Kristofer Nevinson, Povratak u rovove, 1916.
Posmatran sa gledišta eminentno filozofskog mišljenja, rat se prikazuje kao jedna od najodvratnijih i najbezobzirnijih manifestacija sebičnosti, zaslepljenosti i svih vrsta i rodova negativnosti, koje su sudbonosno ukorenjene u ljudsku prirodu. Dok su u miru nemili talozi u ljudskoj duši u nekoliko kanalisani i primireni, u ratu oni imaju prilike da izbiju u svoj svojoj rugobnosti. Zato su amoralna i bogohulna sva opravdavanja rata, preduzimana sa raznih stanovišta, koja su uvek, svesno ili nesvesno, tendenciozna. Uz to, sva ona odaju krajnje nerazumevanje osnovnog etičkog stava da se ličnost svakog ljudskog bića mora poštovati, jer i u najgorem od njih tinja, iako prigušena i zatrpana, varnica sveopštega duha. A, utoliko pre, mora se respektovati život svakog čoveka.
Zato što se taj stav nije uzimao u obzir, kao nepobitna i neodstupna istina, istoriski razvitak ljudskog postojanja na zemlji pretvorio se u nedoglednu sukcesivnost više ili manje krvavih pometnja, sudaranja, ranjavljenja i istrebljivanja. U neprekidnom sukobljavanju nalaze se i pojedinci, i grupe, i klase, i narodi. Jači ljudski individuum nasrće na slabiji, moćnija klasa na neotporniju, veći narod na manji. Žudnja za samopotvrđivanjem – koja se ispoljava i u individualnom i u kolektivnom vidu – postala je pokretač nebrojenih negativnih zbivanja na zemlji. Ishodi svih podviga koje takva žudnja proizvodi porazni su za nemoćne, bili oni ličnosti ili narodi. Tako se događalo uvek u istoriji, tako se dešava i danas. I zato što je takvo stanje oduvek vladalo među ljudima, na zemlji je mrak preovlađivao nad svetlošću, koju su slepima i gluvima obilno slali nadahnuti mudraci i u ime vrhovnoga dobra poslati posvećenici. Zbog toga se povesnica ljudska i sastoji, najvećim delom, iz registrovanja užasa i ogrešenja o principe ljubavi i milosrđa.
A prava, istinita, životvorna filozofija od tih i takvih principa odstupiti ne može. Ona se o njih nikad ogrešila nije. Jer ona je, u moralnome svome delu, istovetna sa bitnošću svih pravih religija. Naime, i verske doktrine, i mudrost o svetu, zajednički i podudarno uče i ispovedaju da su svi ljudi zajedničkog porekla i da su jednaki po osnovnim linijama svoga udesa; dakle, da su svi oni srodnici i stvorovi jednog istog vaseljenskog principa. Kao takvima, dužnost im je da žive u uzajamnoj dobroti, praštanju, saosećanju i milosrđu, i da neprekidno pomažu jedni druge. Takav put, zajednički i istovetno, samo različitom terminologijom, i uz raznovrsni dokazni materijal, izlažu, nalažu i preporučuju ljudima i filozofija i religija. Prema tome, i jedna i druga, načelno i apsolutno, odbacuju ratovanje i borbe među ljudima kao najgore povrede božanskog i neugasivog plamena u čoveku, zbog koga jedinog njegova egzistencija ima nekoga smisla i sadrži izvesnu vrednost.
Zbog toga su nakaznosti svi pokušaji opravdavanja, čak i uzdizanja rata, u ime neke tobožnje filozofske ideologije. Mudrost o svetu uvek je neodstupno služila svojoj visokoj nameni: skidanju vela sa životne zagonetke, u granicama moći čovekovoga saznanja, oplemenjavanju života i prečišćavanju i rasterećenju njegove duše. Svi veliki filozofi, od Sokrata i Platona, preko Sv. Avgustina, Paskala, Dekarta i Spinoze, do Kanta i Šopenhauera, jednoglasno od ljudi traže da žive u uzajamnoj ljubavi i samilosti, i proglašavaju mržnju, razdor i otimanje o vlast za jezovite moralne prestupe. U odnosu na ovo pitanje, oni stoje na istovetnoj liniji sa Krišnom, Budom i Hristim – tim najsvetlijim i najobasjanijim od svih propovednika praštanja, samilosti i sveljubavi.
U najboljim svojim predstavnicima, filozofija je oduvek bila vođ ljudi ka svetlosti, istini, dobroti, pravičnosti i skladu. Zato je ona morala osuđivati i odbacivati rat. Ali ona to nije činila zato što je mogla tolerirati da negativnosti bujaju i da sasvim uguše i preplave dobro. Mudrost o svetu korenito poznaje štetnost i fatalnost zla, izobličuje ga, i naznačava načine kako da se ono iz ljudske zajednice zauvek iskoreni. Ali ima i drugih načina za to, a ne samo ubijanja bližnjih. Ljudski individuum mora suzbijati zlo, ako želi da doprinese lepoti i usavršavanju života. Ali on to može činiti čovečnijim i dostojnijim putevima nego što su klanja i uništavanja, te čudovišne metode koje u samima sebi nose svoje prokletstvo. Zbog toga prokletstva nijedan rat nije doneo svetu sreću, ni razrešenje od životnih gnusoba.
Neka naša borba protiv zla bude socijalno plodonosna, vođena u ime načela pravičnosti i bratstva, a ne radi pljačkanja, osvajanja i ugnjetavanja drugih. Borimo se zato da postanemo braća i ravnopravni građani ove široke i prostrane zemlje, koja nas sve može nositi na sebi i obilno ishranjivati. Samo tako, postaćemo sledbenici najvećih mudraca, onih koji su, bogovski nadahnuto, propovedali ljubav i bratstvo među ljudima.
Izvor: Pravda, 6-9. januar 1940, str. 51.
