Кристофер Невинсон, Повратак у ровове, 1916.
Посматран са гледишта еминентно филозофског мишљења, рат се приказује као једна од најодвратнијих и најбезобзирнијих манифестација себичности, заслепљености и свих врста и родова негативности, које су судбоносно укорењене у људску природу. Док су у миру немили талози у људској души у неколико каналисани и примирени, у рату они имају прилике да избију у свој својој ругобности. Зато су аморална и богохулна сва оправдавања рата, предузимана са разних становишта, која су увек, свесно или несвесно, тенденциозна. Уз то, сва она одају крајње неразумевање основног етичког става да се личност сваког људског бића мора поштовати, јер и у најгорем од њих тиња, иако пригушена и затрпана, варница свеопштега духа. А, утолико пре, мора се респектовати живот сваког човека.
Зато што се тај став није узимао у обзир, као непобитна и неодступна истина, историски развитак људског постојања на земљи претворио се у недогледну сукцесивност више или мање крвавих пометња, сударања, рањављења и истребљивања. У непрекидном сукобљавању налазе се и појединци, и групе, и класе, и народи. Јачи људски индивидуум насрће на слабији, моћнија класа на неотпорнију, већи народ на мањи. Жудња за самопотврђивањем – која се испољава и у индивидуалном и у колективном виду – постала је покретач небројених негативних збивања на земљи. Исходи свих подвига које таква жудња производи поразни су за немоћне, били они личности или народи. Тако се догађало увек у историји, тако се дешава и данас. И зато што је такво стање одувек владало међу људима, на земљи је мрак преовлађивао над светлошћу, коју су слепима и глувима обилно слали надахнути мудраци и у име врховнога добра послати посвећеници. Због тога се повесница људска и састоји, највећим делом, из регистровања ужаса и огрешења о принципе љубави и милосрђа.
А права, истинита, животворна филозофија од тих и таквих принципа одступити не може. Она се о њих никад огрешила није. Јер она је, у моралноме своме делу, истоветна са битношћу свих правих религија. Наиме, и верске доктрине, и мудрост о свету, заједнички и подударно уче и исповедају да су сви људи заједничког порекла и да су једнаки по основним линијама свога удеса; дакле, да су сви они сродници и створови једног истог васељенског принципа. Као таквима, дужност им је да живе у узајамној доброти, праштању, саосећању и милосрђу, и да непрекидно помажу једни друге. Такав пут, заједнички и истоветно, само различитом терминологијом, и уз разноврсни доказни материјал, излажу, налажу и препоручују људима и филозофија и религија. Према томе, и једна и друга, начелно и апсолутно, одбацују ратовање и борбе међу људима као најгоре повреде божанског и неугасивог пламена у човеку, због кога јединог његова егзистенција има некога смисла и садржи извесну вредност.
Због тога су наказности сви покушаји оправдавања, чак и уздизања рата, у име неке тобожње филозофске идеологије. Мудрост о свету увек је неодступно служила својој високој намени: скидању вела са животне загонетке, у границама моћи човековога сазнања, оплемењавању живота и пречишћавању и растерећењу његове душе. Сви велики филозофи, од Сократа и Платона, преко Св. Августина, Паскала, Декарта и Спинозе, до Канта и Шопенхауера, једногласно од људи траже да живе у узајамној љубави и самилости, и проглашавају мржњу, раздор и отимање о власт за језовите моралне преступе. У односу на ово питање, они стоје на истоветној линији са Кришном, Будом и Христим – тим најсветлијим и најобасјанијим од свих проповедника праштања, самилости и свељубави.
У најбољим својим представницима, филозофија је одувек била вођ људи ка светлости, истини, доброти, правичности и складу. Зато је она морала осуђивати и одбацивати рат. Али она то није чинила зато што је могла толерирати да негативности бујају и да сасвим угуше и преплаве добро. Мудрост о свету коренито познаје штетност и фаталност зла, изобличује га, и назначава начине како да се оно из људске заједнице заувек искорени. Али има и других начина за то, а не само убијања ближњих. Људски индивидуум мора сузбијати зло, ако жели да допринесе лепоти и усавршавању живота. Али он то може чинити човечнијим и достојнијим путевима него што су клања и уништавања, те чудовишне методе које у самима себи носе своје проклетство. Због тога проклетства ниједан рат није донео свету срећу, ни разрешење од животних гнусоба.
Нека наша борба против зла буде социjално плодоносна, вођена у име начела правичности и братства, а не ради пљачкања, освајања и угњетавања других. Боримо се зато да постанемо браћа и равноправни грађани ове широке и простране земље, која нас све може носити на себи и обилно исхрањивати. Само тако, постаћемо следбеници највећих мудраца, оних који су, боговски надахнуто, проповедали љубав и братство међу људима.
Извор: Правда, 6-9. јануар 1940, стр. 51.
