моћи.
Кроз овај текст сагледаћемо образац управљања који се у протеклих пет година постепено обликовао. Кроз анализу односа према Сабору, епископату и унутрашњој динамици црквених институција, настојаћемо да покажемо како се помера тежиште са саборног начина одлучивања ка изразитијој централизацији, и шта то значи не само за распоред моћи унутар јерархије, већ и за саму природу Цркве, која своје јединство црпи из евхаристијске заједнице, а не из структурне подређености једном центру. Управо зато питање саборности остаје кључно мерило сваке оцене ове петогодишње службе.
Пажњу ћемо усмерити на више аспеката владавине Патријарха Порфирија у којима се приоритети и облици његовог владања могу очитати, као и технологије оваквог владања. Најпре, почећемо од његовог односа и технике управљања Сабором као врховним ауторитетом у животу наше помесне Цркве.
Функција Сабора
Сабор представља врховну власт, крајњу инстанцу и главно место за доношење одлука које се тичу живота Српске Православне Цркве. Њиме председава Патријарх, као „први међу једнакима“, док у њему учествују сви активни архијереји. Епархијски архијереји имају право учешћа у расправи и гласању, док викарни архијереји немају право гласа, али имају право учешћа у расправи и то искључиво по оним тачкама које се тичу њих самих или епархије унутар које делују.
Сабор има бројне функције које се тичу унутрашњег уређења цркве, решавања црквеносудских спорова, доношења одлука у погледу актуелних питања, итд. Међутим, све оне се сажимају у функцији управљања целокупним телом СПЦ.
Заседања и њихова трајања
Од уједињења СПЦ 1920. године, па све до пре неколико година, Сабор је, у складу са канонским предањем, заседао два пута годишње, и то у пролеће и јесен. Овим је гарантована учесталост заседања која је Сабору омогућавала да врши ону функцију која му је дата, како Светим Предањем, тако канонским поретком, па и Уставом СПЦ – да управља животом Цркве. Тело које се састаје мање од два пута годишње тешко да је у стању да има управљачку функцију, ма каква организација да је у питању, па и црквени организам. Обим послова, деликатност одлука и природа процеса заједничког расуђивања захтева како често састајање, тако и довољну дужину трајања сваког заседања.
Међутим, последњих година, ова традиција која налаже два годишња заседања је прекинута. Још је Патријарх Иринеј од уласка у трон Светог Саве укинуо јесење заседање Сабора. Познат по својој пословичној штедљивости када су у питању ствари које се не тичу пословања његових најближих сарадника него интереса целокупне Цркве, Иринеј је, наводно, сматрао да ово заседање представља непотребан трошак. Тако смо од почетка 2010-их дошли до само једног саборског заседања годишње (ако изузмемо ванредно заседање у јуну 2017. пред Критски сабор, ванредни јесењи сабор из 2018. и Изборни сабор из фебруара 2021. године, на коме је изабран садашњи Патријарх Порфирије).
По свом избору, Патријарх Порфирије је, међутим додатно ограничио заседања Сабора. Не само да је пригрлио Иринејев прекид традиције и наставио са одржавањем тек једног сабора годишње, него је и трајање тог једног сабора, радикално ограничио. И тешко да би се овде могло говорити о штедњи, јер колико год да је рационалност у трошењу врлина, Порфирије није човек који мери саборске дане на кантару буџета. Пре ће бити да се иза скраћених заседања крије једна суптилнија стратегија, да се простор за саборско надметање аргумената сузи, а самим тим и утицај оних епископа који би у дужем и учесталијем заседању могли да постану стварни саучесници у управљању, а не тек неми сведоци већ припремљених одлука. Конкретно, на основу доступних података, заседања Архијерејских Сабора у протеклих 20 година изгледала су овако:
| Година | Пролећно заседање | Трајање | Јесење заседање | Трајање | Укупно трајање |
| 2005. | 15–26. Мај | 12 дана | — | — | 12 дана |
| 2006. | 15–27. мај | 13 дана | 4–8. октобар | 5 дана | 18 дана |
| 2007. | 14–25. мај | 12 дана | — | — | 12 дана |
| 2008. | 15–21. мај | 7 дана | 11–15. новембар | 5 дана | 12 дана |
| 2009. | 14–22. Мај | 9 дана | — | — | 9 дана |
| 2010. | 26. април – 5. мај | 10 дана | 17–20. новембар | 4 дана | 14 дана |
| 2011. | 16–27. мај | 12 дана | — | — | 12 дана |
