Kapitalizam (nem. Kapital, prema srlat. capitale – bogatstvo od lat. capitalis – glavni) se često u javnom diskursu poistovećuje sa tržišnom ekonomijom (market economy), tržišnim društvom (market society), slobodnim preduzetništvom (free enterprise) ili mešovitom ekonomijom (mixed economy). Ipak, tržišta su nastala hiljadama godina pre kapitalizma, preduzetništvo je počelo da se rađa u okrilju feudalizma dok je državni aparat, osim u kapitalizmu, imao značajnu ulogu i u društvenim sistemima koji su mu prethodili. Rečju, ovi termini kojima se ističu određene ekonomske ili političke karakteristike kapitalizma ne opisuju u celosti svu njegovu kompleksnost i ključne karakteristike. Naime, ne postoji neka monolitna forma kapitalizna sa uniformnim institucijama, pravilima ponašanja i ulogom države i drugih sektora. Kapitalizam se javlja u više varijanti, od sistema koji je sačinjen od malih proizvođača i velikog dela proizvodnje koji se obavlja u domaćinstvima, do onog u kojem dominiraju krupna preduzeća sa hiljadama radnika. Neke kapitalističke sisteme karakteriše oštra konkurencija među proizvođačima, dok drugima dominiraju monopoli i karteli koji kontrolišu cene svojih proizvoda i suzbijaju konkurenciju. Neke forme kapitalizma su surove prema radnicima i siromšanima, dok druge karakterišu snažni radnički sindikati i ravnomernija raspodela nacionalnog dohotka i bogatstva. Opet, u nekim kapitalističkim društvima država ima značajnu ulogu dok je u drugim, neoliberalnim, njena uloga minimizirina i često podređena interesima bogatih slojeva društva i krupnog kapitala.
Nekoliko je institucija koje su differentia specifica kapitalizma. Prvo, nijedan društveni poredak koji mu je prethodio nije poznavao instituciju privatnog vlasništva. Naravno, neki pojedinci su imali pravo na privatno vlasništvo, čak i ogromno, ali nisu svi članovi društva imali to pravo. Robovi su i sami bili privatno vlasništvo dok je u feudalizmu samo kralj imao pravo na privatno vlasništvo, dok su vlastelini i ređe slobodni seljaci raspolagali tradicijom dodeljeno pravo na korišćenje zemljišta. U slučaju vlastelina koji su imali pravo na korišćenje zemlje, kmetovi su bili vezani za zemlju koju su obrađivali i na ime renti su bili obavezni da deo proizvodnje iznad egzistencijalnog viška ustupe lokalnom vlastelinu, dok su žene bile obavezne da rade na održavanju njegovog imanja. U drugom slučaju, slobodni seljaci nisu bili vezani za zemlju, ali su takođe, na osnovu tradicije i pod pretnjom prinude, bili obavezni da deo proizvodnje ustupe lokalnom vlastelinu. Stoga, kraljevi su bili u mogućnosti, što su neretko i činili, da vlastelinima ili verskim zajednicama oduzmu posede.
Drugo, u pretkapitalističkim društvima nije postojao tržišni sistem kroz koji se odvija intenzivna razmena dobara, usluga i faktora proizvodnje. Proizvodnja je sledila tradiciju i naloge gospodara i bila je određena običajima i prinudom. Između proizvodnje i potrošnje je postojala direktna veza – drugim rečima, proizvodilo se za sopstvene potrebe i samo su ostaci od onoga što nije potrošeno pronalazili svoj put na tržište. Samim tim, pretkapitalistička tržišta su bila slabo organizovana i povezana za razliku od današnjih koja su intenzivna i tesno povezana sa razgranatom i gustom mrežom transakcija koje se neprekidno izvršavaju. Za razliku od prethodnih sistema, u kapitalizmu se manji deo proizvodnje i razmene obavlja van tržišta (domaćinstva, država, nevladin sektor, kvazi-državne nezavisne institucije). Kapitalizam karakteriše trajna tendencija širenja tržišta u potrazi za profitabilnim prilikama. Danas, u modernim kapitalističkim društvima hranu proizvode globalna preduzeća iz agrobiznisa, odeću i obuću veliki konglomerati koji zapošljavaju jeftinu radnu snagu iz Azije i mnoge usluge koje su nekada domaćinstva obezbeđivala za sopstvene potrebe su danas predmet trgovanja na tržištu (obrazovanje i čuvanje dece, održavanje bašte i kuće, kuvanje itd.). Štaviše, vremenom kapitalizam ne postaje intenzivniji samo u smislu širenja svog opsega u nacionalnim granicama, već postaje i sve ekstenzivniji u globalnim razmerama sa težnjom da privuče što veći broj potencijalnih proizvođača, radnika i potrošača u kapitalistički model proizvodnje.
