Mihail V. Nesterov, Mislilac (portret filosofa I. A. Iljina), 1921–1922.
Evo ko s punim pravom traži za sebe slobodu, pretenduje na nju i dolazi do nje. Ona mora da mu bude pružena i obezbeđena, da niko ništa ne bi smeo da mu propisuje i da mu nikakva ljudska vlast na zemlji ne bi branila da stvara kako mu je Bog duši odredio… Nikakva instrukcija spolja ne sme da ograničava njegovo duhovno sazrcanje; njemu ne treba govoriti „radi tako“ i „ne stvaraj to i to“. Jer, svaka prethodna cenzura smeta njegovom stvaralaštvu i svako propisivanje suzbija njegovo nadahnuće. Ako je on samo dovoljno prožet osećanjem odgovornosti, svako mešanje sa strane je izlišno. Jer, stvaralački oblagorođen čovek je predan Najvišoj moći u Najvišoj dimenziji; on od nje dobija svoje usmerenje i njoj se povinuje; i stoga njemu mora biti pružena sloboda stvaralačkog mišljenja. To nije sloboda da se čine zločini ili prestupi. To nije ni razuzdanost kojoj je sve dozvoljeno. To nije ni pravo na razvrat, na banalnost i na neukus. Ali, to jeste pravo na slobodnu, stvaralačku molitvu; to jeste sloboda savesnog i odgovornog bogohvaljenja…
Za takve ljude treba činiti sve kako bi se proširile njihove zemaljske mogućnosti i kako bi im se olakšao proces njihovog stvaralaštva. Ukoliko je takvom čoveku neophodan stvaralački mir, njemu treba obezbediti tišinu i bezbrižan život. Ako mu je potrebna mermerna gromada da bi iz nje stvorio nešto nalik Mikelanđelovom „Davidu“, treba se pobrinuti da taj mermer obavezno stigne u njegovu majstorsku radionicu. Ukoliko on mašta o novoj, neviđenoj violini, koja će proizvoditi anđeosku muziku, treba mu pomoći u ostvarenju tog sna. Ukoliko mu je u njegovoj laboratoriji potreban novi aparat za registraciju ljudske aure, neophodno je učiniti sve kako bi mu se želja ispunila. Njegovo opštenje sa spoljnim svetom – s prirodom i s ljudima – mora mu biti olakšano koliko god je to moguće. Treba ga poštedeti oskudice i nemaštine. Treba ga izolovati od grubih, prostih i nametljivih ljudi. Ne sme dopustiti da on, slično Leonardu da Vinčiju, ceo život traži sebi prozaičnu ili vulgarnu zaradu mimo svog nadahnutog pozvanja. On ne sme ceo život da trpi nemaštinu i da se bori s dugovima poput Rembranta, Betovena, Gogolja i Dostojevskog. Ne sme se miriti s tim da njega, poput Šopena, prerano oteraju u grob siromaštvo i glad. Nedopustivo je ostavljati ga nezaštićenog u opasnom času, kad nekakav poročni i zli avanturista nalik Dantesu i Martinovu, krene na njega, kao na Puškina i Ljermontova, da ga ubije u dvoboju. Naprotiv, njegov životni put mora biti zaštićen i poravnat kako bi on slobodno mogao da se posveti svome nadahnuću, stvarajući svoja najbolja dela i iskazujući svoje vizije za večnost. Jer, u takvom čoveku zaista struji Božija bujica, a njegove reči i pesme osluškuju anđeli.
Aristotel je jednom rekao da je čovek „slobodan od prirode“ u slučaju ako je sposoban da ima svoje misli, a ne samo prihvata tuđe; ukoliko je on, pak, slobodan od prirode i iznosi svoje vlastite misli, njemu je neophodno „slobodno vreme“ kako bi smišljao te stvaralačke ideje. Jasno je da ovde nije reč o običnim i kojekakvim mislima, već o idejama i koncepcijama koje se primaju duhovnim okom i duhovnim sluhom iz same suštine univerzuma.
