Atanasije Stojković (1773-1832)
Na pitanje prijatelja, postavljeno juna 2020, šta mislite o romanu Kandorъ ili otkrovenïe egѵpetskihъ tainъ (1800) Atanasija Stojkovića odgovorili ste nekoliko meseci kasnije člankom „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića”, objavljenim u Vašoj knjizi U vrtu misli. Ogledi o srpskim filosofima i piscima (Otačnik, Bernar, Beograd 2020, str. 229‒258). Prema Vašem razumevanju, Kandor je pisan u maniru apokaliptičke književnosti s početka naše ere, ali s očitom potkom iz XVIII veka, zbog čega ste ovaj osobeni spoj pseudoapokaliptičkog teksta i romana opisali kao pseudoapokaliptički roman. Članak ste završili napomenom da tim opširnijim tekstom nipošto niste iscrpeli temu, jer su ostale neke nedoumice koje zahtevaju dalja traganja. Na šta ste tačno mislili?
Nedoumica u vezi knjige Kandorъ ili otkrovenïe egѵpetskihъ tainъ ima više. Polazna je svakako u njenom situiranju, u određivanju kojem području kulture pripada. Da li spada u književnost (umetnost) ili u filosofiju (nauku) ili u teologiju (religiju)? Zabunu je izazvao sam autor koji je već na naslovnoj strani romana stavio da je on doktor prirodnih nauka i filosofije kao i redovni član Jenskog prirodnjačkog društva.[1] Na koricama svog romana Aristid i Natalija (1801) on te podatke, razume se, nije stavio jer su irelevantni za jedan roman, ali je zato slične podatke stavio na korice svoje Fisike I‒III (1801‒1803). Ova okolnost sugeriše da je sam autor spis Kandor razumevao kao naučni i filosofski tekst. U tom pravcu svedoči i pravnik Aleksandar Solovjov koji je u listu Politika od 1. maja 1937. rekao da je sâm Stojković u svom službenom listu (na Harkovskom univerzitetu, gde je bio profesor) ovu knjigu uvrstio u svoje naučne radove.[2] Na tome je insistirao 1950. Svetislav Marić kada je obrazlagao da ovo nije književni nego filosofski tekst. Nadalje, već u naslovu knjige se govori o egipatskim misterijama i otkrivenju, što su sve religijski pojmovi, a u proslovu autor se obraća Tvorcu. Dakle, iz naslovne strane i početka spisa vidi se da je religija ovde nezaobilazna. Napokon, knjiga je pisana u prozi protkanoj poezijom. Prozni delovi sadrže dijaloge glavnih ličnosti, njihove doživljaje u snu i na javi, opise prirode, što odlikuje književna dela u užem smislu. Sve ovo upućuje da je reč o sinkretičkom spisu u kojem su pomešane različite discipline i žanrovi.
Sad se postavlja pitanje kojoj strukturnoj paradigmi pripada ova sinkretička knjiga. Iz prethodno rečenog vidi se da je njen sadržaj izložen u obliku dužeg proznog teksta povremeno prožetog stihovima. Stoga bismo ipak rekli da je reč o romanu. Tako ga je najpre okarakterisao i utemeljivač slavistike Jozef Dobrovski u časopisu Slovanka (1814), a onda je to prihvatio i naš Lazar Bojić u knjizi Pamjatnik mužem (1815). Od tog vremena istraživači se uglavnom slažu da je reč o romanu, sa nekim izuzecima. Najpre je istoričar Jovan Radonić u članku „Prilošci istoriji slovenskog preporođaja krajem prošloga i početkom ovoga veka” napisao da je Kandor „spis poučan, ispunjen dialogom između filozofa starca i mladoga Kandora” te ga je pogrešno „ubrajati među romane” (Letopis Matice srpske, knj. 201, 1/1900, str. 55). U tome ga je sledio Svetislav Marić (1950) koji je u članku „Da li je Stojkovićev Kandor roman” (Naučni zbornik Matice srpske. Serija društvenih nauka, 1/1950, str. 159‒165) pisao da to nije roman nego da je naprosto reč o spisu filosofske sadržine. Jovan Deretić u raspravi „Na počecima srpskog romana ‒ Atanasije Stojković” (Književna istorija, 8/1970, str. 713‒736) drži da je to popularna rasprava iz nauke i filosofije čiji su početak i završetak romaneskni, ali da je ovde reč o nerazvijenom romanu, odnosno da je ovo delo prelaz od eseja ka imaginativnoj prozi. Sava Damjanov u studiji Koreni moderne srpske fantastike (1988) kaže nešto slično, ali precizirajući u istom duhu da knjiga osciluje između popularno-naučno-filosofskog eseja i fantastičkog romana. Aleksandar Jerkov u pogovoru „Predroman, pogled iz savremenosti” za knjigu Atanasija Stojkovića Kandor ili otkrovenje egipatskih tajni. Aristid i Natalija (Službeni glasnik, Univerzitetska biblioteka „Svetozar Marković”, Beograd 2019, str. 193‒228) takođe sledi Deretićevo upozorenje da je reč o nerazvijenom romanu pa ga neće videti ni kao pravi roman ni kao filosofski tekst nego će ga označiti kao predroman. Uopšte, ovu knjigu je teško žanrovski odrediti, ali se nameće da je to nešto između romana i eseja ili je pak neka njihova mešavina.
