Tanasis N. Papatanasiu
Nedavno je u izdanju beogradskog Biblijskog instituta srpskoj čitalačkoj publici predstavljena zbirka članaka pod naslovom Apostoli subverzivne nade. Tim povodom smo razgovarali sa autorom, Tanasisom N. Papatanasiu.
U biografiji na koricama knjige čitamo da ste pravoslavni teolog koji sa porodicom živi u Atini i radi u visokom teološkom obrazovanju. Šta, međutim, vi lično možete da nam kažete o sebi? Šta je to što vas zaokuplja kao čoveka, hrišćanina, bogoslova?
Rekao bih da me zaokupljaju dve osnovne teme. Najpre, u kojoj meri živimo živoga Boga? U kojoj meri ga doživljavamo kao živo postojanje koje nam se lično obraća? Da li ga ljubimo toliko da nam je radost da činimo Njegovu volju? Naime, neko može savršeno da ispunjava različita verska pravila, da živi u okviru Crkve, da tačno iskazuje njeno bogoslovlje, ali, koliko god da je to kontradiktorno, da ne doživljava Boga kao prisutnog, kao Gospoda, i na kraju, kao Sudije svih. Neprekidno vreba iskušenje da živoga Boga zamenimo nekim idolom, i tako i najsvetije stvari iskvarimo i da ih doživljavamo kao idole.
Druga tema koja me zaokuplja jeste prisustvo Crkve u javnom prostoru i njeno svedočanstvo u svakom „danas“. O važnosti tog pitanja će se svi pravoslavni složiti. Međutim, veliki problem predstavljaju kriterijumi njenog prisustva i svedočenja. Agresivnost, želja da nametnemo „dobro“ u životu ljudi, to što nam smeta postojanje ljudi koji se ne slažu sa nama, naša podrška totalitarnim ideologijama koje propovedaju mržnju među ljudima, neke su od najkarakterističnijih korenitih suprotnosti Evanđelju. A naš stav, naprotiv, treba da u današnjicu unosi svetlost Evanđelja, ne samo svetiljke iz nekih drugih epoha.
Napomenimo i da se vaše bavljenje misijom, dakle, svedočanstvom i prisustvom žive Crkve Božije, ne zasniva samo na vašim doktorskim studijama i naučnom radu, nego i na praktičnom iskustvu misije u Africi. Recite nam nešto o tom iskustvu, u kojoj meri je uticalo na vas, i u kojoj meri je u vezi sa iskustvom života u savremenom svetu „različitih kriza“ – ekonomske, društvene, migrantske?
Da, svakako je sve, na svoj način, igralo neku ulogu. A moje iskustvo iz Afrike je nešto posebno. Imao sam priliku da tri puta na kratko boravim u Pravoslavnim misionarskim crkvama, u Keniji 1995, u Nigeriji 2000. i u Tanzaniji 2004. godine. Bila mi je pružena dragocena mogućnost da iskusim stvarne životne uslove u tim zemljama, koji imaju sličnosti među sobom, ali su istovremeno i različiti, i da iz prve ruke prikupim materijal za svoja akademska istraživanja, kao i za radove koje sam potom objavio (o tradicionalnom afričkom poligamnom braku, o pojmu bolesti i ozdravljenja, o nastojanju da se hrišćanska teologija izrazi na afrički način).
Afrika je kontinent sa izvornom religioznošću u svakom aspektu života, javnom i privatnom, a njeni stanovnici imaju istaknut osećaj društvenosti i solidarnosti. Međutim, ovi izuzetni narodi imaju i mnoštvo problema, poput plemenskih mržnji, autokratskih režima, iskušenja takozvanog „evanđelja blagostanja“ (po kom se bogatstvo i društveni uspeh smatraju za znak božanske naklonosti, a potcenjuje se tajna krsta) itd. Ali, u svakom slučaju, globalno pravoslavlje se zaista duhovno obogaćuje time što afrički doprinos (umetnost, ljubav prema životu, iskustvo bola) ulazi u Crkvu, sa svojim posebnim glasom. Neozbiljno je smatrati da je Afrika kontinent bez kulture. Ona je, naprotiv, postojbina različitih značajnih civilizacija. Posebna peripetija afričkih naroda u novijem dobu (sa kolonizacijom do 1960-ih godina i neokolonizacijom u nastavku) zaista otvaraju naš um i srce pred teškoćama s kojima se suočava Evropa, kao što su migrantska i izbeglička kriza. Često zaboravljamo da su raseljavanja opšteljudsko iskustvo i da su ga kroz istoriju čovečanstva doživljavali mnogi, ako ne i svi narodi. Dakle iseljavanja ljudi sa njihovih ognjišta treba da tretiramo kao opšteljudsko iskustvo, ali i nasleđe i doprinos. Ono dovodi različite civilizacije u komunikaciju, pruža priliku za međusobno obogaćivanje. A kada smo uljuljkani u svom blagostanju, podseća nas da je bol zajednička sudbina svih ljudi, kroz koji naprosto mi ne prolazimo u konkretnom trenutku. Zbog toga je jedini izlaz u solidarnosti sa prognanima i u podsticanju pravde i prosperiteta u njihovim matičnim zemljama.
