Pokajni monasi iz „Tamnice“ u „Lestvici“ Jovana Lestivičnika zahvaćeni molitvenim plačem, Vatican Library, ms. gr. 1754, fol. 6r. Penitent Monks
Suze i blagodat se najlakše gube kroz neobazrivo pričanje o njima, logoreičnost (obznanivanjem tajne – profanacijom unutrašnjeg osećaja – gordošću – slavoljubljem). Toliko je to suptilno, tajnovito, preuzvišeno kao tema. Donekle se molitvene suze mogu objasniti, tumačiti, ali mahom se stiče utisak da su apofatične (neobjašnjive, Ware 2018). Nadahnuće na molitveni plač je neobjašnjivo i neukrotivo, kao i u stvaralaštvu. Možda je čak i suptilnije od stvaralačkog. To kako nailazi molitveni plač, kao duhovni dažd, i kako prolazi, nestaje, presušuje teško se do kraja da objasniti rečima. Molitvene suze su poetični, duhovni iskaz, skriveni signal srca, (osećajni) jezik, per se. U molitvenom plaču se dešava sinteza tuge i radosti – χαρμολύπη (harmolipi, svetla- ili radosna-tuga), katarza – prevazilaženje potištenosti, tragičnog poimanja smrtnosti i prolaznosti postojanja. Blagodat utehe, uspokojenja dejstvuje kroz molitveni plač; a kad je praćen pokajanjem, čisti srce, celo biće, duševno, pa čak i telesno. Depresivni plač nema to svojstvo. Čak se i fiziološki mehanizmi osećajnog (katarzičnog) i depresivnog plača drastično razlikuju (Rakićević i sar, 2023).
Ako je osetljiv kao tema za priču, onda se malo slobodnije nešto o molitvenom plaču može iskazati u pesničkoj formi, na način kako je to učinio američki pesnik Endrju Kuiper, u savremenoj mističnoj pesmi Irriguum Superius. Formalno, ta pesma nije strogo uređena: sastavljena je od 61 stiha, podeljenih u 10 strofa nejednake dužine, bez rime i interpunkcije (osim tri znaka pitanja i dve crtice). I u ovoj pesmi je primetno da takva slobodna forma iskazivanja predstavlja najviši pesnički domet. U njoj je lako osetiti poetski tok, čisto sozercanje, iskustvenu očiglednost pesničke zbilje, istinu pesničkog doživljaja, precizno izraženu; tj. poetski tok svesti, poetsku metriku stvarnosti, jezik pesme koji je istovetan sa poetikom stvarnosti. Takav poetski pristup primetan je kod Džojsa, Eliota, Tristana Care, još nekih rumunskih avangardista i u nekim delovima romana Dostojevskog. Svako sa iskustvom pisanja može neposredno osetiti kako je spontanitet pesmo-geneze jedinstven i potpuno drugačiji kada je rasterećen od rime i interpunkcije. Dakle, nikako nije u pitanju proizvoljno iskazivanje, logoreičnost. Naprotiv, pretpostavlja iskazivanje stihova onako kako se javljaju, a to, takođe, nešto pretpostavlja: konteplativno sažimanje, sublimiranje, muzikalni minimalizam, usporeno disanje.
Ako se uzme u obzir, na osnovu objavljenih eseja, da je Endrju teistički nastrojen filosof, sklon analitičkom, istražujućem (egzegetskom), promišljajućem pristupu, onda je ova pesma o molitvenom plaču poprilično zagonetna; neobična je, čak i u odnosu na njegove druge, ranije pesme. Odakle (filosofu-pesniku, zapadnjaku!) motivacija za stvaranje ovakve pesme?! Vidi se da je pesma, poput Endrjuovih eseja, u velikoj meri, proizašla iz iskustva iščitavanja Svetog Pisma, bogoslovskih tekstova. Ali, definitivno, to čitanje rezonuje sa određenim ličnim iskustvom. Dakle, izvesno je da pesnik čita i na taj način što se uživljava u religiozno iskustvo iz koga su proizašli sami spisi (Sv. Ilija (stih 10-15), Potop (stih 44-48), Apokalipsa (21-23, 33-34, 49-55). Sažetije, pesma je sva sozercatelna (kontemplativna); takva je, i usled toga, što na poetičan način sadrži zapitanost o smislu molitvenog plača, kao i osećaj da bi molitveni plač trebao da ima eshatološku vrednost (stih 21-27), uprkos tome što će biti ukinut (Otk. 21:4), obraćen u blaženstvo, utehu (Mt. 5:4). Kroz duševnu evoluciju, suze su prevazišle svoju biološku funkciju „navodnjavanja“ i podmazivanja očiju i postale specifično ljudski gest, izraz. Prema naučnim saznanjima, čovek je jedina životinja koja može voljno, osećajno i suzno da plače, ne samo u infantilnom dobu (kao mladunče) (Rakićević i sar, 2023); starac Kleopa (str. 102) ističe, pak, jedinstven misaoni karakter ljudskog plača. Samo otkrovenje plača u čovekovoj intimi se dešava kada emotivne („prirodne“) suze prerastu u religiozni čin, duhovnu projavu Bogo-opštenja („plakanje pred Bogom“, Sv. Teodor Studit). Imajući ovo u vidu, naslov pesme je genijalno-intuitivan – Irriguum Superius (u prevodu sa latinskog „više od navodnjavanja“) odnosi se upravo na molitveni plač.