Dakle, i u vezi sa strukturnom paradigmom razni istraživači se razilaze…
Da. Naredna nedoumica vezana je za tip romana, što je opet u vezi sa temom i načinom izlaganja u ovoj knjizi. U njenom predgovoru autor kaže da je 1800. godine putovao sa Savom Vukovićem u Segedin, Temišvar i Peštu i da je tom prilikom sa njim razgovarao o raznim stvarima pa i o onima „koje sadrži ova knjižica, a koje ja po njegovoj želji njemu obećah da ću napisati”. Ali Stojković ni reči ne kaže koje su to stvari. Svoje ćutanje obrazlaže na sledeći način: „Ukratko ih kazati sve ovde bilo bi oteti ono zadovoljstvo koje pruža čitanje knjiga.” Međutim, kada čitalac pročita čitavu knjigu, i dalje u ovom pogledu ostaju nedoumice. Pisana je u slikama, metaforama, alegorijama, što ostavlja mogućnosti najrazličitijeg razumevanja pročitanog. Istraživačima je ostalo da nagađaju i oni su doista veoma različito tumačili njeno usmerenje i sadržinu, zavisno od toga iz kog su je ugla čitali, od kojih su ličnih interesovanja i saznanja polazili.
Tako je Stojan Novaković u Istoriji srpske književnosti (1871) skupno ocenio da su u oba Stojkovićeva romana (Aristid i Natalija i Kandor) „pomešana idilika, romantika, suvremena tadašnja ‘nravoučitelnost’ i kojekakva filosofska umovanja” (str. 212). Ovo „kojekakva filosofska umovanja” odnosi se u prvom redu na roman Kandor, ali pisac prvog domaćeg celovitog pregleda srpske književnosti ništa o tome pobliže nije pisao. Jovan Skerlić u svojoj Istoriji novije srpske književnosti (1914) koncizno kaže da je Kandor „poučni i simbolički roman” „sa ispoljenim panteističkim idejama”. Da je poučan znači da se u njemu iznosi neko znanje, a da je simboličan znači da nije najjasnije o čemu je to znanje, jer se o znanju govori u simbolima. S druge strane, panteističke ideje svedoče o odstupanju od hrišćanske vere. U svojoj raspravi „Na počecima srpskog romana ‒ Atanasije Stojković” (Književna istorija, 8/1970) Jovan Deretić drži da je Kandor „nerazvijen, primitivno koncipiran i obrađen filosofski roman”. Milorad Pavić pak u sintezi Rađanje nove srpske književnosti (1983) naprosto kaže da je to „filozofski roman” (str. 493), ne ulazeći u dublju analizu.