Treće, u pretkapitalstičkim društvima nisu postojala tržišta za organizovanu trgovinu faktorima proizvodnje (zemlja, rad i kapital) jer faktori proizvodnje nisu postojali. Naravno, postojali su prirodni resursi, ljudski rad i kapital, ali nisu bili na prodaju. Zemlja je bila predmet administriranja i simbol vojne moći, a ne nekretnina kojom se trguje. Rad je bio deo neplaćenih dužnosti roba ili kmeta prema svom gospodaru – za razliku od kapitalizma u kojem radnik ima pravo da prihvati, ali i odbije posao, ovaj izbor robovi, zanatlije i kmetovi nisu imali. Takođe, dok su zanatlije bile doživotno vezane za cehove i kmetovi za zemlju, radnici u kapitalizmu imaju pravo da, ako tako odluče, promene posao. Opet, iako su u pretkapitalističkim društvima stanovnici funkcionisali pod stegom tradicije i prinude i bili izloženi ratovima i epidejima, postojala je, možemo reći, neka vrsta sigurnosti – robovlasnik je imao interesa da hrani roba, i ma koliko bio siromašan, kmet je u doba oskudice uvek mogao da računa na pomoć vlastelina dok zanatlija nije mogao tek tako da bude izbačen sa posla jer su ga štitila pravila cehova. U tim društvima nije bilo nezaposlenosti – ako robovlasniku nije bio potreban rob, on bi ga prodao, dok su kmetovi bili vezani za zemlju i zanatlije za cehove. Drugim rečima, u kapitalističkim sistemima su radnici i njihove porodice u slučaju nezaposlenosti izloženi riziku umiranja od gladi zbog čega se u XX veku, kao korektivni faktor, javlja država blagostanja.
Kapital, takođe, nije bio faktor proizvodnje. Razlikujemo realni kapital u vidu sredstava za proizvodnju i finansijski kapital u formi kredita kao neophodne stavke tržišnog mehanizma koja omogućava neometan tok novca na relaciji štednja-investicije-proizvodnja. Mnogi teoretičari kapitalizma ističu da je njegovo osnovno obeležje postojanje dve suprotstavljene klase – sa jedne strane se nalaze kapitalisti kao vlasnici sredstava za proizvodnju (capital power) dok se sa druge strane nalaze radnici kao vlasnici rada (labor power). Ono što je specifično za kapitalizam je da vlasnici sredstava za proizvodnju nisu slobodni da sa svojim privatnim vlasništvom rade šta god im je volja (takvo pravo nikada nije postojalo), već da imaju pravo da onemoguće pristup društvu njihovim sredstvima za proizvodnju. Drugim rečima, moć kapitaliste ne leži u moći prinude, kao u pretkapitalističkim društvima, već u moći da odbije da stavi na raspolaganje svoja sredstva za proizvodnju društvu – kapitalista ne može da natera radnike da rade ukoliko to oni ne žele, ali može da im uskrati pristup njegovim sredstvima za proizvodnju. Ova mogućnost se rađa u situaciji kada veliki deo populacije nije u mogućnosti da sebi obezbedi opstanak bez pristupa bogatstvu ili sredstvima za proizvodnju. Ova dominantna pozicija obezbeđuje kapitalisti pravo na rezultat proizvodnje u zamenu za omogućen pristup radnicima njegovim sredstvima za proizvodnju. U tim uslovima, radnik ulazi u ugovorni odnos sa kapitalistom u kojem mu najčešće prodaje fiksne sata rada u zamenu za fiksnu nadnicu. Rezultati rada, to jest proizvod rada teče kapitalisti iz kojeg on namiruje sve svoje troškove vezane za radnu snagu, inpute itd i ono što preostane prisvaja u vidu profita. Suprotno, u feudalizmu, proizvod rada teče izvršiocu, to jest ka kmetu ili slobodnom seljaku na osnovu kojeg potom namiruju svoje obaveze prema vlastelinu. Takođe, u feudalizmu, kmet ili slobodni seljak je imao obavezu da određeni broj dana u godini posveti proizvodnji za gospodara što znači da je proizvodnja viška bila i vremenski i prostorno razdvojena od proizvodnje za