| 2012. | 15–23. мај | 9 дана | — | — | 9 дана |
| 2013. | 21. мај – 3. јун | 14 дана | — | — | 14 дана |
| 2014. | 15–24. Мај | 10 дана | — | — | 10 дана |
| 2015. | 14–29. мај | 16 дана | — | — | 16 дана |
| 2016. | 14–25. мај | 12 дана | — | — | 12 дана |
| 2017. | 14–24. мај | 11 дана | — | — | 11 дана |
| 2018. | 29. април – 10. мај | 12 дана | 6–7. новембра | 2 дана | 14 дана |
| 2019. | 9–18. мај | 10 дана | — | — | 10 дана |
| 2020. | Није одржано | — | Није одржано | — | — |
| 2021. | 24–29. мај 2021 | 6 дана | — | — | 6 дана |
| 2022. | 15–21. мај 2022 | 7 дана | — | — | 7 дана |
| 2023. | 14–20. мај 2023 | 7 дана | — | — | 7 дана |
| 2024. | 14–18. мај 2024 | 5 дана | — | — | 5 дана |
| 2025. | 13–17. мај 2025 | 5 дана | — | — | 5 дана |
На основу ових информација можемо да закључимо да је просечан број дана годишњих заседања архијереја у протеклих 20 година износио:
- За време Патријарха Павла (2005–2009) 12,6 дана
- За време Патријарха Иринеја (2010–2020) 12,2 дана
- За време Патријарха Порфирија (2021–2025) 6 дана
Неко би могао помислити да је у питању велико унапређење ефикасности и да стога Патријарху Порфирију треба одати признање што је омогућио да Сабор делује учинковитије и доноси одлуке брже, те самим тим захтева мање времена одсуства архијереја са надлежних им епархија, а такође и мање трошкова.
Међутим, да ли је заиста тако?
Припреме Сабора
Једини начин да се унапреди ефикасност расуђивања и одлучивања тако великог тела, какво је Сабор више од 40 архијереја, јесте да се за Сабор сви архијереји много боље припреме. То је могуће остварити на два начина. Прво, материјал за заседања би морао бити унапред ваљано припремљен, обрађен и достављен на разматрање свима који у том Сабору учествују. Друго, могуће је да се, поред припреме материјала, такође одржавају и предсаборске консултације у којима би се архијереји појединачних географских области, држава или саборских комисија, саветовали око дневног реда предстојећег Сабора.
Рецимо, ако је на дневном реду Сабора арондација (подела) неке епархије у Србији, и те како би било смислено да се сви архијереји који столују на територији Србије претходно састану, ову поделу саборно размотре и о њој се посаветују. Можда не би нужно дошли до консензуса и јединственог мишљења, али би свакако дату проблематику сагледали из више аспеката и били у стању да пред Сабор изнесу оно што сматрају да представља најбоље интересе целокупне српске Цркве. Ако је на агенди Сабора да се позабави доделом аутокефалије Македонској Православној Цркви, било би изразито важно то питање сагледати како из перспективе Србије као матице, тако и дијаспоре за коју би однос према македонској дијаспори представљао нову реалност, али и из перспективе Православне Охридске Архиепископије, и тако даље и томе слично.
Сличне примере могуће је навести за велики број ако не и сва питања којима се Сабор по својој природи бави.
С друге стране, ако сте као архијереј обавештени да ће наредни Сабор расправљати о суспензији неког архијереја због канонских прекршаја и финансијских малверзација, онда би било и те како упутно да као неко ко ће о томе одлучивати унапред имате увид у потпуну документацију на основу које је одлука о привременој суспензији донета. С тиме се ових дана суочавамо на примеру Митрополита Јустина.
Довољно је било пар кликова, што од стране обичних лаика, што од стручњака за рачуноводство и администрацију да би се показало да макар једна од кривица за коју Синод терети Митрополита Јустина уопште не стоји. Наиме, иако је оптужен да је противправно уписао себе за „стварног власника“ три фирме, брзо и лако се показало да је Митрополит Јустин уписао Епархију Жичку као 100% власника све три фирме. Закони Републике Србије захтевају да се као „стварни власник“ наведе неко ко је напросто одговорно лице. У том смислу, будући одговоран за Митрополију Жичку, Митрополит Јустин није имао кога другог да упише до самог себе. Уписујући Епархију као 100% власника ове три фирме, он је избегао да уради оно што ће се испоставити да је пракса неке друге његове браће, укључујући Патријархове викаре, који су себе уписивали за потпуне власнике (а не само одговорна лица) манастирских фирми.
