Есеј редитеља Ивана Јовића о стварању кратког експерименталног филма „Пустоловина белутка“, насталог по мотивима поезије Васка Попе.
Одувек сам волео поезију Васка Попе. Волео сам је због превратничке очишћености израза. У неку руку, Попину поезију доживљавао сам као и византијску икону – истовремено древну и модерну. А сматрам да тај утисак истовремене модерности и древности ствара управо тај очишћени израз – минималистичка стилизација која истиче онтолошки или егзистенцијално најважније.
Постоји теза да је скица онтолошко свођење слике – Попа као да је, у неком парадоксу, тежио екстремно стилизованој и довршеној – скици. Тако је у његовој поезији, као у икони, на чудан начин спојен крај са почетком, завршено дело са својим извориштем.
Истовремено – Попа је комуникативан. У свој својој херметичности, слојевитости и тајанствености – он успева да остане комуникативан. Ако бих промишљао оно што бих желео да постигнем у филмском изразу, или што сам са више или мање успеха покушавао и у „Исцељењу“ и у „Завештању“ – онда би то било оно што осећам и видим у поезији Васка Попе. Звучаће можда чудно, али док сам монтирао „Завештање“ имао сам пред собом квадрате Пита Мондријана. На неки чудан начин, они су представљали најтачнији унутрашњи опис те монтаже.
Попа ми је помогао да дефинишем главна питања. Како да од филмске слике направим икону која неће изгубити своје тајанство, а остаће комуникативна? Како да помирим довршеност у изразу са егзистенцијалном истином коју поседује само скица? Мислим да су то питања која себи непрекидно понављам. За мене је филм само један од многих начина изражавања, а сваки начин изражавања има своја неминовна ограничења.
Кад се све узме у обзир, било је некако логично и очекивано да ми се догоди овај кратки филм који је омаж поезији Васка Попе, његовој „Пустоловини белутка“. Ако останем у овој инспирацији, можда и остале песме тог циклуса добију своје кратке филмове.
За тај сам филм искористио материјал сниман на Кикладама пре неколико година. Очишћеност тих пејзажа, обрада камена која се у филму тематизује – све ми се то савршено асоцијативно поклопило са Попиним циклусом о белутку.
Оно што ме овај експериментални филм научио – научио ме како да ближе приђем сугестивној монтажи и како да задржим унутрашњи асоцијативни низ кадрова који не смеју ниједног тренутка постати проста илустрација стихова. Не знам какав ће живот овај филм имати, али осећам да је мени већ донео све што ми је било од њега потребно.
Или, по речима Васка Попе:
Зажмури се на једно око
Завири се у себе у сваки угао
Погледа се да нема ексера да нема лопова
Да нема кукавичјих јајаЗажмури се и на друго око
Чучне се па се скочи
Скочи се високо високо високо
До наврх самог себеОдатле се падне свом тежином
Данима се пада дубоко дубоко дубоко
На дно свога понораКо се не разбије у парампарчад
Ко остане читав и читав устане
Тај игра
