Владимир Д. Јанковић у збирци „Света Јелена“ (Stella polare, 2021) пише римовану поезију, понајвише сонете, негованим језиком и у довршеној форми, структурисано и култивисано, али није у томе њена највећа вредност. Ова збирка демонстрира данас тако ретко уживање у поезији, оно слатко ишчекивање, игру, вишеслојност, говор из средишта ствари, које уз нашу помоћ желе да раскину окове, који су подједнако окови палости и окови наше перцепције, којима ствари и цео свет класификујемо, умртвљујемо, поробљавамо, уместо да га стваралачки преображавамо.
У Јанковићевим песмама нема интелектуализма, премда је очигледно да их је писао веома образован човек, све је живо, разиграно. чак несташно и безобразно, еротично, без страха од телесног, и то баш телесног а не плотског, једног тела целовитости а не месишта. Има ту телесних и сексуалних експлицитности, али оне су ту не због скандала него због личног погледа, који неће да лаже, који чак и кад користи еуфемизме и фразе – користи их са иронијом. И једно је ту ироничан Јанковић, где треба да се поигра са собом и са клишеима, сопствени окошталостима и окошталостима овосветским; иначе не користи иронију као јефтин алиби пред самим собом, сопственом одговорношћу, ужасом света.
Наслов збирке призива благотворну за писца изолацију, самоизабрано затвореништво, али и прогонство, искљученост принудну или добровољну (да ли заиста може бити добровољна?), која нам даје нову перспективу и задовољство свог сопственог пута, али и призива многе невоље, све до губљења себе самог.
Ипак, и ако се ради о изолацији и изгнаништву, песник им се обраћа лично, свакоме и свему се обраћа лично и именом; све је у односу код њега, не у самодовољности; све је из сопственог срца да би се могло говорити из срца ствари. У том односу према вољеној или бившој или историјским и митским личностима, или себи самом, има и хумора и бола и телесности, где речи пламте и органи вибрирају, љубавна свађа има космичке и потенцијално есхатолошке размере, али ипак је све тако лично, интимно, ломно, болно, а опет блиставо, као сав наш живот који је, ако је живот, живот у духу. Без мачизма као и немушке распекмежености, онако како су мушкарци одавно заборавили да певају жени и певају о жени, ни као робови ни као кастрати, већ као витезови и песници. Лако је замислити да бих се, да сам жена, лако могао заљубити у ову поезију, и – зашто да не – у овог песника. Јер она је толико мушка, да би упркос свој естетичности, ескивирала и нечије потенцијалне хомоеротске сентименте.
Јанковићева поезија је тело које пламти и то је изузетна поезија, која пулсира како пулсира живот, под зрацима, под ударима и под миловањима Божанске светлости, која сажиже лаж и трулеж, сажиже нас прошле, отварајући нас ка ономе ван нас али што ми већ јесмо и што ћемо ми тек бити, ка оном – Јанковићевим речима у завршном прозно-поетском акорду збирке – космосу који „опет почиње да се уобличава, негде мимо нас, (а) ми га свакако (и) не видимо. Вероватно се зракасто шири у свим правцима, и поново успоставља свет, поново га ствара“.
Свет у нама свет око нас, после нас, из нас и због нас – зар није све то на крају крајева и увек, једно те исто? О томе и ка томе је ова поезија.
