На данашњи дан преминуо је славни српски песник Милутин Бојић (19. мај 1892. – 8. новембар 1917). Тим поводом преносимо предиван текст његове пријатељице, чувене српске философкиње Ксеније Атанасијевић.
Милутин Бојић
Милутин Бојић и ја студирали смо заједно на групи чисте филозофије на београдском Филозофском факултету од октобра 1913. до краја јуна 1914. године. Две године старији од мене, тада већ познати песник, који је стекао у то доба највеће признање: да му се песме штампају у „Српском књижевном гласнику“, сарадник и других српских угледних часописа и дневних листова – Бојић је био уљудан, љубазан, културан и добро васпитан младић. (А последње преимућство има трајну вредност у свим временима.) Овална лица, живих тамних очију из којих је повремено просијавао неки скоро детињи поглед, врло румен, жив и виталан – овај млади човек који је писао блиставе стихове широкога даха, и који је умео да постави своје историјске драме на архитектонски чврсту основу, – имао је крхку и молну фигуру. Никад нисам могла да се отмем утиску да не располаже већом физичком отпорношћу.
Врло духовит, Бојић је волео да се шали на пристојан начин. Према нама младим студентима имао је неки симпатично-покровитељски став.
Уносио је ведрину у наш филозофски семинар у Капетан Мишиној улици број 13. Четвртком ујутру, од 8–10 часова, тумачили смо Хјума и читали своје радове код професора Бранислава Петронијевића – под чијим смо руководством пролазили кроз добру и тврду школу теоријске филозофије. Док смо очекивали да се професор појави, ниједан од нас малобројних студената чисте филозофије није се осећао особито раздраган, јер је било напорно испливати из вртлога његових дијалектички оштрих и неумитних испитивања. Богомдани песник, који је од свих филозофских дисциплина имао правога интереса само за емпиријску психологију, Бојић је у тим не много пријатним часовима ишчекивања покушавао да разоноди свакога од нас. Али ми смо седели неприступачни за хумор, са укоченим изразима будућих филозофа.
Сваки од нас имао је своје стално место. Ја сам седела у првој клупи, а Бојић иза мене, у другој. Једном ми је рекао: „Штета што ви, Ксенија, немате шира леђа. Јер тада бих иза њих могао да се сакријем, да Бранин поглед не падне на мене, чим отвори врата. А овако – ништа.“
Чим би се завршила та наша тумачења и читања, Бојић је скоро кликтао од среће и, прескачићи све по три степенице, одјурио би у неку редакцију.
Имао је лепу библиотеку, са пробраним књижевним и психолошким делима. Сећам се да ми је једном позајмио дубоку Браунингову поему „Пипа пролази“.
Кадгод бих отишла у Народно позориште – сретала сам тамо Бојића. Писао је уметнички зреле позоришне приказе у неким дневним листовима. Овај млади песник располагао је, поред свог великог талента, и огромним радним капацитетом.
Једном сам му приговарала због – како ми се чинило – претеране сензуалности неких његових љубавних песама. Обоје смо бранили своје позиције. А ни он ни ја нисмо слутили да ће му врло скори догађаји наметнути најтрагичније теме и да ће их он са најпотреснијом инспирацијом обрадити, пун непролазне љубави према својој земљи – јачом од свих плотских љубави.
Једнога четвртка упао је Бојић у нашу учионицу изобличена лица. Никад га нисам видела тако узбуђеног. Готово без даха и у пола гласа саопштио нам је да је његов драги заштитник Скерлић мртав – као громом погођен.[1] Поносно нам је казао да је своју последњу, похвалну критику Скерлић о њему написао. Остали смо у оном запрепашћењу које изазива нека велика, неочекивана општа несрећа.
У томе се појавио професор Петронијевић, са неколико речи изразио је жаљење што је изгубио колегу кога је много ценио. Затим се обратио Бојићу – чији се напис о Скерлићевој смрти тек појавио у неком дневном листу. – Ви сте написали да је Скерлић умро од „pancreas acuta“. Тај израз не значи ништа. Требало је написати „pancreatitis acuta“.
Никад у животу нисам могла да оправдам цинизам. Овога пута најмање.
После неколико недеља догодио се сарајевски атентат. Затим је Аустроугарска монархија објавила рат малој Србији. Распламсао се први светски рат.
Бојића нисам видела све до 8. новембра 1915. године (по старом календару). Датум нашег сусрета памтим, јер је он пао на дан моје славе, св. Арханђела Михаила.
Срби су се повлачили пред бројно далеко надмоћнијим непријатељима у правцу Албаније кроз раскаљану Косовску Митровицу на чијем сам главном тргу стајала. Уочи тога дана повукао се са једним војним одредом мој старији брат који је одбио да ме собом поведе, уверен да напоре кроз Албанију не бих могла да издржим.
Дан је био леден, без видика, под очајном кишом која се немилосрдно изливала на ову ружну варош. Била сам опхрвана најцрњим мислима о судбини оних који одлазе. Мучила су ме злослутна предосећања о мом млађем брату, борцу, који је већ пре два дана био погинуо код Љум-Куле, у крвавој борби наше војске са четири непријатеља.
Баш сам се опраштала са једним познаником који се отискивао ка албанском беспућу, кад ме је неко позвао по имену. Окренула сам се и, у првом тренутку, нисам познала Бојића.
Трудио се да се на мене насмеје. Личио је на сопствену сенку. Ни трага од негдашњег руменила није више остало на његовом, сад нездраво зашиљеном лицу по коме се разлила нека стравична белина. Вукао је путну торбу под којом се повијао.
– Куда идете, побогу, Бојићу по том ужасном невремену? Како сте само искисли! Хајдете до нас, да се мало огрејете – ма и крај грозног мангала. Дајте да заједно понесемо вашу тешку торбу.
– Врло радо бих свратио до вас да мало причамо и да се подсетимо на Капетан-Мишину улицу и на наша филозофирања, – али морам да пожурим. Ту у кафани, иза угла, чекају ме познаници; обећали су ми да ће ми израдити једно место у воловским колима. Али, морам стићи на време. Али, кад хоћете да ми помогнете, – узмите књиге које сам понео, да терет у овој торби буде мањи.
Извадио је из торбе десетак књига – међу њима и психологију од Рибоа – и дао ми их је.
– Кад стигнете у Београд, отидите до мојих сестара – становали смо у суседству – узимајте књиге које желите за читање. И много их поздравите. Реците им да добро изгледам. Хвала вам што сте ме ослободили ових књига. Остајте ми здрави, Ксенија. Увек сте били добар друг.
– Довиђења, Бојићу. Срећан вам пут. Будите храбри. Ви сте увек били херојски настројени.
Јуначки сам се држала да ми пред њим не груну сузе.
Окрену се. Махао ми је руком. Затим се изгубио у неком тесном сокаку.
Отишао је да у туђини завешта своме народу своја најболнија песничка узнесења и да у њој заувек склопи очи.
Извор: Ксенија Атанасијевић, Југословенски мислиоци, прир. Илија Марић, Biblos Books: Београд, 2023, стр. 164–167.
[1] О овоме моменту писала сам у чланку „Утисак о Скерлићу“ у „Српском књижевном гласнику“ 16. мај 1934. године, стране 150–152.
Извор: Ксенија Атанасијевић, Југословенски мислиоци, прир. И. Марић, Београд: Biblos Books, 2023.