Istraživanje Kandora intenzivira se osamdesetih godina prošlog veka. Najpre je Sava Damjanov u studiji Koreni moderne srpske fantastike (1988) pisao i o Kandoru, bliže ga označujući kao „bajku o anđelu-pustinjaku” i tvrdeći da se u njemu „kao dominanta celokupne romaneskne strukture” pojavljuje ono „fantastičko”. Ono što je Deretić označio kao imaginativnu prozu u Kandoru Damjanov će smatrati da je fantastički sloj romana, bliže ga određujući kao osobenu sintezu različitih tipova fantastičkog (folklornog, religijsko-hrišćanskog, fantastike novije evropske književnosti). A deretićevsku esejističku komponentu Damjanov je označio kao nefantastički, odnosno prosvetiteljsko-esejistički sloj romana u kojem se na popularan način iznose osnovna naučna i filosofska znanja o svetu. Pri tome se znanje ne iznosi uobičajenim racionalnim postupkom, nego je reč o mističkom uvođenju u tajnu znanja, što je svojevrsna sakralna inicijacija koja vodi prosvetljenju.
Od opaske Save Damjanova o inicijaciji krenuo je Nemanja Radulović u tumačenje Kandora u sklopu svog istraživanja ezoteričnog i okultnog u srpskoj književnosti (Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd 2009) i određuje ga kao inicijacijski roman, u kojem se glavni junak upućuje u tajni sistem učenja. Iz samog romana se ne može sasvim precizno videti o kakvom učenju je reč, ali Radulović smatra da prisutni inicijacijski simboli i ideje upućuju na ezoterijske struje iz XVIII veka, posebno na slobodno zidarstvo (masoneriju). On je u literaturi iznašao dve zanimljive pojedinosti. Jedna je da su u XVIII veku neke masonske lože (kao one u okviru sistema Stroge opservancije) nosile naziv „Kandor”, a druga je da bečki mason Ignac fon Born u svom časopisu Žurnal za masone (1784) objavljuje programski tekst „O misterijama Egipćana”, u kojem se ove misterije razumevaju kao preteče prosvetiteljstva (Podzemni tok, str. 24, 32).
Oslanjajući se na metodski postupak kulturnog transfera, koji je primenila na izučavanje Dositeja, Dragana Grbić je u članku „U ‘hladnom nordu’ proslavljeni Stojković” (2015) pristupila i čitanju Kandora i procenila je da je reč o razvojnom psihološkom romanu. Baveći se srpskom didaktičkom poezijom od baroka do romantizma, Aleksandra Pavlović je u disertaciji Pelen i med (2017) ocenila da je reč o didaktičkom tekstu. U članku „O pogledu na svet Atanasija Stojkovića u delu ‘Kandor ili otkrivenije egipatskih tain’” (2019) Dejan Ajdačić ovaj spis dovodi u vezu sa istorijom ideja, što je samo uzgredno nabacio.
Kao u onoj istočnjačkoj priči, u kojoj grupa slepih ljudi naiđe na slona. Jedan opipa slonu rep, drugi leđa, treći uši, četvrti kljove i tako dalje pa im se opisi slona veoma razlikuju, ali im zapravo izmiče slon kao celina. I u slučaju Stojkovićevog Kandora istraživači uočavaju pojedine aspekte, koji su doista prisutni, ali im izmiče delo kao celina. Osobenost je ovde što u slučaju Kandora „slona” možda i nema, pošto je stvar nedovoljno razvijena da bi se žanrovski tako zahvatila.
A koji je Vaš stav po ovom pitanju?
Poznato je da se određeni događaji i činjenice, sakupljeni na jednom mestu ‒ kao, na primer, u jednoj knjizi poput ove o kojoj govorimo ‒ kao celina mogu legitimno sagledati na veoma različite načine. Pri tome, sami događaji i činjenice kao takvi ne mogu nam reći koji je način sagledavanja pravi. Ali se takođe pokazuje da svaki od naznačenih uglova zahvata ponešto od ispitivane stvari, osvetljava njene različite strane, mada ne doprinosi u jednakoj meri njenom rasvetljavanju. Slično se dešava i sa Kandorom Atanasija Stojkovića i njegovim dosadašnjim tumačima. Jedni su u prvi plan stavljali njenu romanesknu formu, označavajući ovu Stojkovićevu kao prvi srpski roman, drugi su isticali njen naučni i filosofski sadržaj pa su govorili da je reč o eseju ili pak naučnom i filosofskom spisu, a treći su naglašavali njene religijske komponente itd.