Na početku pesme nalaze se dva citata. Ti citati su u potpunoj protivrečnosti. U prvom citatu iz Spinozine Etike, plač se sagledava racionalno: čovek zapada u nemoć, povređenost – plače (afektivno, tj. posledično-nužno, bez slobodne volje). I naizgled, objektivno posmatrano, takav čin (projava slabosti) nije nikakva vrlina, ni iz ljudske, ni iz božanske perspektive. Drugi citat sadrži molitveni vapaj, prizivanje plača Sv. Grigorija Narečkog, čoveka kome je plač omileo. Ovakva kontrasna postavka citata predstavlja genijalan uvod u pesmu. Jer, pesnik može imati na početku ovakvu racionalnu zapitanost, sumnju: Ima li ikakvu svrhu toliki ljudski plač? Možda je potpuno iracionalan? Patetika koju treba prevazići nečim razumnijim – „čovečnijim“?! (stih 6-9) Zatim, može se desiti flert i sa plačem i sa strašću (stih 17); pa, i dilema: šta više od ta dva načela priliči ljudskoj prirodi?! (stih 18-20). A nakon toga, kroz poetsko sozercanje, u dubini bića moguće je iznaći uvide o duhovnoj estetici i neprolaznoj vrednosti plača. U pesmi se upravo takva evolucija poimanja dešava.
Kroz pesmu se provlače dva važna pesnička motiva, zajednička imenitelja mnogih pesama: more i grad (Ivan V. Lalić, Eliot, Kavafi, Pasternak) . Intenzivno, obilno pesnik isplakuje „okeansku vodu“ (stih 6), more (Lorka)… voda suza rezonuje sa morskom vodom… od vode smo sačinjeni, iz nje (mora) potičemo, nju izlivamo kroz oči, prema njoj (moru) suze imaju afinitet (stih 59). Sledi sozercanje „čudnog“ budućeg grada, njegovih ulica kojima „[n]ešto živo juri (struji)“ (stih 52)… to nešto je ništa drugo do život, životna energija. Predosećaj toga čovek može da stekne sozercanjem nestvarnog grada ovoga veka (Eliot, 2022, str. 13, 17, 25, 27, 37); grada u kome se nalaze, npr. reka, most (Eliot, Andrić), domovi i ulice (o. A. Šmeman, „sve je negde drugde“), neslučajno oformljene geometrije, okruglosti ili kockastosti, drveće sa svojim lišćem, rodom… Ako nam je estetski prijemčiv ovozemaljski grad, kako li će samo biti udivljen ljudski um nebesnom lepotom Jerusalimskog metropolisa?! Endrju je veoma vešto oslikao tu udivljenost koja oči u kojima se reflektuje sjaj Grada, pretvara u karbunukle (dragulje žarko crvene boje) (videti fusnotu 10). Dakle, na ulicama, reci, drveću (stih 52-54) grada sozercava se večni život, a „natprirodna glina“ (stih 55) bi mogla predstavljati skriveno božansko izvorište (humus) te sveopšte rajske plodonosnosti, neuvenljive živosti (vitalnosti). I zaista, taj deo Otkrovenja na koji stihovi pesme imaju aluziju, a u kome se nalazi opis novog neba, grada, reke, drveta života je i najpoetičniji. Iz ovoga se može nazreti da je poetsko sozercanje ključ razumevanja Otkrovenja. Zapravo, Otkrovenje i jeste jedno posebno poetsko sozercanje. U epilogu Endrjuove pesme sugeriše se da je moguć čist plač, bez stida (od samog sebe) i straha (stih 57-58), koji svrhovito struji poput života ulice ili reke da dosegne do „nedokučivog mora“ (stih 59) slobode i obilja ljubavi i da doroni do dubine u kojoj se krije „ognjeni biser božanstva“ (stih 60-61). Iz čitalačkog ugla, kao nedostatak pesme, može se primetiti da u njoj nisu obrađene najvažnije reference o molitvenom plaču: VII glava Lestvice Jovana Lestvičnika, Psalmi, Jeremijin plač koji je skroz u duhu ovakve poeme. U nastavku teksta priložen je kritički prevod pesme (stihovi sa mestimičnim pojašnjenjima u vidu fusnota).