Благовремено достављање такве документације дало би сваком архијереју могућност да се упозна са самим процесом, консултује са стручним лицима и сопственим епархијским управним телима (по потреби), и да се припреми за саборно расуђивање и одлучивање по овом питању.
Тако да, ако сте у позицији архијереја који треба да одлучи о томе да ли је рецимо ваш сабрат сагрешио толико много да му треба одузети управљање епархијом и казнити га свргавањем, онда да бисте о томе могли да донесете ваљан суд, очекујете да ће вам бити:
- предочени ваљани аргументи у прилог такве одлуке,
- да ћете имати времена да анализирате одговарајућу документацију на којој су ти аргументи засновани,
- да ћете се о томе моћи консултовати са својим епархијским управним телима (јер као архијереј, на крају крајева, представљате не само себе, већ целокупно црквено тело епархије којој сте надлежни),
- да ћете о томе можда моћи да се консултујете са другим архијерејима с којима делите било географску област било рецимо припадност различитим саборским Комисијама,
- да ћете можда моћи да се консултујете можда и са стручним лицима (ако је у питању област за коју нисте стручни, нпр. привредни криминал),
- да ћете имати довољно времена да саслушате све учеснике у саборској расправи на ту тему,
- да ћете у истој расправи моћи и сами да учествујете,
- да ћете у том процесу не само донети сопствени суд, него учествовати у формирању заједничког, тј. саборног суда по том и сваком другом питању, итд.
Да ли то тако изгледа у случају нашег архијерејског Сабора?
Напросто – не. По неприкосновеном правилу, архијереји који долазе на Сабор никада нису упознати са дневним редом заседања све до његовог почетка и никаква документација није им достављена унапред. Сабору не претходе никаква предсаборска заседања (макар не она званична; штавише, од избора патријарха Порфирија укинути су локални епископски савети који су били користан основ за састанке и расправљање питања на локалном нивоу).
Током заседања, које је унпаред ограничено, као што смо видели, на веома мали број дана, време за расправу и доношење одлуке је такође стриктно ограничено.
То значи да се од архијереја очекује да све побројане кораке (а и многе друге непобројане) у процесу саборног одлучивања донесу на лицу места, неприпремљени, неинформисани, и у екстремно кратком року.
Све то, у најмању руку и најблаже речено, не омогућава, него напротив потире и спречава развијање духа саборности, па и доношење одлука у таквом духу. Неко би могао помислити да то управо и јесте циљ.
Место и начин одржавања
У прилог тези да нови формат Сабора који је увео Патријарх Порфирије не одражава и не подстиче саборни дух у нашој Цркви говори и место и начин његовог одржавања.
Све до 2020. године, сви Сабори одржавани су у капели Св. Симеона у згради српске Патријаршије. Почев од 2021. Сабор се редовно одржава у крипти Храма Светог Саве. У чему је разлика?
У капели Св. Симеона епископи су били смештени једни поред других, у клупама полукружног облика у два реда. Наспрам њих, као председавајући, седео је Патријарх, окружен са обе стране записничарима. Иако можда није био идеалан, овакав формат седења одражавао је дух саборског заседања и заједништва које постоји међу сабраћом, али омогућавао и непосредну и присну комуникацију током и између седница.
У крипти Храма Светог Саве, сви архијереји седе за засебним столовима (1 човек – 1 сто), поређаним у два наспрамна реда, на великој удаљености једни од других. Минимална удаљеност између два архијереја је, судећи по доступним фотографијама, два метра, док је максимална неколико десетина метара. Надаље, сваки архијереј говори користећи микрофон, док се током говора његов лик приказује на бројним екранима који су постављени између два реда столова. У крипти нема WiFi нити телефонског сигнала и никакаква комуникација између архијереја, али и са „спољним светом“, током заседања није могућа.
Какав је ефекат оваквог формата заседања?
Прво, физички распоред сугерише сваком од архијереја да је он тек једна од многих простором отуђених индивидуа којој је дато место у овом заседању, али не и члан једног организма, јединственог саборног тела. Архијереј је ту да гледа у документе пред собом, или у екран на коме му се указује говорник, али не и у лице свог сабрата, или макар његов потиљак. Друго, овакав распоред сугерише и да не постоји могућност, нити је дозвољена, разговора, консултовања и размене мишљења која се не одвија преко екрана и озвучења, који су увек посредовани Патријархом као оним који даје и узима реч учесницима расправе. Не само да не постоји „дошаптавање“, него не постоје ни поруке које се нпр. телефоном могу разменити. Постоји само комуникација која је званична, а која се одвија уз директно посредовање самог Патријарха. Треће, атмосфера у којој је свака реч посредована микрофоном и екраном, нарочито у надзором висококонтролисаној средини каква је српска, неминовно ствара утисак надзора, контроле и простора у коме се не можете сигурно и слободно изражавати, ако нисте спремни да свака ваша реч буде трајно забележена. И да за то сносите последице. Може вам се стотину пута на дан говорити да се „разговори не снимају“, али у времену у коме сваки иоле озбиљнији политичар прелепљује камере телефона, а многи од архијереја, па и оних у самом врху, користе „дилерске“ телефоне, таква уверавања за гореописани амбијент напросто не звуче нарочито уверљиво.