U svom ogledu „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića” (2020) imao sam u vidu sve te aspekte i u tom pogledu nazvao sam ga sinkretičkim spisom, ali sam pri tome u prvi plan ipak stavio religijsku komponentu, sledeći u tome autora koji je već u naslovu istakao izraze „otkrivenje” i „egipatske misterije/tajne” koji upućuju na religijsku stranu stvari. Analizom knjige pokazao sam da se njena radnja događa negde u prvim vekovima naše ere, upravo kada je cvetala apokaliptička literatura sa kojom Kandor ima niz sličnosti, zbog čega sam ga svrstao u apokaliptički tekst. S druge strane, mada u naslovu stoji da je tu reč o egipatskim misterijama, sadržinski su predmet otkrivenja znanja nauke i filosofije, posebno one iz XVIII veka, što znači da je ovo ipak pseudoapokaliptički tekst. Pošto je sadržina izložena u obliku romana, knjigu sam konačno odredio kao pseudoapokaliptički roman. Odredba „pseudoapokaliptički roman” tiče se u prvom redu forme knjige, dok je ona sadržinski nešto sasvim drugo, popularni prikaz nauke i filosofije, poglavito Kantove.
Čemu onda „egipatske misterije/tajne” iz naslova romana?
Radeći na tekstu „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića” (2020), u kojem je reč o prvom srpskom romanu Kandorъ ili otkrovenïe egѵpetskihъ tainъ (1800), neodoljivo mi se nametalo pitanje porekla interesovanja našeg pisca za Egipat i njegove misterije ili, kako je on više voleo da kaže, tajne. Roman je napisan tokom 1800, dakle neposredno nakon Napoleonovog pohoda na Egipat 1798, a koincidira sa arheološkim istraživanjima naučnika koji su pratili francuskog osvajača, što je svakako doprinelo egiptomaniji u to vreme. Ovi događaji su nesumnjivo mogli doprineti Stojkovićevom zanimanju za Egipat, ali ne objašnjavaju i njegovo bavljenje baš egipatskim misterijama (tajnama). Ovo stoga što su otkrića i dešifrovanje nekih ključnih egipatskih tekstova u vezi njih rezultat rada naučnika u XIX veku, dakle nakon pojave romana Kandor.[3] Otuda je prirodno sledilo pitanje porekla zanimanja našeg pisca baš za egipatske misterije kao i dalje pitanje ‒ koja je to bila lektira iz koje se o njima mogao obavestiti.
Kao moguće izvore obaveštenja o egipatskoj religiji i nauci, koji su bili poznati odranije, naveo sam radove antičkih istoričara Herodota i Diodora sa Sicilije, geografa Strabona, kao i nekih srednjovekovnih arapskih naučnika i modernih evropskih putnika. Ali sam posebno apostrofirao i tekstove antičkih filosofa. Diogen Laertije je pisao da su neki presokratovci išli u Egipat da uče matematiku, a Platon da sluša proroke. Sam Platon je u svojim dijalozima Timaj, Fedar, Zakoni, Fileb i Harmid takođe pisao o Egipćanima i njihovim znanjima i umećima. Aristotel u svojoj Metafizici isto tako izveštava da su egipatski sveštenici izumeli matematiku. Ovome bismo mogli dodati i pojedine radove Plutarha iz Heroneje ili Porfirija iz Tira, koji su živeli u prvim vekovima naše ere, ali čije spise nismo u pomenutom radu naveli, kao ni radove Prokla i Damaskija iz V odnosno VI veka n. e. Jedino nismo mogli zaobići rad Porfirijevog učenika Jambliha iz druge polovine III i početka IV veka n. e.[4]
Naime, svakome ko je iole upućen u filosofiju pozne antike odmah pada u oči da se sintagma „egipatske tajne” iz drugog dela naslova Stojkovićevog romana Kandorъ ili otkrovenïe egѵpetskihъ tainъ (1800) pojavljuje i u naslovu najpoznatije sačuvane knjige sirijskog novoplatoničara Jambliha ‒ Περὶ τῶν αἰγυπτίων μυστηρίων (O egipatskim misterijama/tajnama),[5] napisane između 280. i 305. n. e., što sam i evidentirao u samom tekstu. Od svih navedenih, Jamblihova rasprava je najpodrobnije govorila o temi iz naslova Stojkovićevog romana. U istom radu moje analize su sugerisale, između ostalog, kako se događanja u njemu odvijaju u prvim vekovima naše ere, a, kako je rečeno, Jamblih je živeo u drugoj polovini III i početkom IV veka n. e.
