Јерарси из врха наше цркве последњих месеци заиста доказују свој манихејски поглед на свет и хиперперсонализован поглед на политику. Тај поглед је најлакше описати кроз јавни дискурс јерарха Српске Православне Цркве који имају своје властите „браниоце“.
Ових дана свака критика упућена патријарху и епископима бива представљена као лични напад, или још горе, као напад на целокупну СПЦ. Знамо да у нашем друштву постоје људи који не припадају СПЦ, који не желе њено активно учешће у јавном животу (осим када то њима одговара), и који, некад са богоборачким заносом, вређају нашу Цркву и њене вернике, али они су, ипак, велика мањина. Такође, ти људи неће издвојити своје време како би аргументовано покушали да укажу на пропусте у јавном деловању СПЦ, чији представници, чини се, нису у стању да разликују добронамерну критику од покушаја „рушења цркве“. У бројним одговорима „бранилаца“ и „чувара“ Цркве на критике упућене у вези са изјавама дела јерархије, очитава се стање свести које је најбоље описати као опсадни менталитет.
Опсадни менталитет је заједнички осећај виктимизације и дефанзивности, колективно ментално стање у коме припадници групе верују да се налазе под сталним нападом и да се суочавају са агресивним намерама околине. Карактеришу га манихејски начин размишљања, конформизам и недостатак поверења, како у спољашње, тако и у унутрашње актере. Живимо у 2025. години, не у 1945. Цркви је омогућено да релативно слободно обавља своју мисију. Српска Православна Црква нема верског такмаца, нити се налази у држави која је спремна да је отворено прогони. Пред нашим јерарсима стоје изазови по много чему другачији од оних с којима су се суочавали њихови претходници. Али су овде више на помолу озбиљнија питања: да ли би политички врх ударио на Цркву оног момента када му засмета? Колико политички врх користи дневне таблоиде да се разрачунава са непријатељима унутар Цркве који заправо не постоје?
Способност успешне комуникације са верницима и друштвом је императив успешног позиционирања Цркве као моралног ауторитета у друштву, што јесте и мора да буде социјални аспект њене мисије (нико не каже да то она није, али је напредак увек могућ!). СПЦ није секта, па да може да се затвори у себе и побегне од проблема који муче ширу заједницу, а сведоци смо да је већи део заједнице данас на улицама. Исто тако, она не поседује монопол над јавним дискурсом и не делује у вакууму. Значи, људи у Цркви морају да овладају вештинама јавног комуницирања, како би на најбољи начин вршили своју мисију.
Својим реакцијама на мање или више конструктивне критике јавног деловања и оглашавања представника Цркве, „браниоци“ (који верују да то јесу) су направили неколико грешака. Квалификујући критику јавног деловања патријарха и јерархије као напад на СПЦ, оптужбама за „нецрквеност“, неразумевање суштине и мисије Цркве, уношење раздора и немира, као и одбијањем да аргументовано докажу исправност својих позиција, „браниоци“ јерархију проглашавају јединим извором истине, а Цркву своде на патријарха и владике.
Бавећи се одбраном појединаца, понајвише патријарха, уместо кризом у којој се друштво налази, „браниоци“ фокус са друштвеног проблема преносе на личности, а критику личних поступака третирају као напад на целу институцију. А ових дана сведочимо и одбрани сајта СПЦ-е који бива изједначен са самом Црквом, само због критике упућене уређивачкој политици истог.
Међутим, најопасније је увођење „раскола“ уместо дијалога. Ниједан аргумент „критичара“ (понајвише епископа који су се огласили поводом дрског и непримереног говора митрополита Давида) није размотрен као легитиман, а камоли прихваћен, нити је на против написаног дат неки контрааргумент. „Критичари“ су малтене представљени као расколници. Њихови аргументи не само да су нетачни, већ су и теолошки проблематични и/или злонамерни. Они су ти који нису разумели, и који због своје гордости одбијају да увиде своје грешке. У најгорем случају, они желе да „руше цркву“. Дакле, разговора не може бити, они само треба да признају да су у криву и да се покају због своје гордости. Сличне дисквалификације можемо видети и у политичкој сфери, где се критичари власти оптужују за личну мржњу према председнику, сарадњу са непријатељским службама и за свесно „рушење државе“.
Strawman fallacy, или на српском аргумент страшила је логичка грешка у којој неко искривљује, претерује или погрешно представља туђи аргумент како би га лакше оповргао. Једна верзија ове логичке грешке, коју можемо видети и у нашем јавном простору, јесте селекција најекстремнијих, односно најпогоднијих противника. Тако „браниоци“, уместо да се баве одговором на појединачне аргументе, све „критичаре“ стављају на једну страну, међу њима бирају најнепристојније и најзлонамерније као њихове представнике, и тиме себи олакшавају посао, јер се са „непристојнима“ и „злонамернима“ нема шта разговарати.„Критичари“ су дисквалификовани као револуционари који би „неко ново друштвено уређење“, „промене свих и свега, одмах и сада“, који не верују у молитву и који у заносу тренутка непромишљено ударају на Цркву, па чак и као они „које треба жалити“, те на крају као они који цепају јединство. Све три грешке нас, баш као и у политичкој сфери, још више уводе у опсадни менталитет, подстичу свеопшту параноју и онемогућују напредак.
То што је идентитет Цркве непромењив не имплицира да њени припадници не могу да се усавршавају, да упознају друштво у коме живе и да откривају нове начине за испуњење своје мисије. Ово важи за све појединце, укључујући и патријарха. Ако режим намерно подстиче друштвену психозу како би онемогућио промене, други одговорнији друштвени актери себи не смеју да допусте саучесништво у овом неделу. Тежак задатак који стоји пред српским народом, његовом Црквом и његовом државом, не може бити испуњен у стању паралишућег страха од промена.
Неће СПЦ пропасти због „непослушних” теолога, нити ће Србија нестати када промени председника.