„Dokolica“ radnog čoveka svodi se na nerad, razonodu i zabavu, sport ili dremež. Dokolica stvaralačkog čoveka posvećuje se usredsređenom sazrcanju, napregnutom radu, istinskom stvaranju – katkad velikoj muci, a katkad potpunom blaženstvu. Prepuštajući se svojoj „dokolici“, stvaralački čovek odbacuje sve nesuštinsko, mehaničko i slučajno, da bi živeo samo od suštinskog, organskog i nužnog. On ne živi rasejano, bezbrižno, već usredsređeno. On se oslobađa svih subjektivnih kaprica i proizvoljnosti. On se udubljuje u „unutrašnjost“, u dubinu; ali ne prosto u prostore svojih subjektivnih doživljaja, uspomena, fantazija, već u sferu predmetnog bića, kako bi percipirao njegovu suštinu, kako bi je sačuvao i izrazio u vernoj i tačnoj formi. Ljudima iz njegove okoline se upravo zbog toga čini da je on „odsutan“ i da ne vidi ništa oko sebe; ali to samo znači da je on prisutan negde na drugim „mestima“. Oni ga neretko smatraju „sanjarom“ ili „fantazerom“ i svrstavaju ga u „pesnike maštare“.
Samo malobrojni, koji su povezani sa duhovnim iskustvom, znaju šta on doživljava i šta se u njemu zbiva, zašto mu je preko potrebna sloboda i čime on ispunjava svoju dokolicu. Jer, u stvari, njegovo spoljašnje oslobađanje i njegova prividna „rasejanost“ služe nekoj unutarnjoj sputavajućoj nužnosti, i njegova dragocena dokolica, koju je Puškin voleo da označava rečju „lenjost“, ispunjena je napregnutim sazrcavanjem ili duhovnim osluškivanjem. On, koji je slobodan, sputan je kao niko drugi; njemu sloboda služi da shvati te unutarnje nužnosti i da sledi njihove zahteve. On nipošto ne može da izmišlja šta mu je volja; njemu nije prepušteno da proizvoljno izumeva ili da „konstruiše“ po sopstvenom nahođenju. On mora da bude pažljiv – da „sazrcava“ i da „sluša“. On je pozvan da se „udubljuje“ u predmet sve dok taj predmet ne ovlada njime. Tada će on osetiti da je u njegovoj vlasti; ili, spoznajno govoreći, on će osetiti da vidi predmet snagom očiglednosti. U tom stanju on mora da se nalazi sve dotle, dok se predmetu ne prohte da govori preko njega, i dok on sam ne oseti da je spreman da postane „oruđe“ svog predmeta i da počinje da živi njegovim „pulsom“ i „dahom“. Tada će on dobiti pravo i osnov da izrazi doživljeni sadržaj – da ga izlije u formi soneta, romana, sonate, statue, slike, istraživanja, filosofskog „opisa“, bogoslovskog traktata, propovedi, novog zakona ili zrelog, savesnog postupka. I tada će njegovo delo izniknuti kroz njega, a ne samo iz njega. On će biti kao „cevnica“ [višecevna flauta] svoga predmeta, njegov posrednik i glasnik. Možda neko u njemu, čak, začuje harfu Božiju.