Ove podudarnosti u naslovima i vremenima kada su živeli glavni junak romana i poznoantički sirijski filosof podstakle su me da se podrobnije pozabavim upravo Jamblihovim raspravom kao najvažnijim mogućim izvorom znanja našeg pisca o egipatskoj teologiji.[6] Međutim, poređenje Jamblihovog spisa O egipatskim misterijama sa Kandorom Atanasija Stojkovića pokazuje da je srpski pisac mogao od sirijskog filosofa pozajmiti jedino naslov i eventualno se ugledati na njegovo korišćenje alegorija (alegorijskog tumačenja) iz VII knjige rasprave. U tom pogledu su, štaviše, i svi ostali stari autori koji su govorili o Egiptu takođe suvišni, jer se u samom romanu zapravo ne govori o egipatskim misterijama.
Stojković na početku knjige kaže da je dužnost svakog čoveka da čini dobro svom bližnjem koliko je to u njegovoj moći. Tvorac sveta je čoveku dao različite načine i sredstva da ovu dužnost ispuni. Međutim, kako proceniti da li je neko delo dobro ili zlo? Za čoveka to jeste tajna, dok za samog Tvorca sveta nipošto nije. Tvorac bi tu tajnu čoveku mogao otkriti posredstvom svog glasnika (anđela). Najviša tajna nauka jeste upravo istinsko dobro koje one donose ljudima. Istinsko dobro mora biti večno dobro, a ovakvo dobro jeste vrlina. Izlazi da je vrlina razrešenje „egipatskih tajni”. Govoreći jezikom filosofije, to znači da je praktičko znanje najviše. Drugim rečima, Stojković, poput Kanta, prvenstvo daje praktičkom umu nad teorijskim (U vrtu misli, str. 240‒241).
Kako razumete pojavu otkrivenja u knjizi?
Već u naslovu Stojkovićevog spisa stoji da je tu reč o otkrivenju (ἀποκάλυψις), zbog čega smo i pretpostavili da je reč o apokaliptičkom spisu. Apokalipsa je otkrivanje tajnih stvari koje otkriva sam Bog posredstvom svog anđela kao glasnika. I doista, Kandor sadrži elemente apokaliptičke literature (pisac se izražava u viđenjima, slikama, brojevima, simbolima, pri čemu simbole tumači anđeo ili Božiji glasnik). Otkrivenje o kojem je ovde reč tiče se otkrivanja apsolutne istine kojoj se nauke i filosofija samo približavaju pa je ovde reč zapravo o pseudoapokaliptičkom tekstu. S druge strane, Kandor je sinkretički spis, kombinacija pseudoapokaliptičkog teksta, naučno-filosofskog eseja i romana, zbog čega smo ga i nazvali pseudoapokaliptički roman. Po svom ideološkom zaleđu, međutim, Stojkovićev tekst je u osnovi hrišćanski i kao takav je usmeren suprotno od Jamblihovog paganski orijentisanog spisa.
