Jerarsi iz vrha naše crkve poslednjih meseci zaista dokazuju svoj manihejski pogled na svet i hiperpersonalizovan pogled na politiku. Taj pogled je najlakše opisati kroz javni diskurs jerarha Srpske Pravoslavne Crkve koji imaju svoje vlastite „branioce“.
Ovih dana svaka kritika upućena patrijarhu i episkopima biva predstavljena kao lični napad, ili još gore, kao napad na celokupnu SPC. Znamo da u našem društvu postoje ljudi koji ne pripadaju SPC, koji ne žele njeno aktivno učešće u javnom životu (osim kada to njima odgovara), i koji, nekad sa bogoboračkim zanosom, vređaju našu Crkvu i njene vernike, ali oni su, ipak, velika manjina. Takođe, ti ljudi neće izdvojiti svoje vreme kako bi argumentovano pokušali da ukažu na propuste u javnom delovanju SPC, čiji predstavnici, čini se, nisu u stanju da razlikuju dobronamernu kritiku od pokušaja „rušenja crkve“. U brojnim odgovorima „branilaca“ i „čuvara“ Crkve na kritike upućene u vezi sa izjavama dela jerarhije, očitava se stanje svesti koje je najbolje opisati kao opsadni mentalitet.
Opsadni mentalitet je zajednički osećaj viktimizacije i defanzivnosti, kolektivno mentalno stanje u kome pripadnici grupe veruju da se nalaze pod stalnim napadom i da se suočavaju sa agresivnim namerama okoline. Karakterišu ga manihejski način razmišljanja, konformizam i nedostatak poverenja, kako u spoljašnje, tako i u unutrašnje aktere. Živimo u 2025. godini, ne u 1945. Crkvi je omogućeno da relativno slobodno obavlja svoju misiju. Srpska Pravoslavna Crkva nema verskog takmaca, niti se nalazi u državi koja je spremna da je otvoreno progoni. Pred našim jerarsima stoje izazovi po mnogo čemu drugačiji od onih s kojima su se suočavali njihovi prethodnici. Ali su ovde više na pomolu ozbiljnija pitanja: da li bi politički vrh udario na Crkvu onog momenta kada mu zasmeta? Koliko politički vrh koristi dnevne tabloide da se razračunava sa neprijateljima unutar Crkve koji zapravo ne postoje?
Sposobnost uspešne komunikacije sa vernicima i društvom je imperativ uspešnog pozicioniranja Crkve kao moralnog autoriteta u društvu, što jeste i mora da bude socijalni aspekt njene misije (niko ne kaže da to ona nije, ali je napredak uvek moguć!). SPC nije sekta, pa da može da se zatvori u sebe i pobegne od problema koji muče širu zajednicu, a svedoci smo da je veći deo zajednice danas na ulicama. Isto tako, ona ne poseduje monopol nad javnim diskursom i ne deluje u vakuumu. Znači, ljudi u Crkvi moraju da ovladaju veštinama javnog komuniciranja, kako bi na najbolji način vršili svoju misiju.
Svojim reakcijama na manje ili više konstruktivne kritike javnog delovanja i oglašavanja predstavnika Crkve, „branioci“ (koji veruju da to jesu) su napravili nekoliko grešaka. Kvalifikujući kritiku javnog delovanja patrijarha i jerarhije kao napad na SPC, optužbama za „necrkvenost“, nerazumevanje suštine i misije Crkve, unošenje razdora i nemira, kao i odbijanjem da argumentovano dokažu ispravnost svojih pozicija, „branioci“ jerarhiju proglašavaju jedinim izvorom istine, a Crkvu svode na patrijarha i vladike.
Baveći se odbranom pojedinaca, ponajviše patrijarha, umesto krizom u kojoj se društvo nalazi, „branioci“ fokus sa društvenog problema prenose na ličnosti, a kritiku ličnih postupaka tretiraju kao napad na celu instituciju. A ovih dana svedočimo i odbrani sajta SPC-e koji biva izjednačen sa samom Crkvom, samo zbog kritike upućene uređivačkoj politici istog.
Međutim, najopasnije je uvođenje „raskola“ umesto dijaloga. Nijedan argument „kritičara“ (ponajviše episkopa koji su se oglasili povodom drskog i neprimerenog govora mitropolita Davida) nije razmotren kao legitiman, a kamoli prihvaćen, niti je na protiv napisanog dat neki kontraargument. „Kritičari“ su maltene predstavljeni kao raskolnici. Njihovi argumenti ne samo da su netačni, već su i teološki problematični i/ili zlonamerni. Oni su ti koji nisu razumeli, i koji zbog svoje gordosti odbijaju da uvide svoje greške. U najgorem slučaju, oni žele da „ruše crkvu“. Dakle, razgovora ne može biti, oni samo treba da priznaju da su u krivu i da se pokaju zbog svoje gordosti. Slične diskvalifikacije možemo videti i u političkoj sferi, gde se kritičari vlasti optužuju za ličnu mržnju prema predsedniku, saradnju sa neprijateljskim službama i za svesno „rušenje države“.
Strawman fallacy, ili na srpskom argument strašila je logička greška u kojoj neko iskrivljuje, preteruje ili pogrešno predstavlja tuđi argument kako bi ga lakše opovrgao. Jedna verzija ove logičke greške, koju možemo videti i u našem javnom prostoru, jeste selekcija najekstremnijih, odnosno najpogodnijih protivnika. Tako „branioci“, umesto da se bave odgovorom na pojedinačne argumente, sve „kritičare“ stavljaju na jednu stranu, među njima biraju najnepristojnije i najzlonamernije kao njihove predstavnike, i time sebi olakšavaju posao, jer se sa „nepristojnima“ i „zlonamernima“ nema šta razgovarati.„Kritičari“ su diskvalifikovani kao revolucionari koji bi „neko novo društveno uređenje“, „promene svih i svega, odmah i sada“, koji ne veruju u molitvu i koji u zanosu trenutka nepromišljeno udaraju na Crkvu, pa čak i kao oni „koje treba žaliti“, te na kraju kao oni koji cepaju jedinstvo. Sve tri greške nas, baš kao i u političkoj sferi, još više uvode u opsadni mentalitet, podstiču sveopštu paranoju i onemogućuju napredak.
To što je identitet Crkve nepromenjiv ne implicira da njeni pripadnici ne mogu da se usavršavaju, da upoznaju društvo u kome žive i da otkrivaju nove načine za ispunjenje svoje misije. Ovo važi za sve pojedince, uključujući i patrijarha. Ako režim namerno podstiče društvenu psihozu kako bi onemogućio promene, drugi odgovorniji društveni akteri sebi ne smeju da dopuste saučesništvo u ovom nedelu. Težak zadatak koji stoji pred srpskim narodom, njegovom Crkvom i njegovom državom, ne može biti ispunjen u stanju parališućeg straha od promena.
Neće SPC propasti zbog „neposlušnih” teologa, niti će Srbija nestati kada promeni predsednika.
