Ксенија Атанасијевић је врло активно објављивала и у новинама, а оглашавала се и у божићним и васкршњим бројевима листова Време, Правда, Политика и др. Иако често нису били стриктно везани за празник, они јесу били пригодни. Сада доносимо један њен религијско-философски запис који је објављен у Божићном додатку Новости, од 7-9. јануара 1929. године (стр. 9).
Остаци сцене Христовог Рођења у Цркви Благовештења Манастира Градац, позни XIII век (©БЛАГО Фонд)
За тренутак оставимо на страну припијање за опстанак и пробијање до каквог обезбеђеног положаја у људској заједници; за најкраће време испустимо оруђе из руке, и оно којим нападамо, и оно којим очајно одбијамо од себе ударе; часом занемаримо тешкоће које ми другима снујемо, и напоре што их у самоодбрани расипамо; затрпајмо гужву ружних пометња и испретрзаности у нама и око нас. Одахнимо, дођимо себи ма за мало само. Свето је право свакога човека да доживи, с времена на време, ретку светковину кад остаје сам са оним делом душе своје из кога отисак вечности нису успеле да истру ни све ругобе што му је постојање у њу грубо утискивало. Јер и у нама, овако убогима и злима, живи искра бесмртности, живи и онда кад је ми у мрачном слепилу своме не видимо и одричемо.
И у таквом једном изузетном трену продубимо прегршт сведочења о животној мудрости, стремљењима небу и о чудесним доброчинствима и исцељењима Исуса Назарећанина, на чију се моћ ми тако често несвесно позивамо, кад нас обхрве каква зла стрепња или судбоносно ишчекивање. Разрешења високих онтолошких и козмолошких питања нећемо ту наћи, ‒ али и није најнасушније увек само веома учену разоноду прибављати духу своме. Него душу учинимо приступачном самилосним разлозима и етичким непобитностима дивљачки уморенога Сина Човечијег, који није обећавао највећу утеху од сазнања, као Буда, нити је знао да заповеднички потврђује своју концепцију монотеизма, као Мухамед. Учинимо то у толико пре, што је личност учитеља жртвовање земаљског човека бездушним ближњима и несигурној накнади на небесима дубоком својом трагичношћу створила изразитију поворку екстатичара него личност утемељача и једне друге вере. Поглавари свештенички и фарисејима обневидели су били од мржње, па им је измакла истина да се не сме начинити мучеником онај чије се уништење жели. Без крвавог зноја Христовог у Гетсиманском врту, пред извесношћу да га страховита чаша мимоићи неће, без трпљења гоњења и мучења од оних који су му завидели и нису га разумели, и без гласног вапијања Богу који га је оставио, било би, зацело, слабије колорисано и мање засићено мистично усхићење Св. Хилдегарде од Бингена, чија физичка објашњења и претпоставке о људским темпераментима представљају колико интересантно толико и језиво средњевековно стапање научног смисла са успламтелом једном религиозношћу. Без свирепе трагедије Христове имала би, бесумње, мањег замаха и серафимска одухотвореност Анђелика из Фиезоле или зрачна спиритуалност Св. Фрање Асишког, брата свих бића и свих елемената, као што би имала мање времена и одрицања Св. Катарине из Сиене и рафинирања спајања са Разапетим Св. Терезе из Авиле.
У највећим изузетностима додира са вером, ‒ јер ми у захукталости утркивања за самоодржање и надмоћ немамо ни времена да будемо религиозни ‒ обасјајмо јасном свешћу науке које смо механички у детињству упамтили, а који данас звоне тако далеко и страно. Расвестимо се у доба кад превластима свих врста одлучујемо, да ће блажени бити они који су чистога срца, кротки и праведни. Услед похлепног прикупљања материалних добара и бриге за оно што може наићи, покушајмо да се убедимо у то како је земаљско благо на домаку мољаца, рђе и лупежа, и како је сваком дану доста зла свога. И поновимо себи гласно и остале неизгладиве ставове који би, приведени у стварност, све тешке односе међу људима снажно просветлили. И онај о труну и брвну у оку, и онај најнепосреднији апел Христов на савести, упућен поводом грешнице коју је требало каменовати; и ону аналогију о окреченим гробовима, и другу ону о оцеђивању комарца, а прождирању камиле. Задржимо се нарочито на пропису што налаже да сачувамо душу своју, пропису који значи за сва времена прву и најсветију дужност према себи. Задобијају истине које је Христос формулисао, јер су непобитно казане, и јер одјекују као чисто злато. Неизгладимо су све изливене као у стени. А и колико је блаженије усредсредити се на вечна открића, него се непрестано пробијати кроз овосветске ужасе и неравнине!
После тога краткога раздањавања, кад нас опет неминовна стварност буде бацила у оквир ковитлања и натезања свакидашњице, може бити да ћемо, под сугестијом изрека и парабола Христових, бити са мање жестине настројени за негативизам, фарисејство и сејање зла. А изаћи, макар за мало, из уобичајених рђавштина, значи већ померање у напред, ‒ кад је са каквим знатнијим моралним напретком немогуће рачунати. Уз то, они који су залуд тражили иманентну правичност, остаће, по упутствима Јеванђеља, и од те наде им неће бити ни празно, ни тешко. Порицање свега што остаје ван проверавања реалнога подручја најшкодљивије је од свих становишта, јер у корену потсеца ону широкогрудост само изванземаљским предметима, за које једино није искључено испредати да су безболни и спасоносни.