Ako bismo Stojkovićev tekst poredili sa nekim od hrišćanskih i njima srodnih tekstova iz prvih vekova naše ere, onda bi mu bliži bili tekstovi iz tzv. apokaliptičke književnosti. Kao što smo u našem radu „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića” napomenuli, apokaliptička književnost cvetala je u periodu od II veka pre n. e. do II veka n. e., posebno kod Jevreja, ali i kod pagana. Od jevrejskih apokaliptičkih tekstova, u literaturi se pominju apokrifi Starog zaveta kao što su Knjiga Enohova, Četvrta knjiga Jezdrina, Vaznesenje Isaijino, Vaznesenje Mojsijevo, Apokalipsa Avramova, Apokalipsa Ilijina, Sofonijina, Varuhova. Od novozavetnih apokalipsi, sem Otkrivenja Jovanovog, pomenimo i starohrišćanski Ermin „Pastir”, zatim apokrifne apokalipse kao što su: Petrova, Pavlova, Tomina, Marijina itd.[7]
Neke od ovih apokalipsi su gnostičke. Među tekstovima nađenim 1945. u egipatskoj pustinji, u mestu Nag Hamadi, koji su najvećim delom gnostički, nalaze se i Otkrivenje Pavlovo, Otkrivenje po Jakovu, po Adamu, po Petru.[8] Neki od tekstova apokaliptičke književnosti postojali su i u starim srpskim prepisima. Od starozavetnih apokrifa ove vrste pomenimo Varuhovo otkrivenje, Knjiga o Enohu, Isaijino viđenje itd.[9] Od novozavetnih apokrifa ove vrste navedimo Otkrivenje svetih apostola i Otkrivenje apostola Pavla.[10]
Postojala su, međutim, i paganska otkrivenja. Novoplatonovski filosof Porfirije u svom spisu O Plotinovom životu i poretku njegovih spisa kaže da su neki autori napisali otkrivenja „Zaratustre, Zostrijana, Nikoteja, Alogena, Mesa i ostalih takvih”, pri čemu veli za njih kako „zavaravali su mnoge, a i sami su bili prevareni”.[11] Od ovih tekstova koje pominje Porfirije, među spisima nađenih u Nag Hamadiju nalaze se Zostrijan i Alogen.
Stojkovićevo otkrivenje objavljeno je na samom kraju XVIII veka i ne spada, razume se, u apokrifnu literaturu ni Starog ni Novog zaveta. Mada u njegovom naslovu stoji da je to otkrivenje egipatskih tajni, što će reći paganskih, ono, kako je rečeno, ne spada ni u pagansko otkrivenje, jer je u osnovi hrišćansko.
Kao spisi koji se bave otkrivanjem znanja, u starini se posebno ističu oni iz tzv. gnostičkog korpusa. Međutim, u XVIII veku, u kojem je i inače skovan termin gnosticizam, gnostički tekstovi su bili poznati samo kao predmet hrišćanske kritike, kakvu srećemo kod Irineja Lionskog iz II veka n. e. U vremenu borbe u okviru heterogenih strujanja ranog hrišćanstva pobednici su se pobrinuli da tekstove poraženih gnostika uklone sa scene. Pukim slučajem, prvi gnostički tekstovi otkriveni su tek krajem XIX veka, a u većem broju su nađeni tek 1945. u Egiptu tako da ih Stojković nije ni mogao čitati, mada je za njih mogao znati posredstvom tekstova ranih hrišćana koji su ih kritikovali.
Inače, zanimanje za gnostičku literaturu u XVIII veku podstakla je prosvetiteljska kritika religije, u prvom redu kritika hrišćanske crkvene institucije. U tom smislu su se mogli aktualizovati neki stari argumenti iz gnostičkog arsenala.
Gnostički tekstovi su polazili od koncepta znanja i tvrdili da je spasenje u znanju, a ne u veri. To je ono što je bilo zajedničko gnosticima i XVIII veku. Razlika je, međutim, u vrsti znanja. Dok su gnostici s početka naše ere govorili o znanju o Bogu i onostranoj stvarnosti, znanje koje se izlaže u romanu Kandor nije gnostičko. Tu se samo uzima forma otkrivenja, ali se zapravo iznose neki rezultati moderne nauke i filosofije iz XVIII veka. Kandor je naprosto plod umetničke imaginacije i odnosi se na otkrivenje večne istine, podstaknuto u prvom redu napretkom nauka u moderno doba i poverenjem u moć razuma koje je ono donelo. Stoga smo Stojkovićevu knjigu i opisali ne kao autentičnu apokalipsu nego kao pseudoapokaliptički tekst.
Možemo zaključiti, dakle, da Atanasije Stojković, kao moderni prosvetitelj, ima u vidu znanje moderne nauke i filosofije, kakvo je bilo dostupno u XVIII veku. To je, kako je već rečeno, poglavito znanje prirodnih nauka (fizike, astronomije i biologije), s jedne strane, i filosofije u liku Kantove filosofije, s druge strane.
Šta kažu komparativna istraživanja?