Irriguum Superius[1]
Nijedno božanstvo i niko sem zavidljivca ne raduje se mojoj nemoći i nezgodi, niti nam suze, jecanja, strah i druge znake duševne nemoći uračunava u vrlinu.[2]
— Spinoza, Etika, IV
Ne daj mi neplodno srce
Kao nekada bezdetnu utrobu Izrailju
Ili oči kao suve grudi
— Sveti Grigorije Narečki[3]
Naše oči formiraju oltare
Ili bar tako uče mudraci
So peče usnu
Grudi se podižu — dah zastaje
Najavljujući dolazeću žrtvu suza[4] {5}
Zašto da isplakujemo okeansku vodu?
Zašto ne nešto čovečnije?
Naše oči obnavljaju bezoblične suvišnosti
Blagosloven bes za haos
Natopljen oltar najbolje služi Bogu {10}
Ako je Ilija ikakav primer
Plamteći jezici nebesni
Dokazali su svoju žeđ za svu vodu
iz dvanaest krčaga[5] i plitkog rova
Srazmerno krvi bilo kog junca {15}
Izgleda da se Gospod nad vojskama ne može obavezati
El flertuje i sa Talesom i sa Heraklitom
Čas voda, čas vatra vlada i okončava sve stvari
Kao ovlažena prašina i pečena glina
Mislim da imamo pravo da znamo — šta od toga?[6] {20}
Pročitao sam sjajnu i zbunjujuću knjigu[7]
Koja tvrdi da mora više neće biti[8]
I da će suze se sve obrisati[9]
Ali ne bih voleo da naselim
Zemlju bez imalo obale {25}
Ili tela sa tragovima starog navodnjavanja
Gde bi trebalo da budu kanali nastali radom suza
Mislim, Boga radi (i nas takođe)
moramo treptati, zar ne?
Osim ako svaka vaskrsla očna duplja ne nosi {30}
Ništa sem svetlećih karbunkula[10]
Zauvek odražavajući metalni sjaj
tog savršeno kockastog[11] i besprekorno zlatnog[12]
Potpuno sterling-nog[13] i sterilnog Novog Jerusalima
Rabini su govorili {35}
Da ako je odeljak Tore
Odbio da otkrije svoje tajne
Ili je izgledao skandalozno glupo
Tumač treba da plače
Sa takvom strahovitom željom od koje {40}
Ti se kosa ježi
I te suze zemaljske
Prizvale bi suze nebeske
Kao u danima Noja
Kad su se duboki izvori zemlje {45}
i prozori nebeski
provalili da očiste svet
I učine da stvari ponovo rastu
Sad kad mislim o tome
Zaboravio sam nekoliko stranica {50}
Iz te svetle i zbunjujuće knjige
Nešto živo juri ulicama tog čudnog grada
Uzburkano, hučeći, reka ističe iz ponora ispod prestola
I drvo sa plodovima i lišćem koje ne vene[14]
Zavlači svoje korene u tu bogatu natprirodnu glinu {55}
I suze onda, moguće
Nepomešane sa stidom
Nage, ali bez straha
Beskrajno tražeći nedokučivo more
Roneći za ognjenim biserom {60}
Božanstva
Endrju Kuiper [Andrew Kuiper]
Pesnik i pisac
Endrju živi u Hilsdejlu u Mičigenu sa suprugom i troje dece. Objavljivao je u Regensburg Forum, Touchstone Magazine, The Imaginative Conservative, Church Life Journal, Macrina Magazine, The Lamp, The American Conservative. Glavni saradnik je onlajn teološkog bloga u izdavačkoj kući Ex Fontibus i ko-urednik knjige prevoda Nikole Kuzanskog (predstojeće izdanje Notre Dame University Press-a).
