У недавној црквеној осуди теолога Вукашина Милићевића, ако је судити по његовим јавним наступима после пресуде и тексту оптужнице, као проблематична наведена је његова изјава да је он „интелектуално агностик, а егзистенцијално хришћанин“. Та формулација је окарактерисана као „пропагирање атеизма“.
У овом тексту немам намеру да се бавим читавом пресудом, нити личношћу осуђеног, него искључиво тиме што је ова реченица протумачена као становиште супротно хришћанском учењу, до те мере да онога ко га је изнео треба трајно искључити из црквене заједнице.
Да ли и под којим условима изјава о интелектуалном агностицизму може постати атеистичка пропаганда?
I „Интелектуално агностик“
Агностицизам није атеизам.
Атеизам је тврдња да Бога нема.
Агностицизам је став да не знамо да ли Бог постоји.
У стриктнијем смислу, агностицизам је позиција да разум не располаже, или не може располагати довољним разлозима да Божије постојање докаже са епистемичком извесношћу.
Видљиво је да осуђени теолог не заступа агностичко становиште по питању самог Божијег постојања, него је сагласан са поменутим становиштем по питању епистемичке доказаности (можда и доказивости) Божијег постојања.
Ово не значи да разум нема никакав разлог да тврди да Бог постоји, само ти разлози нису такви да имају карактер доказа.
Уколико неко тврди за себе да није „интелектуално агностик“, морао би да покаже да разум располаже таквом извесношћу која превазилази агностичку уздржаност и може бити нормативна.
То би могло подразумевати да се неки од доказа за Божије постојање прогласи не само рационално одрживим, него нормативним — као предуслов припадања Цркви. Да ли је то заиста претпоставка на којој почива поменута осуда?
Теолошка и филозофска традиција је понудила више покушаја да се формулишу такви докази:
А) Линија која полази од самог појма Бога.
Ту линију прате разне варијанте „онтолошког доказа” какве су развијали Анселмо Кентерберијски, Декарт, Лајбниц, све до касније формализације код Курта Гедела и других.
Кључна идеја је следећа: ако је Бог замишљен као савршено биће, онда његово непостојање постаје логички противречно.
Ово је тип доказа који функционише унутар појмовне нужности.
Б) Линија која полази од света.
Од Аристотела и његовог „непокретног покретача“, преко Томе Аквинског и пет путева, до каснијих варијација космолошких аргумената. Ови аргументи се заснивају на кретању, узрочности, контингентности и поретку, и закључују да мора постојати први узрок или нужно биће. Такви докази функционишу унутар структуре стварности.
В) Линија која полази од моралног закона. За ово пример налазимо код Канта, за кога Бог није предмет теоријског доказа, већ неопходан услов могућности да морална обавеза и коначно добро имају смисао.
Међутим, ниједан од ових аргумената у историји философије и теологије није задобио статус неупитног и општеприхваћеног доказа, што је, уосталом, случај и са свим другим аргументима у поменутим областима. У време свог настанка они су више били израз намере да се покаже да је разум дат од Бога и способан да позна истину, барем до одређене границе.
Стога се поставља питање: да ли они који су донели осуђујућу пресуду, заступају неки од ових доказа као предуслов припадaња Цркви?
Друга могућност би била да се спорна изјава тумачи из перспективе савремене епистемологије, у којој извесност није услов знања. Међутим, ако би се тај оквир напрасно користио као критеријум теолошке исправности, то би нужно довело до питања зашто би једна филозофска позиција, недовољно повезана са нашим теолошким контекстом, добила нормативни статус.
Ако се ништа од поменутог не захтева, интелектуални агностицизам не може бити прекршај, јер он управо означава свест о границама онога што се назива природна теологија.
На Православном богословском факултету у Београду, у време када смо Вукашин и ја студирали, овакви докази нису се много изучавали, нити им је придавана важност за теологију, него су често одбацивани као израз рационалистичких застрањења западне мисли. Напротив, углавном се говорило о апофатици и надумном карактеру богопознања.
