Na današnji dan preminuo je slavni srpski pesnik Milutin Bojić (19. maj 1892. – 8. novembar 1917). Tim povodom prenosimo predivan tekst njegove prijateljice, čuvene srpske filosofkinje Ksenije Atanasijević.
Milutin Bojić
Milutin Bojić i ja studirali smo zajedno na grupi čiste filozofije na beogradskom Filozofskom fakultetu od oktobra 1913. do kraja juna 1914. godine. Dve godine stariji od mene, tada već poznati pesnik, koji je stekao u to doba najveće priznanje: da mu se pesme štampaju u „Srpskom književnom glasniku“, saradnik i drugih srpskih uglednih časopisa i dnevnih listova – Bojić je bio uljudan, ljubazan, kulturan i dobro vaspitan mladić. (A poslednje preimućstvo ima trajnu vrednost u svim vremenima.) Ovalna lica, živih tamnih očiju iz kojih je povremeno prosijavao neki skoro detinji pogled, vrlo rumen, živ i vitalan – ovaj mladi čovek koji je pisao blistave stihove širokoga daha, i koji je umeo da postavi svoje istorijske drame na arhitektonski čvrstu osnovu, – imao je krhku i molnu figuru. Nikad nisam mogla da se otmem utisku da ne raspolaže većom fizičkom otpornošću.
Vrlo duhovit, Bojić je voleo da se šali na pristojan način. Prema nama mladim studentima imao je neki simpatično-pokroviteljski stav.
Unosio je vedrinu u naš filozofski seminar u Kapetan Mišinoj ulici broj 13. Četvrtkom ujutru, od 8–10 časova, tumačili smo Hjuma i čitali svoje radove kod profesora Branislava Petronijevića – pod čijim smo rukovodstvom prolazili kroz dobru i tvrdu školu teorijske filozofije. Dok smo očekivali da se profesor pojavi, nijedan od nas malobrojnih studenata čiste filozofije nije se osećao osobito razdragan, jer je bilo naporno isplivati iz vrtloga njegovih dijalektički oštrih i neumitnih ispitivanja. Bogomdani pesnik, koji je od svih filozofskih disciplina imao pravoga interesa samo za empirijsku psihologiju, Bojić je u tim ne mnogo prijatnim časovima iščekivanja pokušavao da razonodi svakoga od nas. Ali mi smo sedeli nepristupačni za humor, sa ukočenim izrazima budućih filozofa.
Svaki od nas imao je svoje stalno mesto. Ja sam sedela u prvoj klupi, a Bojić iza mene, u drugoj. Jednom mi je rekao: „Šteta što vi, Ksenija, nemate šira leđa. Jer tada bih iza njih mogao da se sakrijem, da Branin pogled ne padne na mene, čim otvori vrata. A ovako – ništa.“
Čim bi se završila ta naša tumačenja i čitanja, Bojić je skoro kliktao od sreće i, preskačići sve po tri stepenice, odjurio bi u neku redakciju.
Imao je lepu biblioteku, sa probranim književnim i psihološkim delima. Sećam se da mi je jednom pozajmio duboku Brauningovu poemu „Pipa prolazi“.
Kadgod bih otišla u Narodno pozorište – sretala sam tamo Bojića. Pisao je umetnički zrele pozorišne prikaze u nekim dnevnim listovima. Ovaj mladi pesnik raspolagao je, pored svog velikog talenta, i ogromnim radnim kapacitetom.
Jednom sam mu prigovarala zbog – kako mi se činilo – preterane senzualnosti nekih njegovih ljubavnih pesama. Oboje smo branili svoje pozicije. A ni on ni ja nismo slutili da će mu vrlo skori događaji nametnuti najtragičnije teme i da će ih on sa najpotresnijom inspiracijom obraditi, pun neprolazne ljubavi prema svojoj zemlji – jačom od svih plotskih ljubavi.
Jednoga četvrtka upao je Bojić u našu učionicu izobličena lica. Nikad ga nisam videla tako uzbuđenog. Gotovo bez daha i u pola glasa saopštio nam je da je njegov dragi zaštitnik Skerlić mrtav – kao gromom pogođen.[1] Ponosno nam je kazao da je svoju poslednju, pohvalnu kritiku Skerlić o njemu napisao. Ostali smo u onom zaprepašćenju koje izaziva neka velika, neočekivana opšta nesreća.