Vredan pažnje je i njegov esej „An ordinary exile: Fr. Bulgakov’s spiritual diary“ objavljen na internet portalu Public orthodoxy, 4-og novembra, 2022. Uzgred, nije na odmet predložiti i prevođenje Duhovnog dnevnika o. S. Bulgakova na srpski jezik.
Pesma Irriguum Superius i kratka bibliografija pesnika objavljeni su u internet magazinu Ekstasis.
Prevod: Zoran Matić, 27. novembar, 2022.
Napomene (uz prevod):
[1] Više od navodnjavanja (prev. s lat.).
[2] Baruh de Spinoza, Etika, Beogradski izdavačko-grafički zavod, treće izdanje, prev. s lat. Ksenija Atanasijević, Beograd, 1983, str. 213.
[3] Grigorije Narečki (oko 950 – oko 1011) – jermenski sveštenik i predavač bogoslovlja u manastiru Narek, pesnik, mistik, svetitelj jermenske i katoličke crkve; papa Franja ga je 2015. g. proglasio doktorom Crkve. Novembra 16-og 2022. g. na Institutu Sv. Sergija u Parizu odbranjen je doktorat na temu „Pedagogija suza“ koji je u vezi Knjige ridanja Grigorija Narečkog (Louis-Xavier Ardillier, la pédagogie des larmes).
[4] Ovaj stih, pa i cela strofa veoma podsećaju na stih: „da upravi se molitva moja kao kad pred Tobom, uzdizanje ruku mojih, žrtva večernja“ iz Liturgije ređeosvećenih darova.
[5] Ilija je tražio da se nalije tri puta po četiri krčaga (vedra) vode (1Car. 18:34) = „12 krčaga vode“.
[6] Savremena nauka, pa i poezija, na poseban način produbljuju i re-aktuelizuju ovo drevno filosofsko pitanje ἀρχή (archí) – fundamentalnog i sve-destruktivnog: voda ili vatra? neki naučnici predviđaju da će voda biti najvažnija i najplodonosnija istraživačka tema XXI veka; arhim. Sofronije Saharov, pak, da je nuklearna energija „apokaliptični oganj pripremljen da proždre sav živi svet na planeti“; ako ne u „vatru“, onda u ulje koje se doleva na tu „vatru“, treba svrstati politiku. No, ovde vodu i vatru, pre svega, treba razumeti kao simbole plača i strasti, sledstveno; plač može biti destruktivan (depresivni), a može biti i preporađajuć (molitveni); isto tako i strast (eros) u zavisnosti od toga da li se asketski reguliše ili poročno eksploatiše.
[7] Misli na novozavetnu knjigu Otkrovenje Svetoga Jovana Bogoslova.
[8] Otk. 21:1.
[9] Otk. 21:4.