To što on percipira i sazrcava je objektivna predmetna suština bića, u koju čovek mora da pronikne – i to svaki čovek, svako od nas; jer svako od nas je pozvan da živi na zemlji iz same supstancije i radi nje, iz glavnog i za glavno, a ne da praši, gušeći se od sopstvene prašine. Zapravo, naš zemaljski život sastoji se od dva elementa: iz neiscrpnog haosa slučajne prašine koji juri u vidu bujice i iz pritajeno sijajućeg i tiho dozivajućeg supstancijalnog tkiva. Smisao života sastoji se u tome da nadvladamo tu haotičnu prašinu slučajnih pojedinosti i proniknemo u supstancijalno tkivo kako bismo se učvrstili u njemu. Svako od nas počinje svoj život, takoreći u noći, okružen teško prozirnom tamom: okolo jeziva neizvesnost, i tek, pokatkad, kroz mrak nam zasijaju i pozivaju nas udaljene zvezde. I svako od nas pozvan je da se zagleda i uživi u taj jedini i jedinstveni istočnik svetlosti, od kojeg te zvezde pozajmljuju svoj sjaj. I, možda, isuviše mnogo nas čitavog života luta u toj tami i izlazi na jedinstveno Svetlo tek posle svoje zemaljske smrti…
Mi, ljudi, bespomoćni smo u tom zemaljskom sumraku, koji se svaki čas zgušnjava u potpunu tamu. A mnogi, možda, uopšte i ne znaju da su bespomoćni i da im je neophodna pomoć: oni nisu svesni svoga nedostatka, oni ne traže i ne nalaze uzvišeno. Međutim, stvaralački ljudi mogli bi da im pomognu. I ne samo to: oni su dužni sve vreme da pomažu ne pitajući postoje li oni koji pozivaju u pomoć, ko su oni i gde su. Oni su pozvani da sazrcavaju, smišljaju i daju; oni su dužni da spremaju svoje darove i da ih predaju, da šalju na sve strane svoje zrake – bez poziva, bez molbe, neretko se suočavajući sa odbijanjem ili proganjanjem, pa, čak, i sa kamenovanjem. Prvi zrak uvek uznemirava obasjanog, drugi ga razdražuje, treći povređuje; i često, tek četvrti budi, a tad već sledeći zraci greju i isceljuju. A onaj ko je bio kamenovan – sija, greje i isceljuje čak i posmrtno.
U ljudima treba buditi potrebu za čistim vazduhom Božjih prostranstava; ljudima treba da postane zagušljivo, tužno i gorko u prašini njihovog zemaljskog života, u besmislenom haosu njihovih čisto subjektivnih sitnica. U ljudima treba buditi volju za svetom predmetnošću, za božanskim zracima, za duhovnom radošću. Ovu potrebu neophodno je buditi u njima što je moguće ranije, kako oni sav svoj život ne bi prespavali u slepilu i tami. Plemenite prirode žive ovom voljom sav svoj život; ona je kod njih slična prirodnoj žudnji koja se utoljava samo stvaralačkim sazrcanjem. Lični uspeh u životu, njih ne zadovoljava; njihova „koristoljubivost“, koju je Aristotel nazvao duhovnim egoizmom, traži nadlično, uzvišeno, duhovno, predmetno. Oni ceo život traže onaj put koji sigurno vodi i dovešće ih do supstancije, i to u svemu i svuda: u veri, u nauci, u umetnosti, u politici, u ličnim odnosima s ljudima, u službi i u vaspitanju. Oni traže put („metod“) i nalaze ga; a ko je našao, taj može da pomaže i pozvan je da budi; znao on to ili ne – on je pozvani vaspitač svoga naroda.
Njemu će, naravno, postaviti pitanje otkud on zna da je stvarno našao put, da sazrcava „predmet“ i da ga vidi verodostojno, da se „ukorenio“ baš u supstanciji, a ne u svojoj ličnoj dosetki. Na ovo pitanje, svaki stvaralac mora da odgovara svojim delima i svojim ličnim životom: zato što prava predmetnost svedoči sama za sebe, i svetlost, koja potiče iz supstancije, iz Božanstvenog tkiva sveta, svetli blagodatno i ubedljivo. Ali, on može da odgovori i verbalno, da pruži opis i dokaze, jasno i precizno pripovedajući o svom putu i o tome čemu i kako se on naučio. To su već činili mnogi veliki i manje veliki ljudi počev od Konfučija, Lao Cea i Bude – pa sve do naših dana. Svako to čini na svoj način, po meri svog dara i veštine. Ali, ukoliko mećusobno uporedimo te opise i savete, svako od nas će se i nehotice začuditi njihovoj suštinskoj srodnosti.