U tome se pojavio profesor Petronijević, sa nekoliko reči izrazio je žaljenje što je izgubio kolegu koga je mnogo cenio. Zatim se obratio Bojiću – čiji se napis o Skerlićevoj smrti tek pojavio u nekom dnevnom listu. – Vi ste napisali da je Skerlić umro od „pancreas acuta“. Taj izraz ne znači ništa. Trebalo je napisati „pancreatitis acuta“.
Nikad u životu nisam mogla da opravdam cinizam. Ovoga puta najmanje.
Posle nekoliko nedelja dogodio se sarajevski atentat. Zatim je Austrougarska monarhija objavila rat maloj Srbiji. Rasplamsao se prvi svetski rat.
Bojića nisam videla sve do 8. novembra 1915. godine (po starom kalendaru). Datum našeg susreta pamtim, jer je on pao na dan moje slave, sv. Arhanđela Mihaila.
Srbi su se povlačili pred brojno daleko nadmoćnijim neprijateljima u pravcu Albanije kroz raskaljanu Kosovsku Mitrovicu na čijem sam glavnom trgu stajala. Uoči toga dana povukao se sa jednim vojnim odredom moj stariji brat koji je odbio da me sobom povede, uveren da napore kroz Albaniju ne bih mogla da izdržim.
Dan je bio leden, bez vidika, pod očajnom kišom koja se nemilosrdno izlivala na ovu ružnu varoš. Bila sam ophrvana najcrnjim mislima o sudbini onih koji odlaze. Mučila su me zloslutna predosećanja o mom mlađem bratu, borcu, koji je već pre dva dana bio poginuo kod Ljum-Kule, u krvavoj borbi naše vojske sa četiri neprijatelja.
Baš sam se opraštala sa jednim poznanikom koji se otiskivao ka albanskom bespuću, kad me je neko pozvao po imenu. Okrenula sam se i, u prvom trenutku, nisam poznala Bojića.
Trudio se da se na mene nasmeje. Ličio je na sopstvenu senku. Ni traga od negdašnjeg rumenila nije više ostalo na njegovom, sad nezdravo zašiljenom licu po kome se razlila neka stravična belina. Vukao je putnu torbu pod kojom se povijao.
– Kuda idete, pobogu, Bojiću po tom užasnom nevremenu? Kako ste samo iskisli! Hajdete do nas, da se malo ogrejete – ma i kraj groznog mangala. Dajte da zajedno ponesemo vašu tešku torbu.
– Vrlo rado bih svratio do vas da malo pričamo i da se podsetimo na Kapetan-Mišinu ulicu i na naša filozofiranja, – ali moram da požurim. Tu u kafani, iza ugla, čekaju me poznanici; obećali su mi da će mi izraditi jedno mesto u volovskim kolima. Ali, moram stići na vreme. Ali, kad hoćete da mi pomognete, – uzmite knjige koje sam poneo, da teret u ovoj torbi bude manji.
Izvadio je iz torbe desetak knjiga – među njima i psihologiju od Riboa – i dao mi ih je.
– Kad stignete u Beograd, otidite do mojih sestara – stanovali smo u susedstvu – uzimajte knjige koje želite za čitanje. I mnogo ih pozdravite. Recite im da dobro izgledam. Hvala vam što ste me oslobodili ovih knjiga. Ostajte mi zdravi, Ksenija. Uvek ste bili dobar drug.
– Doviđenja, Bojiću. Srećan vam put. Budite hrabri. Vi ste uvek bili herojski nastrojeni.
Junački sam se držala da mi pred njim ne grunu suze.
Okrenu se. Mahao mi je rukom. Zatim se izgubio u nekom tesnom sokaku.
Otišao je da u tuđini zavešta svome narodu svoja najbolnija pesnička uznesenja i da u njoj zauvek sklopi oči.
Izvor: Ksenija Atanasijević, Jugoslovenski mislioci, prir. Ilija Marić, Biblos Books: Beograd, 2023, str. 164–167.
[1] O ovome momentu pisala sam u članku „Utisak o Skerliću“ u „Srpskom književnom glasniku“ 16. maj 1934. godine, strane 150–152.
Izvor: Ksenija Atanasijević, Jugoslovenski mislioci, prir. I. Marić, Beograd: Biblos Books, 2023.