[10] Karbunkula je veoma asocijativan izraz, suptilne poetske i duhovne simbolike; potiče od latinske reči carbunculus – u doslovnom smislu „užareni ugalj (briket)“ ili „kandilo“, a u literaturi najčešće označava crveni granat. To je poludragi kamen (dragulj), mineral koji u svojoj hemijskoj osnovi sadrži silikon i kiseonik u kombinaciji sa aluminijumom ili gvožđem (Marphy, 2020, str. 3). Sama reč „granat“ na starom engleskom jeziku (od reči gernet) znači „tamno crveni“, a na latinskom (od reči (malo)granatum) ili staro-francuskom (granate) se odnosi na nar koji ima tamno crveno seme u obliku dragulja (Dell’Acqua, 2017, Marphy, 2020, str. 11). Karbunkula na grčkom άνθραξ (antraks) znači usijani ugalj ili žar (Marphy, 2020, str. 12) Karbunkula (Vulgata) ili anraks (Septuaginta) (Marphy, 2020, str. 23) se kao metafora spominje na više mesta u Bibliji (Postanje, Isaija, Otkrovenje). Hrišćanski pisci karbunkulu tumače kao crveni granat („kamen pronađen u rajskoj reci [Fison u Edenu]“) koji kada se posmatra spram sunca liči na „zapaljeni ugalj (briket)“ ili „kandilo“ (Sichi, E., Jr., 1980), a zapravo u njoj se krije „živa iskra naših duša“ (Amvrosije Autpertus, Marphy, 2020, str. 24) . Još od antike (Aristotel, Teofrast) i kroz srednji vek (Plinije stariji, G. J. Solinus, Isidor od Sevilje) pronosilo se misteriozno uverenje da sjaj crvenog granata potiči iznutra njega samog i da može da svetli u mraku (Marphy, 2020, str. 14-21). Karbunkula, u duhovnom smislu, prema hrišćanskim piscima, označava „prosvetljujuću“ i/ili „očišćujuću“ „reč Božiju“, „ovaploćenog Hrista“ (Epifanije, Andrej Kritski), ljudsku i božansku prirodu Hrista (Amvrosije Autpert), „pričešće“ (Jovan Damaskin) itd (Dell’Acqua, 2017). Epifanije smatra da u knjizi Izlaska, u datom uputstvu da se u naprsnik za suđenje stavi 12 kamenova u svojstvu simbola plemena Izrailjevih (Izl. 28:15-21), nije slučajno upravo karbunkula (crveni granat) (Izl. 28:18) određena da označava Pleme Judino , tj. Hrista, imajući na umu „da će Hristos doći iz plemena Judina“i (Marphy, 2020, str. 14-21; u našem najnovijem prevodu Starog Zaveta prof. Milin karbunkulu koja se spominje u Izl. 28: 18 pogrešno identifikuje kao malahit koji je zelene boje; i prevodioci na engleski su umeli pogrešno da prevedu karbunuklu kao rubin ili dijamant, Marphy, 2020, str. 27, fusnota 61 i 62). Imajući u vidu spomenuto, moguće je uvideti simboličko bogatstvo (višeznačnu povezanost), duhovnu i pesničku isprepletanost u izrazu karbunkula. Dakle, „kamen“ iz rajske reke, nas momentalno asocira na nar kao biblijsko Drvo života u Edenu, a sjaj karbunkule (crvenog granata) na mestu očiju asocira na duhovno zračenje, oblagodaćenost. Ovakva pesnička zamisao u vezi karbunkule je eshatološka; to je zamisao svetiteljskog sjaja očiju posle vaskrsenja; sjaj očiju kao odraz gledanja u svet(l)i Nebeski Jerusalim koga umesto sunca, obasjava blagodat Lica Božijeg (Okt. 21:23-25). Ako se uživimo u ovu pesmu, u vezi karbunkula, lako nam može sinuti i asocijacija na crvenilo očiju koje nastaje kao posledica intenzivnog plakanja. Po uzoru na pesnika, mogli bismo izraziti žaljenje ako bi se zauvek izgubio crvenkasti sjaj očiju, propratna pojava molitvenog plača. Inače, izraz karbunkula je korišten i u engleskoj književnostiii (Milton); zatim i u francuskoj dvorskoj (kurtoaznoj) ljubavnoj poeziji (koja se zasniva na suptilnom doživljaju – između erotske ljubavi i duhovnosti) da označi „oči koje streljaju zaraznim plamenom“ (Videti tekst: Sichi, E., Jr., 1980), što je, može biti, svojevrsna reafirmacija paganskog poimanja (karbunkula je bila simbol helenskog erosa, egipatske Izis, boginje plodnosti, germanske Freje… Marphy, 2020, str. 32). O važnosti upoznavanja sa ovim smislom i simbolikom vrlo upečatljivo je napominjao blaženi Avgustin koji je izraz „karbunkula upotrebljavao da dočara svoju poentu kako je poznavanje svojstava kamenja potrebno radi potpunog razumevanja njihovog značenja u Svetom Pismu. Čitalac koji je neupućen u pretpostavljenu sposobnost karbunkule da svetli unutrašnjom svetlošću čak i u mraku ne može razumeti njen simbolički značaj u Bibliji kao predstavu božanske reči ili kao simbol Hristove žrtve“ (Marphy, 2020, str. 23).
i Eliot (str. 17) upotrebljava sličan izraz „to su biseri što mu behu oči“.
ii Pleme judino nije svešteničko (Levitsko), niti je imalo tako povoljne pretpostavke poput Venijaminovog ili Manasijinog plemena. Međutim, ta druga biše odbačena, a Judino pleme i iz njega David biše izabrani od Boga (Ps. 67-68); Iz tog plemena potekao je Isus Hristos; a da jeste iz tog plemena potvrđuje ap. Luka spominjući da su prilikom popisa stanovništva roditelji Isusovi Josif i Marija iz Nazareta otišli u Vitlejem u Judeju jer su poticali „iz doma i plemena Davida“ (Lk. 2:4).