Međutim, postoji još jedno posebno obeležje na osnovu kojeg je moguće proveriti svoju predmetnost i raspoznati tuđu. To je ona specifična, nova veza životnih sadržaja, ona unutarnja nužnost, koja se ispoljava u zapaženom i doživljenom, gradeći jedinstvenu celinu. Stvaralac koji je otkrio tu vezu i izrazio tu nužnost, dobro zna da nije on sazdao to novo zdanje, da ga nije on izumeo, već da ga je samo našao kao objektivno postojeće; on se divio, našavši ga, i sav svoj život radovao se svom „otkriću“. I stoga u njemu živi osećaj da on nije „stvarao“, već da je samo „reprodukovao“ tako što je sazrcavao i opisivao svoj predmet. U njemu ostaje osećaj da je traženo i nađeno bilo drevno, iskonsko, možda i večno; i da je ono što je on zapazio i izrazio, bilo samo ponovo pronađeno, i sada se samo pojavljuje u novom ruhu. To je isti onaj osećaj koji je doveo Platona (u dijalogu „Menon“) do priznanja sveta ideja i koji se, od tada, po njegovom imenu zove „platonovsko sazrcanje“. Ali, onaj ko pažljivo čita veliku knjigu čovekovog duha, naći će taj osećaj „ponovno zapaženog drevnog stanja“ gotovo kod svakog velikog pesnika, istraživača i filosofa. U ruskoj književnosti to je, s posebnom snagom i preciznošću, izrazio Aleksej Konstantinovič Tolstoj:
Uzalud misliš, umetniče, da dela tvojih si tvorac
Večno su ona lebdela nad zemljom, nevidljiva oku…
… Mnogo je u prostoru nevidljivih formi i nečujnih zvukova,
Mnogo je u njemu čudesnih spojeva i reči i svetlosti
Ali da ih prenese može samo onaj, ko ume i da vidi i da čuje,
Ko, ulovivši tek obrisa crtu, tek sazvučje, tek reč,
Celo s njim uvlači sazdanje u naš svet začuđeni…
A mi, kojima je dopušteno da se približimo tim tvorevinama, istinama i delima, da ih percipiramo i radujemo im se – mi se, neretko, pridružujemo tom osećaju „obnovljene drevnosti“, ili „drevnog u novom ruhu“, ili „preporođenog Večnog“, i potvrđujemo ga. Nas obuzima tiho i duboko osećanje „drevnopoštovanog“, „starodavne mudrosti“, „prelepe nužnosti“, „bogomsazdane sapripadnosti“, „blaženog tako-bića“. Mi, tada, punom dušom, duhom, srcem i instinktivnim osećajem izgovaramo tom novootkrivenom i očiglednom predmetnom sadržaju naše potvrdno „Da“ – i obuzima nas osećanje sreće, sreće zbog toga što nam je dato da to zapazimo i potvrdimo.
Slikovito govoreći, to bi se moglo opisati na sledeći način. Kad Božije stvaralačke ideje padaju iz Njegovog večnog krila u haos grešnog i neuređenog sveta, njih prihvata burni tok pometnje, izopačava njihovo savršenstvo i razara njihov zadivljujući sastav. Otuda se pojavljuje uzvišeni zadatak: zapaziti svaku od tih ideja u njenom punom i celovitom sastavu, i vaspostaviti je u njenom zrelo-savršenom obliku. Egipatska mitologija pripoveda kako je, nekada, Izida po celom svetu tražila onih četrnaest delova na koje je bilo rastrgnuto telo njenog supruga Ozirisa; i, nalazeći i sastavljajući ih, ona nije sazdavala njegovo telo, već ga je samo vaspostavljala u njegovoj prvobitnoj lepoti. Stoga je svakog stvaraoca moguće uporediti s Izidom koja traga: on ne stvara, već samo restaurira Božiju ideju i raduje se mogućnosti da shvati Božiju zamisao, da pravilno sagleda „Zakon Božiji“ i sprovede ga. Njemu sija celovito obličje onoga što traži; njega vodi ljubav prema Božanstvenom; on proverava sebe onom višom nužnošću koja mu se otkriva u duhu; on se naslađuje obnavljanjem Večnog, on se raduje, osećajući odblesak Božije blagodati u svom delu.
I upravo stoga, stvaralac bolje od drugih zna šta on, u stvari, radi obnavljajući Božiju ideju; i stoga on neprestano i napregnuto podiže svoj pogled ka Bogu.
Izvor: Ivan A. Iljin, Pogled u daljinu: Knjiga promišljanja i nadanja, Stari Banovci: Bernar, 2010, 177–183.
Prevod: Radoslav Božić