У тада доминантном теолошком дискурсу било је могуће читати Фридриха Ничеа као трагичног „боготражитеља“, онога који је прогласио смрт метафизичког идола трагајући за живим Богом. Ако је таква херменеутичка благонаклоност била могућа за Ничеов опус, онда је тешко разумети како епистемолошка уздржаност једног хришћанина постаје атеистичка пропаганда.
Изгледа да проблем није у садржају изјаве, него у контексту односа моћи у коме се она изговара.
II „Егзистенцијално хришћанин“
Други део исказа често остаје занемарен: „егзистенцијално хришћанин“.
Према Посланици Јеврејима 11,1, вера је „ὑπόστασις (основ, конкретно постојање) онога чему се надамо, ἔλεγχος (потврда, доказ) онога што се не види“. Вера се односи на невидљиво. Она није производ доказа, него се сама сматра „потврдом” или доказом „ствари невидљивих”.
Вера не поништава неизвесност, него у њој делује, чинећи постојање оног невидљивог конкретним, како у друштвеној и животној пракси, тако и у теолошким формулацијама.
У том смислу, интелектуална недоказаност Божијег постојања не укида веру. Напротив, она је простор где вера добија своју вредност и постојање. Тамо где је све доказано, вера постаје сувишна.
Ἔλεγχος, у том контексту, није исто што и епистемичка извесност, него означава непоколебљивост егзистенцијалне усмерености ка „ономе чему се надамо”.
„У вери ходимо, а не у гледању” (2Кор 5,7). Зато ниједан став не изговарамо као коначан, него као сведочење које чека да буде испуњено онда када вера и нада ишчезну (уп. 1Кор 13,8–13).
Егзистенцијално опредељење, односно вера, подразумева ризик. Управо зато не може бити сведена ни на интелектуални доказ, ни на институционалну гаранцију.
Наведено сведочи о томе да изјава о „егзистенцијалном хришћанству“ није релативизација вере, него њено озбиљно схватање.
III Ни вера ни разум
Остаје питање: шта се нуди уместо рационалног доказа и „егзистенцијалне” вере?
Уколико се ни природна теологија не брани као обавезујућа, нити се вера признаје као ризик слободе, онда као једини „аргумент“ остаје — ауторитет.
Не ауторитет истине који се показује снагом аргумента, нити ауторитет сведочења храбрости и постојаности у неизвесном, кроз конкретна дела и преображај човека који делује на друге, већ ауторитет као такав — заснован на положају у институционалној структури која тако ризикује да постане ауторитарна, уместо да устројава заједницу као аутентично место вере.
Тај положај на коме се ауторитет заснива, онда више није ни друштвени, у смислу препознатости важности од стране друштва, него место превише изложено динамици моћи у друштву.
У таквој ситуацији, ауторитет постаје пре свега производ институционалних конвенција и позиција са симболичким капиталом. Он више не одражава непосредан став заједнице верника као целине, већ се одржава кроз структуре које организују друштвене и црквене улоге.
Када слагање са позицијама које се прокламују са положаја који гарантује ауторитет постане критеријум истине, онтолошко питање претвара се у дисциплинско. Тада се не расправља о томе да ли је нешто истинито, него да ли је дозвољено.
У таквом контексту, изјава „интелектуално агностик, егзистенцијално хришћанин“ бива прочитана не као опис личне позиције, него као претња стабилности поретка. Осуда тада није резултат теолошке анализе, него подозрења према свему што не понавља језик сигурности.
Закључак
Ако се изјава о интелектуалном агностицизму сматра атеистичком пропагандом, онда се имплицитно тврди да је хришћанин дужан да поседује рационалну извесност Божијег постојања.
Ако се таква извесност не нуди нити брани, осуда је заснована не на аргументу, већ на позицији моћи. Питање које тада остаје није да ли је неко агностик, него да ли вера сме да призна сопствену неизвесност.
Ако вера изгуби простор ризика и неизвесности, она престаје да буде вера; она бива сведена на пуко прихватање ауторитета. Тамо где је ауторитет једини критеријум, осуда постаје замена за доказ, па и веру.