[11] Otk. 21: 16; postoji paralela savršene kockaste (kubne) srazmere Grada u Otkrovenju i Svetinje nad svetinjama u Starom Zavetu za koju je Solomon dobio uputstvo da sagradi (20 lakata dužine, širine i visine, 1Car 6:20); ap. Pavle navodi duhovnu paralelu između rukotvorene svetinje (hrama) i nebeskog grada; iako je rukotvorena po uzoru na nebeski grad, ona je samo njegov simbol i kopija (Jevr. 8:5) u kome (bogo)služenje ne može dovesti do savršenstva (Jevr. 9:9). Stoga, ap. Pavle sugeriše da „Hristos ne uđe u rukotvorenu svetinju, slici one prave, već u samo nebo“ (Jevr. 9:24). Stoga, treba očekivati „grad koji ima čvrste temelje, čiji je graditelj i tvorac Bog“ (Jevr. 11:10), grad Boga života, nebeski Jerusalim (Jevr. 12:22) – „nepokolebljivo carstvo“ (Jevr. 12:28); što se sve sažima u preporuci: „jer ovde nemamo postojana grada, nego tražimo budući“ (Jevr. 13:14); upućivanje k nebeskom gradu podrazumeva duhovno zasnovan život (na veri, blagodati, a ne na materijalističkom obezbeđivanju jela, odevanja, imovine i infrastrukture), što se proteže kao glavna poruka od početka do kraja poslanice Jevrejima.
[12] Otk. 21:18.
[13] Teško je (iz)naći našu reč za „sterling“; možda „sterlilan“ ili „sterlivan“. Inače, izraz sterling se uobičajeno koristi u trgovini i industriji nakita, da označi materijal od koga se nakit izrađuje; tako, sterling silver jeste srebro-bakarni (Ag-Cu) liv, tj. legura koja se sastoji od čistog srebra (92.5 %) i primesa drugih metala (7.5 % bakra, cinka i sl) i koja ima izuzetne karakteristike (čvrstoća, sjaj itd); obično srebro ako je čisto, veoma je mekano (Nisaratanaporn et al, 2007). Dakle, može se pretpostaviti da pesnik, pri svojoj eshatološkoj zamisli ima na umu asocijativan epitet: vrhunski kvalitetan, oplemenjen, neprocenjivo vredan, neprolazan (neuništiv, nepropadljiv)… pri tom, „materijal“ („metal“) takvog kvaliteta je i sterilan (čist, nepodložan rđanju, u kontaktu sa biološkim tkivom ili supstancom ne izaziva infekciju, iritaciju i sl. neželjene simptome). Postoji i arhaično značenje reči sterling iz starog (srednjeg) Engleskog koja potiče od reči sterre – ptica ili zvezda koja je bila ugravirana na četvrtima, engleskog novčića; može biti i skraćena verzija izraza esterling koja se odnosi na istočne trgovce iz Baltičkih gradova koji su ustanovili standard težine poluga (zlata) kao kriterijum novčanih transakcija; valuta u Velikoj Britaniji, osim „funta“ [pound], nosi naziv i sterling.
[14] „I pokaza mi reku vode života, bistru kao kristal, koja izvire od prestola Božjeg i Jagnjetovog. Nasred njegove ulice i s obe strane reke drvo života, koje rađa dvanaest vrsta plodova, dajući svakoga meseca svoj plod, i lišće od drveta je za isceljenje narodima.“ (Otkr. 22: 1-2).
Reference:
Rakićević, T., Matić, Z., Ković, V. (2023). The Ladder of Divine Ascent: New Scientific Evidences for an Old Theological Perspective of Crying, neobjavljeno.
Kleopa Ilie. (2015). Uspon ka vaskrsenju (J. Srbulj, ur), Beograd: Obraz Svetački.
Eliot, T. S. Pusta zemlja (L. Koen, ur), Beograd: Čigoja štampa, biblioteka Arahna, 2022.
