Надежда Петровић, „Ксенија Атанасијевић“, 1912.
Формиран опрезно, споро, међу свесним женама разних народа, развијан успорено, у посебним удружењима, неповезаним међу собом, по некад компромитован претераностима и изгредима, на којем је стављена етикета борбе за права жене, феминизам представља данас једну тесну целину, једну јаку везу уједињења и удруживања свих појединачних извојеваних тежња за ослобођење жене. може се рећи да су у садашњости основе идеологије феминизма јасно оцртане, и да је делатност феминизма правилно оријентисана ка задобијању неоспорних права жене, и осигуравању неопходних услова за живот не само жене, него, посредно и читавих народа. Тако је покрет жена да подигну свој положај у друштву и држави, сад компактан и темељан, и са њиме се мора рачунати као са једном значајном и израђеном чињеницом.
На дубоко моралним темељима назидани су феминистички захтеви и тежње. У томе смислу може се с правом рећи да је феминизам један еминентно идеалистички правац. Полазна тачка његова јесте веровање у неприкосновеност личности, у њено апсолутно право на слободу и обезбеђење свих потреба за њено развијање. Из тога излази, као нужна логичка последица, побијање, теориско и практично, грубе апсурдности укорењенога веровања да један пол има, по самој природи, преимућство над другим полом. Ту су апсурдност жене горко осетиле, са свим сложеним последицама што су из тога произлазиле, и изазивале запостављање жене у опште, и, посебно, жене као мајке, и реметиле нормални развој детету и читавим младим нараштајима. методе владања човековог у породици показале су се проблематичне, као и све методе насиља; отуда је дошао до израза захтев да жена мора бити потпуно равноправан члан породице, јер је на њој директива за стварањем духовно и телесно крепкога подмлатка. Али метода искључивог владања човековог у социјалном и државном животу показала се, исто тако, недовољном. Тиме што је из стварања за друштво и државу био искључен читав један, свакако душевнији и осетљивији род, остао је неискоришћен велики један део снаге човечанства. А као резултати рада људи створене су социјалне неправде и нецелисходности свих врста, и ружна политичка трвења и њени, на жалост, скоро поглавито аморални правци. опет се осетила потреба да се друштвени и политички живот испуни бољим тежњама и струјама које ће имати више моралне вредности и сигурног алтруистичког ослонца. Природно је да се за остварења тога морала узети у обзир она занемарена стваралачка снага – снага жена.
То је било неопходно у толико пре, што су жене дошле до изразитије свести него људи о потреби побољшања читавог културнога живота. наиме жене су испуниле своје феминистичке програме високо човечним циљевима: остваривањем слободе индивидуума који је, као такав, свет, заштитом жене у свим њеним функцијама, осигуравањем безизузетно свакога детета, увођењем пацифизма, на место политичких конфликата крвавих последица, једном речи, моралним освежавањем, подизањем и препородом нивоа друштва и свих његових односа. Зацело један програм који служи на част женама. не свима, разуме се, – јер највећа препрека ослобођењу жена долази од непробуђених жена, од оних које су индиферентне према подизању сопственог духа и положаја. не ни онима што у поуздано крепљење феминизма уносе пометње из сувишне егоистичности, из неспособности да занемаре себе ради идеје (оне, у исто доба, својим поступцима дају непријатељима феминизма у руке аргуменат, да су жене неспособне за сагласну делатност, и, као такве, незреле за један тако озбиљан рад као што је онај кога су предузеле). Али, несумњиво, велика и вечна заслуга припада енергичним и смопрегорним пионеркама за стварање једнога бољега друштва и независније личности него што су они у садашњости. Те жене – борци изградиле су садржину свога рада, реализирале један део њен, управљен, већином, хуманим и социјалним смеровима, и припремиле све да остваре (у земљама где већ није остварен) и други, већи део, у који, пре свега, спада са тешком борбом скопчано задобијање политичких права. У свему томе, показале су оне већи етички смисао и сигурнију способност за једну човечну ориентацију него људи. начини које су жене употребљавале за остваривање својих тежњи били су исправни, често и изврсни, због тога што се еминентни задатак истинскога подизања друштва и живота не може реализирати ни једном методом сумњиве етичности.
Из ових теориских расматрања било би наивно извести закључак да се цело човечанство састоји из два рода, од којих је један једноставно црн, а други једноставно бео. У истини оба рода обдарена су скоро подједнаким етичким могућностима. Али факт је да жене, као осетљивије и утанчаније, пре умеју да постану свесне тих могућности, да их подстакну и одрже као једну активну моћ. У вези с тиме, покрет најпробуђенијих међу женама свих народа, дубоко озбиљан и по суштини, и по замаху, постављен је на беспрекорно моралне принципе, и упућен је моралним путевима своме великоме етичкоме циљу, потпуноме ослобођењу женине личности, а, преко тога, омогућавању племенитијих и нормалнијих услова за оријентацију сваког људског индивидуума.
Извор: Женски покрет, 1. март 1927, стр. 1.
