Pravoslavna crkva je oduvek odražavala raznovrsnost. Ulaskom u Crkvu susrećemo se sa ikonama svetitelja na svim zidovima – vladarima i podvižnicima, obrazovanima i neukim, muškarcima i ženama, starima i mladima; sva zanimanja su zastupljena – teolozi, iscelitelji, pastiri, vojnici, kuvari, svi. Crkva je raznolika ne samo na saboru svetih tokom milenijuma već takođe kroz narod koji učestvuje u životu Crkve u sadašnjem vremenu i tu možemo pronaći sličan širok dijapazon uzrasta, poziva, znanja, iskustava i perspektiva kako danas tako i u ma kom periodu Crkve. Crkva čak ceni raznolikost gledišta. Značajno je da Crkva prihvata ne jednu već četiri knjige Jevanđelja koje su zajedno uvrštene u jednu jevanđelsku poruku, pri čemu se svaka knjiga razlikuje ne samo u gledištu već i u prikazivanju činjenica i priča. Sve ovo ukazuje na ideju da se u Crkvi pohranjuje raznovrsnost.
Crkva takođe vrednuje sabornost kao izražavanje jedinstva različitih glasova. Ovo se oslikava u našoj teologiji, gde nam Sveta Trojica daje ikonu takvog jedinstva. Crkva ne samo da toleriše već i podstiče različitosti u kulturi, liturgijskoj praksi i malim predanjima koja Crkvu čine vitalnom i živom a ne nekom zbirkom arhaičnih i zastarelih praksi. Crkva spremno prihvata da se prakse u Africi mogu razlikovati od praksi u Americi i da opet sve one mogu biti izrazi istinski autentičnog pravoslavlja.
Dok je Crkva i hijerarhijska i saborna u delovanju, ova dva vida crkvenog života mogu se na neki način razumeti kao da su u sukobu jedan sa drugim. Ravnoteža između odluka ličnosti (jerarha) i odluka tela ličnosti (sabora) dopušta mudrosti i jednog i mudrosti mnogih da imaju uticaja. Oba su neophodna.
Kakva je implikacija ove sabornosti? Jasno mi je da postoje različite primene zavisno od prilike i konteksta. U većem delu zapadnog sveta, imamo različite vrste sabora i crkvenih tela koja odlučuju. Svakako se episkopi susreću na saborima na lokalnom nivou i u različitim arhiepiskopijama. Ipak, sve pravoslavne jurisdikcije na zapadu imaju neka tela koja odlučuju a koja uključuju ne samo episkope već takođe i predstavnike laosa (muškarce i žene) i sveštenike (i đakone). Neko bi trebalo da se pozabavi istorijatom kako se do ovoga došlo, ali ja zamišljam da je makar jedan aspekt u tome bila potreba za raznovrsnošću mišljenja i znanja; jasno je da episkopi u „graničnim“ situacijama ne mogu da osvetle sve potrebe naroda i odgovarajući laici treba da budu uključeni pri odlučivanju. Osim toga, postavljalo se zacelo pitanje „vlasništva“ kada laici u svom znoju i suzama sagrade crkvene zgrade tokom svog veka i osećaju (ispravno ili ne) kako imaju prava da kažu kako se istim treba rukovoditi.
U razumevanju sabornosti koja se projavila na Kritu, Pravoslavna crkva nije Crkva u kojoj svaka grupa mora biti prisutna da bi bila zastupljena. Može se raspravljati da li moj episkop odražava moje gledište kada je na saboru sa drugim episkopima. Na njemu je odgovornost da razmotri da li su sva gledišta njegove pastve na odgovarajući način zastupljena i da on može biti pravi zastupnik i onih najmanjih glasova na saboru. Ovaj model je Crkva koristila tokom milenijuma i on je i nadalje norma u dominantno pravoslavnim zemljama… ali ja nisam više ubeđena da on može dobro delati u ovom složenom i raznovrsnom svetu. Da li se zaista može očekivati od jerarha da bude ekspert u temama koje se kreću od pitanja rođenja i početka života, preko ograničenja ishrane do društvene pravde i složene teologije… i mnogo toga još? Može li jerarh zaista očekivati da sâm može razumeti složenost pitanja koja se istražuju u naučnom, političkom, društvenom i etičkom gledištu nekog problema? Čak i na skupu takve vrste kakav je bio Sabor na Kritu, gde je možda bila neka raznovrsnost životnih pogleda, malo je stručnjaka koji nisu bili prisutni crkveni teolozi a koji bi mogli da osvetle istinske probleme koji muče kompleksan svet finansija, trgovine, politike, nauke ili medicine, koje sve utiču značajno na Crkvu i na koja se sva, na jedan ili drugi način, upućuje u dokumentima Sabora.
Može se tvrditi kako je mnogo saborskog posla obavljeno pre samog Sabora, tako da se od jeraraha očekivalo samo da daju završnu notu ili minorne promene u tekstovima. Ipak, timovima koji su pisali je, takođe, ponovo nedostajala raznovrsnost na svim nivoima. Možda je nekolicina mlađih sveštenika bila uključena, ali je bilo malo laika, malo ljudi sa obrazovanjem koje je izvan teologije, malo raznolikosti u geografskom predstavljanju i svakako bez uključivanja žena. Da li ovakve grupe zaista mogu da odraze autentično pravoslavlje? Kako je ranije primećeno, pravoslavlje se često izražava kroz raznovrsnost glasova; kada su samo određeni glasovi za stolom, poruka koja nastane će u većini slučajeva odraziti samo pomenute glasove.
Sabor je formulisao Poruku koja treba da bude poslata svetu, poruku koja izražava ljubav, mir i nadu Pravoslavne crkve u svom pisanom obliku. Uprkos tome, tu je takođe i nepisana poruka koja glasno govori svetu izvan Crkve. Ta nepisana poruka Kritskog sabora glasi da Crkvi nije potrebna raznovrsnost, da ona ne mora slušati mnoge različite glasove u procesu razvoja pozicija, da je njen izraz ograničen na nekolicinu a ne na mnoge. Ova poruka selektivnog predstavljanja odjekuje na načine koji su iznad onoga što je bila namera Sabora. Takva Crkva živi u drevnom svetu u kome su zaista najobrazovaniji bili ograničeni isključivo na unutar crkvene zidove. No, ovo više nije slučaj u današnjem svetu, a nesposobnost da se prihvati šire učestvovanje laika je jednako drevno i ne tiče se današnjice.
Pozitivna poruka Sabora jeste da je nova sabornost ponovo uvedena u život Crkve. Ovo je dobar i pozitivan razvoj, koji je veoma zadocnio. Kako bi ovaj Sabor na Kritu bio istinski novi početak… onda on mora otpočeti uključivanjem, raznovrsnošću i otvorenošću. Predsaborska okupljanja onih koji su uključeni u pisanje tekstova za naredni Sabor moraju uključiti ne samo laike već i žene ali takođe i ljude iz različitih obrazovnih i profesionalnih oblasti koji mogu dati pouzdano viđenje današnje realnosti u dokumentima koja će Sabor razmatrati. Ovo mora biti novi početak u pravom smislu reči uključivanjem i raznovrsnošću kao ključnim karakteristikama.
Izvor: Gayle E. Woloschak, Faith, Science, Mystery, ur. episkop Maksim (Vasiljević), Sebastijan Pres, Zapadnoamerička eparhija Srpske Pravoslavne Crkve, 2018, 75-77.
Prevod: Andrijana Mladenović