Još je Jovan Skerlić posumnjao u autentičnost Stojkovićevog romana. Doduše, naš veliki istoričar književnosti nije eksplicitno naveo sve razloge koji su motivisali njegovu sumnju, ali bi se s velikom verovatnoćom moglo reći da je imao na umu sledeće.[12] Roman je napisan u vreme kada su naši autori poglavito posrbljivali strane knjige, a retko su objavljivali originalne radove. Nadalje, junak romana nema srpsko ime, što sugeriše da bi pravi autor ove knjige mogao biti neki strani pisac. Takođe, u knjizi se ne javlja nijedan srpski toponim, što će reći da se radnja romana ne dešava na tlu Srbiji, bar ne one kakvu poznajemo od doseljavanja Slovena na ovo područje. I napokon, primetio je da roman sadrži nekoliko pesama koje upućuju na rusku književnost, ali nije naveo koje je ruske pesnike imao u vidu. Skerlićeva opaska sugerisala je neophodnost komparativnih istraživanja.
Skerlić nije naveo nijednog ruskog ili nekog drugog stranog pisca čiji bi rad mogao poslužiti kao predložak našem autoru. Drugi istraživači su pak pretpostavljali da su postojale knjige koje su mogle poslužiti kao neke vrste predlošci i imenovali su ih. Tako je polovinom XX veka Svetislav Marić uočio izvesnu sličnost Kandora sa Volterovim filosofskim romanom Kandid, ali samo po naslovu. Naime, francuska reč candide znači prostodušan, iskren, kao što i latinska reč candor znači iskrenost, poštenje.[13] Ovakvih uzgrednih sličnosti Kandor ima, i to nekoliko, i sa još jednim Volterovim filosofskim romanom ‒ Zadig.[14]U Zadigu se u jednom poglavlju govori o egipatskom gradu Memfisu, u koji je nameravao da putuje i junak Stojkovićevog Kandora. Nadalje, Zadigov prijatelj nosi ime Kador, što je bar po zvučanju slično imenu Stojkovićevog junaka. I napokon, kao ključno, i u Zadigu se pojavljuje anđeo Jezrad kao i u Kandoru. Na anđela, koji se pojavljuje u oba romana, skrenuo je pažnju Jovan Deretić.[15]
Na knjigu Kosti’s Reisen von Morgen gegen Mittag. Eine Reisebeschreibung aus den Zeiten der Mysterien (1795), čiji je autor Karl Ekartshauzen (1752‒1803), kao mogući izvor za Stojkovićev spis ukazao je Nemanja Radulović (Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 22‒23). Meni se učinilo da bi sličnu ulogu mogla imati i knjiga Das Heimweh (1795), koju je napisao Johan Hajnrih Jung poznat po nadimku Štiling (1740‒1817), ali još nisam uspeo da dođem do nje i uporedim je sa Kandorom (U vrtu misli, str. 234).
Nije isključeno da je Stojković ili anonimni autor na koga se naš pisac eventualno ugledao imao u vidu neke od pomenutih knjiga. Ali su ovo sve spoljašnje sličnosti koje mogu da ukazuju na izvore izvesnih pozajmica, ali ne i na jedinstveni izvorni predložak na koji se ovde misli.
Za razliku od navedenih autora, Dragana Grbić smatra da su u osnovu Kandora ušli „silabusi studijskih predmeta iz naturalne filosofije i naturalne teologije Univerziteta u Getingenu”.[16] Drugim rečima, ona pretpostavlja da ovde nije reč o nekom konkretnom stranom tekstu koji je Stojković navodno posrbio, nego o takozvanom kulturnom transferu, odnosno o prenošenju predavanja, koje je naš romanopisac slušao na univerzitetu, u jednom popularnijem obliku ‒ u romanu. Dalja ispitivanja ove hipoteze podrazumevaju arhivska istraživanja kurseva na univerzitetu u Getingenu koja je Stojković mogao slušati tokom studija, ne samo iz prirodnih nauka i filosofije, nego posebno onih iz teologije, u okviru kojih je mogao da sluša i o apokaliptičkoj literaturi i gnostičkim spisima iz prvih vekova naše ere, zatim o Jablihovim Egipatskim misterijama i drugim religijskim i filosofskim tekstovima relevantnim za roman Kandor. Ovakva (nezamenjiva) empirijska istraživanja je najavila Dragana Grbić i ona bi mogla odgovoriti na neka pitanja u vezi naše teme. Otežavajuća okolnost je što Stojković nije bio upisan kao redovni student i ne znamo pouzdano koja je predavanja slušao.