sopstvene potrebe. Za razliku od feudalizma, u kapitalizmu se proizvodnja radnika kojom namiruje sopstvene potrebe i proizvodi višak za kapitalistu odvijaju istog dana i odjednom, to jest nije razdvojena vremenski i prostorno. Višak pripada kapitalisti ne na osnovu vlastelinskih prava, već na osnovu vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Dakle, profit u kapitalizmu, ne pripada ni radnicima, ni menadžerima ni državi, već isključivo vlasniku sredstava za proizvodnju. Kapitalista neće ući u proces proizvodnje ukoliko ne očekuje da ostvari profit. Dakle, bez obzira na to koliku stanovništvo ima potrebu za dobrima ili ima potrebu da radi i bude zaposleno, proces proizvodnje neće biti započet ukoliko vlasnik sredstava za proizvodnju ne očekuje da proda dobra po profitabilnoj ceni jer je svrha proizvodnje akumuliranje bogatstva. Naravno, akumuliranje bogatstva i prisvajanje viška je karakteristika i pretkapitalističkih sistema, ali se ovaj proces u kapitalizmu razlikuje i kvalitativno i kvantitativno. U pretkapitalističkim društvima je bogatstvo uzimalo konkretnu materijalnu formu koja je bila određena nekom specifičnom upotrebnom vrednošću, odnosno emocijama koje je bilo poželjno izazvati ili efektima koje je bilo poželjno postići kod domaćeg stanovništva i susednih imperija. Tako je bogatstvo bilo materijalizovano u velelepnim i grandioznim verskim objektima, spomenicima, gradovima i palatama, naoružanju ili luksuznoj potrošnji zavisno od toga da li je bio cilj uzdizanje kulta ratovanja i imperije, obožavanje, potčinjavanje, divljenje, ukrašavanje itd. Nasuprot tome, bogatstvo u kapitalizmu se ne vrednuje zbog neke njegove specifične upotrebne vrednosti, već zbog njegove uopštene razmenske vrednosti. Bogatstvo se u kapitalizmu akumulira u vidu roba – stvari koje su proizvedene radi prodaje, a ne radi direktne upotrebe ili uživanja vlasnika. Upravo je ova razlika u odnosu na pretkapitalistička društva omogućila do tada nezamislivo kreiranje bogatstva jer proizvodnja roba omogućava znatno brže stvaranje i širenje bogatstva u odnosu na njegovu akumulaciju kao upotrebne vrednosti namenjene konzumaciji vladara i njegove svite u prethodnim društvenim sistemima.
Drugi važan faktor ubrzanog stvaranja i širenja bogatstva u kapitalizmu je svakako ubrzanje tehnološkog napretka. Tehnološki napredak u prekapitalističkim društvima je postojao, ali je on bio izrazito usporen zbog nedostatka motivacije. Naime, napredak u tehnologiji dovodi do povećane produktivnosti, to jest povećane proizvodnje na koju rob ili kmet nije imao pravo – sav višak je je pripadao gospodaru. Slično tome, bilo koji izum su zanatlije bile u obavezi da podele sa svim članovima ceha kojem su pripadali zbog čega nisu bili u mogućnosti da u celosti ubiraju plodove svog pronalaska. Zbog toga oni koji su obavljali rad nisu bili zainteresovani za tehnološki napredak, dok oni kojima je pripadao višak nisu bili zainteresovani za proizvodnju, već za svoj ugled i službovanje. Sa druge strane, kapitalista je imao motiv da ulaže u tehnološka otkrića jer ceo proizvod rada pripada njemu. Osim promene u motivaciji tržišnih učesnika, važan faktor koji je omogućio tehnološki napredak je redovni tok bogatsva u formi fluidnog finansijskog kapitala prema proizvodnji (bogatstvo kao finansijski kapital) – tok ušteđevine i investicija koji se organizuje i održava preko finansijskog sistema. U feudalizmu poziv zarađivanja novca nije bio od ugleda. Štaviše, za katoličku crkvu je pozajmljivanje novca za kamatu bio greh i izjednačavao se sa zelenašenjem. Posledično, bogatstvo nije pripadalo onima koji su