У атмосфери у којој сте физички изоловани од других, без могућности комуникације која није посредована самим врхом, уз свеопшту присустност технологија за надзор, сам процес расуђивања и доношења одлука никако не сугерише да је у питању отеловљење простора слободе, што би Црква морала да буде, нити саборности, што би, разуме се, једно архијерејско заседање морало да буде.
Међутим, оно што је можда још важније, у таквом простору апсолутну предност имају они који за дневни ред унапред знају и који су своје консултовање, и то оно неформално, обавили на време.
Довољно је погледати сајт спц.рс и уочити све те важне архијерејске имендане, велике јубилеје и силне епархијске прославе који Сабору обично директно претходе, а на којима се окупља једна те иста група архијереја, предвођених Патријархом и Митрополитом бачким. Тешко је из тога не закључити да су они који Сабором руководе (иако би Сабором морао руководити искључиво он сам) своје консултације унапред обавили. И да им додатно време за дискусију или консултовање стога током Сабора ни не треба.
С друге стране, они који долазе без икакве идеје да ли ће ове године можда дати аутокефалност некој цркви, или сами себе и једни друге прогласити за митрополите и архиепископе, или можда неког архијереја оставити без епархије, имају пред собом документе, екран и неколико минута расправе да о свему томе одлуче. Но, што је најважније, имају анемометар у виду увек истих владика, који ће им јасно показати какав став се од њих очекује да имају. Ако заиста желе да буду „саборни“.
Какав је исход оваквог процеса? Све битне одлуке донете су унапред, договорене и предочене критичној групи архијереја која приликом расправе свима осталима ставља до знања „с које стране ветар дува“ и како се од њих очекује да се поставе. Уместо да одлучују о ствари и питању која је по среди, а у интересу свете и саборне Цркве, архијереји се стављају пред свршен чин и могућност да донесу одлуку која је у интересу врха Цркве – Патријарха и оданих му владика – или насупрот њему. Расуђивање није саборно ни заједничко, нити суштински постоји као чин заједнице. Оно је унапред припремљена замисао обично једног или двојице архијереја. Доношење одлуке није процес откривања најбољег интереса Цркве – већ прилагођавања интересу оне групе која је одлуку већ унапред донела.
Скраћивањем трајања и специфичним форматом заседања се тако дерогира, унижава и минимализује капацитет Сабора да доноси одлуке а самим тим и да истински и суверено управља животом Цркве – односно да врши своју примарну функцију. Ово питање не тиче се само архијереја и њихове (не)лагоде учествовања у оваквом процесу. Оно се тиче директно и непосредно сваког појединачног члана наше Цркве. Црква којом се не управља саборно и која не одише саборношћу на сваком нивоу, а понајвише на оном на коме се њоме управља, не може се назвати саборном Црквом. Тиме се у питање доводи један од фундаменталних, идентитетских одличја Цркве, каквом је исповедамо у Никејско-цариградском символу вере.
Саборско кадрирање
Можда ће неко помислити да је све то у реду, будући да архијереји на све то сами пристају и очигледно се против такве праксе не буне. Да ли се буне или не је питање за свакога од њих, али важно је погледати: ко су ти архијереји који се последњих година на Сабору сабирају?
За само пет година своје службе, Патријарх Порфирије је произвео рекордан број архијереја наше Цркве. И када кажемо он – онда је заиста у питању лично он. Како то, ако Сабор бира архијереје?
Почев од првог Сабора којим је заседао као Патријарх, оног из 2021. године, изабрано је укупно 14 викарних архијереја. Од тога, њих чак 11 је бирано за викарне епископе самог Патријарха. Што значи да је, као и у случају свих других викарних архијереја, искључиво право њиховог именовања и предлагања имао сам Патријарх. Неке од њих је предлагао сам док су друге, што није без значаја, предлагали архијереји надлежни дотичним кандидатима, да би их Патријарх потом узимао себи за викаре. Тако је Сабор по принципу „твоји помоћници, твоја ствар“ одобрио Патријарху 11 викара за само пет година службе.
