Vladimir D. Janković u zbirci „Sveta Jelena“ (Stella polare, 2021) piše rimovanu poeziju, ponajviše sonete, negovanim jezikom i u dovršenoj formi, strukturisano i kultivisano, ali nije u tome njena najveća vrednost. Ova zbirka demonstrira danas tako retko uživanje u poeziji, ono slatko iščekivanje, igru, višeslojnost, govor iz središta stvari, koje uz našu pomoć žele da raskinu okove, koji su podjednako okovi palosti i okovi naše percepcije, kojima stvari i ceo svet klasifikujemo, umrtvljujemo, porobljavamo, umesto da ga stvaralački preobražavamo.
U Jankovićevim pesmama nema intelektualizma, premda je očigledno da ih je pisao veoma obrazovan čovek, sve je živo, razigrano. čak nestašno i bezobrazno, erotično, bez straha od telesnog, i to baš telesnog a ne plotskog, jednog tela celovitosti a ne mesišta. Ima tu telesnih i seksualnih eksplicitnosti, ali one su tu ne zbog skandala nego zbog ličnog pogleda, koji neće da laže, koji čak i kad koristi eufemizme i fraze – koristi ih sa ironijom. I jedno je tu ironičan Janković, gde treba da se poigra sa sobom i sa klišeima, sopstveni okoštalostima i okoštalostima ovosvetskim; inače ne koristi ironiju kao jeftin alibi pred samim sobom, sopstvenom odgovornošću, užasom sveta.
Naslov zbirke priziva blagotvornu za pisca izolaciju, samoizabrano zatvoreništvo, ali i progonstvo, isključenost prinudnu ili dobrovoljnu (da li zaista može biti dobrovoljna?), koja nam daje novu perspektivu i zadovoljstvo svog sopstvenog puta, ali i priziva mnoge nevolje, sve do gubljenja sebe samog.
Ipak, i ako se radi o izolaciji i izgnaništvu, pesnik im se obraća lično, svakome i svemu se obraća lično i imenom; sve je u odnosu kod njega, ne u samodovoljnosti; sve je iz sopstvenog srca da bi se moglo govoriti iz srca stvari. U tom odnosu prema voljenoj ili bivšoj ili istorijskim i mitskim ličnostima, ili sebi samom, ima i humora i bola i telesnosti, gde reči plamte i organi vibriraju, ljubavna svađa ima kosmičke i potencijalno eshatološke razmere, ali ipak je sve tako lično, intimno, lomno, bolno, a opet blistavo, kao sav naš život koji je, ako je život, život u duhu. Bez mačizma kao i nemuške raspekmeženosti, onako kako su muškarci odavno zaboravili da pevaju ženi i pevaju o ženi, ni kao robovi ni kao kastrati, već kao vitezovi i pesnici. Lako je zamisliti da bih se, da sam žena, lako mogao zaljubiti u ovu poeziju, i – zašto da ne – u ovog pesnika. Jer ona je toliko muška, da bi uprkos svoj estetičnosti, eskivirala i nečije potencijalne homoerotske sentimente.
Jankovićeva poezija je telo koje plamti i to je izuzetna poezija, koja pulsira kako pulsira život, pod zracima, pod udarima i pod milovanjima Božanske svetlosti, koja sažiže laž i trulež, sažiže nas prošle, otvarajući nas ka onome van nas ali što mi već jesmo i što ćemo mi tek biti, ka onom – Jankovićevim rečima u završnom prozno-poetskom akordu zbirke – kosmosu koji „opet počinje da se uobličava, negde mimo nas, (a) mi ga svakako (i) ne vidimo. Verovatno se zrakasto širi u svim pravcima, i ponovo uspostavlja svet, ponovo ga stvara“.
Svet u nama svet oko nas, posle nas, iz nas i zbog nas – zar nije sve to na kraju krajeva i uvek, jedno te isto? O tome i ka tome je ova poezija.