bili usmereni na zarađivanje novca već moćnima koji su do novca dolazili kroz vojne podvige, službu kralju ili verskoj zajednici – dakle bogatstvo je dolazilo od moći, a ne obrnuto. U kapitalizmu, sa druge strane, moć proizilazi iz bogatstva. Osnovni preduslov da finansijski kapital postane faktorom proizvodnje je bio remonetizacija privrednog sistema u smislu prihvatanja novca kao univerzalne obračunske jedinice (u novcu se izražavaju cene, prihodi, rashodi i profiti) i univerzalog sredstva razmene. Novac je dakako postojao i u pretkapitalističkim društvima – postojao je hiljadama godina pre pojave kapitalizma, ali je bio redak i velika većina razmene se u samodovoljnim ekonomijama obavljala kroz trampu. Remonetizacija privrednog sistema je omogućila i svestraniju upotrebu kredita koji je preduslov otpočinjanja proizvodnje u kapitalizmu. Naime, proizvodnja u kapitalizmu započinje ulaganjem novca u kupovinu svih inputa neophodnih za otpočinjane procesa – oprema, sirovine, radna snaga itd. U procesu proizvodnje stvaraju se dobra i usluge koje se na tržištu prodaju po dovoljno visokim cenama da se namire uložena sredstva, računajući i kamatu za pozajmljeni novac i prisvoji ostatak u vidu profita. Rečju, dva su uslova za otpočinjanje proizvodnje – da je kapitalista u mogućnosti da pribavi novac za otpočinjanje procesa proizvodnje i da očekuje da če na tržištu prodati dobra i usluge po profitabilnim cenama. Ukoliko bilo koji od ova dva uslova nije ispunjen, proces proizvodnje neće otpočeti što dovodi do nezaposlenosti kako rada, tako i drugih resursa. Opet, ukoliko je nezaposlenost velika, ljudi neće raspolagati dovoljnom kupovnom moći zbog čega će na tržištu veliki broj dobara i usluga ostati neprodat što vodi u poročnu spiralu daljeg smanjivanja proizvodnje i povećanja nezaposlenosti. Kada se vremenom očekivanja kapitalista oporave, dolazi do oporavka proizvodnje, ekspanzije, potom preteranog optimizma i proizvodnje i na kraju novog privrednog pada. Ovi ciklusi u vidu recesija i ekspanzija takođe nisu bili karakteristika pretkapitalističkih sistema iz prostog razloga jer su im nedostajala tri ključna sastojka kapitalizma – tržište, profit kao ciljna funkcija i novac/kredit.
Na kraju, istaknimo još jednom, u modernim kapitalističkim sistemima postoji deo proizvodnje koji nije profitno motivisan i obavlja se u okviru domaćinstva, države, kvazi-državnih nezavisnih institucija (centralna banka, poverenik za informacije od javnog značaja, ombudsman, poverenik za zaštitu ravnopravnosti itd.) ili nevladinog sektora. Takođe, u svim ovim sistemima, država igra važnu ulogu na polju donošenja i sprovođenja zakona, redistribucije, proizvodnje javnih dobara, zaštite nezaposlenih, osoba sa hendikepom i drugih socijalno ugroženih kategorija društva, borbe protiv nelojalne konkurencije, negativnih eksternalija itd.
Literatura: D. Acemoglu and J. A. Robinson, Why the Nations Fail: The Origins of Power, Prosperity, and Poverty, Crown Business, 2012; B. Clark, The Evolution of Economic Systems: Varieties of Capitalism in the Global Economy, Oxford University Press, 2015; G. Ingham, Capitalism, Polity Press, 2008; P. A. Hall and D. Soskice (eds.), Varieties of Capitalism: The Institutional Foundations of Comparative Advantage, Oxford University Press, 2001; R. L. Heilbroner, The Nature and Logic of Capitalism, W. W. Norton, 1985; R. Rosser Jr. and M. V. Rosser, Comparative Economics in a Transforming World Economy, MIT Press, 2018.
[Ovo je šira verzija odrednice „Kapitalizam“ prof. Ognjena Radonjića, koja će bi objavljena u drugom izdanju Leksikona biblijske egzegeze.]