Иако би се могла проблематизовати потреба за читавих седам викара за једног епархијског архијереја – колико их Патријарх тренутно има, а што чини евидентним да дотични таквом епархијом није у стању да управља – ствар постаје нарочито проблематична онда када настане потреба за избором епархијских архијереја. Тако су се, рецимо, епископи шабачки, ваљевски, западноевропски, британски, по упражњењу ових епархија, по правилу бирали из реда викарних епископа. По принципу, ви имате упражњену епархију, ми имамо архијереја – ето нама брака.
Ово у пракси значи да је београдско-карловачку епархију за коју је надлежан, Патријарх претворио у својеврсни „инкубатор“ за све епархијске архијереје Српске Цркве. Први корак је избор викара. Он има суверено право избора сопствених викара и за то му није тешко придобити одобрење Сабора. Евентуално, кандидате који други архијереји предлажу за епископе, Патријарх преузима за своје викаре чиме улазе у процес “инкубирања”. Други корак је попуњавање епархија. Једном када се нека епархија упразни, онда се за кандидатом трага међу викарним епископима, а Патријарх их има далеко највише, те тако његови викарни епископи постају епархијски архијереји.
Са новим поделама епархија, смењивањем епископа, или упокојењем оних који су у позним годинама или се боре са здравственим изазовима, креиран је механизам по коме ће Патријарх у наредним годинама лично изабрати, рукоположити и на епархије поставити већину саборских архијереја. Отуда је за очекивати да ће кудикамо више него садашњи – који је већ паралисан интересном апатијом – тадашњи Сабор све мање представљати одраз саборности целокупне Цркве, а много више пројекцију ума и намера једног јединог човека.
Ако примарни услов за очување епископске позиције постане уподобљавање вољи патријарха, уместо савесног управљања епархијом и живог односа са сопственом паством, тада се мења сама природа епископске службе. Епископ више није онај који црпи легитимитет из литургијског јединства са народом и саборног односа са браћом архијерејима, већ онај чија стабилност зависи од вертикалне лојалности центру. Уместо да одговара пре свега Богу, предању и конкретној заједници која му је поверена, он почиње да одговара кадровској и политичкој логици врха. Политички гледано, то значи да се механизам унутрашње равнотеже у Цркви помера. Саборност као принцип у којем се одлуке обликују кроз сучељавање аргумената и узајамног слушања зарад саборног просуђивања, уступа место моделу у којем је кључни ресурс близина патријарху. У таквом систему, иницијатива се не исплати ако није унапред усклађена са центром, а критичко мишљење постаје ризик по очување позиције. Последица је постепено самоућуткивање јерархије. Тада и верни народ суштински остаје без свог владике. Формално, епархија постоји, институционално, структура је очувана, али ако епископ своју енергију троши на очување поверења центра, а не на изградњу међусобног поверења са свештенством и верницима, онда заједница губи свог стварног заступника. Она више нема архијереја који артикулише њене потребе и специфичности, већ посредника који преноси вољу врха наниже.
Тиме се умањује моћ Цркве као целине у односу на друштво. Јер снага Цркве у јавном простору није у формалној централизацији, већ у мрежи снажних, легитимних и аутентичних локалних ауторитета који уживају поверење своје заједнице. Када се та мрежа ослаби, Црква постаје зависнија од једног гласа и једног лица. То краткорочно може деловати као јачање контроле, али дугорочно сужава базу друштвене подршке и утицаја. Истовремено, увећава се моћ патријарха у односу на јерархију. Однос који је по својој природи требало да буде однос првог међу једнакима (primus inter pares) прелази у модел у којем је примус практично извор каријерне сигурности. Тако се добија централизованија и ауторитарнија структура, унутра дисциплинованија, али споља објективно слабија. Јер у дијалогу са државом, међународним актерима или широм јавношћу, Црква која почива на једном центру одлучивања постаје лакше предвидива и, самим тим, лакше је на њу вршити притисак.
Имали смо и у скоријој историји наше Цркве примере шта значи добар владика, примере који нису били извршиоци воље центра, већ личности снажног духовног и моралног ауторитета, способне да истовремено чувају јединство Цркве и достојанство своје епархије. Када се тај тип личности повуче пред логиком лојалности, губи се управо она разуђена, жива снага која је Цркву чинила релевантном у друштву.
Све то говори у прилог чињеници да, сходно визији Патријарха Порфирија, Сабор престаје да буде тело које управља целокупном Црквом. Где се у том случају одлуке у име целокупне Српске Цркве заиста доносе?
О томе у следећем тексту из овог серијала.