Vašu teološku misao, koju gradite oko dve prethodno navedene teme, izražavate na različite načine – kao profesor, naučnik, pisac mnogobrojnih knjiga i članaka, objavljivanjima i diskusijama na različitim blogovima i portalima, ali i kao glavni i odgovorni urednik poznatog teološkog tromesečnika „Sinaksi“. Šta možete da nam kažete, na osnovu bogatog iskustva, o teološkom govoru u savremeno doba? Koje potrebe postoje i koji su preduslovi da bi ga savremeni čovek čuo?
Govor treba da ima vrednost. Činjenica da olako izgovaramo velike reči, koje imaju minimalnu ili nikakvu vezu sa stvarnim životom (a to ne važi samo za svakodnevicu svakog ponaosob, nego i za crkveni i akademski život), nanela je veliku štetu i dovela do toga da su mnogi ljudi nezainteresovani, ili da smatraju da je teološki govor prazna priča. S druge strane, postoji velika potreba da teologija iznova formuliše veru Crkve, odnosno da je izrazi jezikom savremenog čoveka. To nije nešto vanredno, nego je samo po sebi dužnost Crkve, koja proističe iz njene prirode. Predstavlja nastavak ovaploćenja Hristovog u ljudskim datostima, u životu svakog savremenog, konkretnog čoveka. To, naravno, ne znači da treba da laskamo svetu! Znači da istina Evanđelja (koja je čoveku koji je obogotvorio svoj egoizam ili nacionalizam ili bogatstvo, često neprijatna) treba da se formuliše na način koji je savremenom čoveku razumljiv. Istovremeno, ne treba da se zadržavamo na jednostavnoj upotrebi svakog pojedinačnog savremenog jezika, nego da tragamo i za dubljim jezikom ljudskog postojanja. Drugim rečima, treba da osluškujemo čovekovu žeđ za smislom postojanja. Ta žeđ uvek postoji, samo se često ne razaznaje lako, ili se izražava na načine koji nisu bliski teološkom prostoru.
Vaš teološki govor je naširoko poznat i prihvaćen među jelinofonom publikom. Vaša dela su prevođena i na engleski, francuski, nemački i ruski jezik. Sada je i zbirka vaših članaka prevedena i objavljena na srpskom jeziku. Preko onoga što piše u samoj knjizi, imate li neku posebnu poruku za publiku srpskog govornog područja?
Veoma sam se obradovao predlogu da moji tekstovi budu prevedeni na srpski jezik. Pre svega, velika mi je radost što mi se pruža prilika da „razgovaram“ sa još više ljudi. Pored toga, gajim veliku ljubav prema Srbiji, čija je bogoslovska komunikacija sa grčkim bogoslovskim stvaralaštvom dugogodišnja. Posebno me je obradovala činjenica da su ove konkretne tekstove odabrali srpski teolozi, koji su ih očito izdvojili zato što smatraju da imaju nešto da kažu Srbima koji vole teologiju i koji prate različite teološke tokove savremenog pravoslavlja. A moram da priznam da i mene ovi tekstovi posebno izražavaju. U njima sam pokušao da izložim svoje uverenje da je teologija istovremeno i molitva i promišljanje i kritika. Celokupno pravoslavno predanje to svedoči. Teologija se rađa iz događaja Crkve, ali istovremeno prosuđuje crkvenu stvarnost. Paralelno sam pokušao da pokažem da je mesto teologije u javnom, a ne u privatnom prostoru, i ne samo unutar Crkve. Teologija ima dužnost da u javnom prostoru da svedočanstvo, da razgovara (a ne prosto da osuđuje), da objašnjava… Ona je delo služenja koje se vrši rečima, kao što je i solidarnost teologija izražena kroz dela. Zaokruženje radosti koju mi je pružilo objavljivanje knjige, biće diskusije za koje se nadam da ću imati sa srpskom čitalačkom publikom.