U svakom slučaju, mada su komparativna istraživanja ukazala na sličnosti sa nekim delima iz veka prosvećenosti, i dalje ostaje nedoumica da li je Kandor autentičan spis ili je posrbica nekog stranog predloška. Ovde bi se valjalo prisetiti argumenta Jovana Deretića da ovaj roman nema razvijenu formu, što ide u prilog tezi da je reč o samostalnom proizvodu, a ne o prevodu nekog stranog predloška koji bi po pretpostavci trebalo da ima razvijenu formu romana (Deretić, J., Vidaković i rani srpski roman, Matica srpska, Novi Sad 1980, str. 106).
Otkuda povezanost Stojkovića sa Kantovom filosofijom?
Još se 1950. Svetislav Marić u članku „Da li je Stojkovićev Kandor roman” jadao: „Mi još uvek ne znamo mnoge stvari o ovom našem najobrazovanijem čoveku iz prve trećine XIX veka i jednom od najvećih naših ljudi toga doba. Ne znamo šta je studirao na univerzitetu, koje predmete, iz čega je polagao doktorat, naslov njegove doktorske disertacije.”[17]
Pre Marićevog teksta, Aleksandar Solovjov u članku „Srbi profesori univerziteta u Rusiji” (Politika, 1-4. maj 1937, str. 14) kaže za Atanasija Stojkovića: „U Tibingenu položio je doktorat iz fizike.” Nije mi poznato da je neko od istraživača ovo proveravao, ali je lako moguće da je ovo štamparska greška i da bi umesto Tibingen trebalo da stoji Getingen.
Ubrzo nakon Marićevog teksta pojavili su se radovi istoričara o našem piscu koji su obelodanili neke ranije nepoznate činjenice iz njegovog života. Dve godine nakon Marićevog rada Risto Kovijanić je u članku „Atanasije Stojković na studijama” (Nastava matematike i fizike u srednjoj školi, 4/1952, str. 47‒56) pisao o njegovom univerzitetskom školovanju,[18] dok je Jovan Radonić u opširnoj studiji „Atanasije Stojković (1773‒1832)” (Glas SAN CCXII, 1953, n. s., knj. 2, str. 97‒154) prikazao celinu njegovog životnog puta. Ostale su, međutim, nerešene neke nepoznanice vezane za Stojkovićev doktorat, čime se do sada najviše pozabavio matematičar i istoričar nauke Aleksandar M. Nikolić, profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, čije rezultate je obelodanio u svoja dva članka.[19] Ovde ćemo ukratko izneti važnije nalaze radova navedene trojice autora vezanih za Stojkovićevo školovanje.
Stojković se rodio 20. septembra 1773. godine u Rumi, gde je završio osnovnu školu i nižu gimnaziju. Nije primljen u gimnaziju u Segedinu, jer mu nisu priznali prethodno školovanje, pa je peti i šesti razred gimnazije završio kao dvadesetogodišnjak 1793‒1794. u Požunu (= Bratislavi). Sedmi i osmi razred gimnazije, što se u to vreme zvalo Licej ili filosofija, upisao je u Segedinu. Tu je 1794/95. završio prvu godinu protestantskog Liceja, gde je pored ostalih imao i predmete logiku i metafiziku. Drugu godinu Liceja (filosofije) učio je 1795/96. u Požunu, u Bratislavskoj akademiji, gde mu je profesor filosofije i metafizike bio Juraj Alojz Bernai. Po završetku filosofskog odseka Akademije u Požunu, ujesen 1796. upisao se na pravni odsek, gde je proveo samo jedan semestar. Na proleće 1797. zaputio se ‒ preko Beča, gde se možda sreo sa Dositejem Obradovićem ‒ u Getingen na studije, gde je stigao najesen i proveo tamo dve godine.
U pismu svom učitelju iz Rume Vasiliju Kr(e)stiću, koje je adresat primio novembra 1797, Stojković iz Getingena javlja: „Jaću ovde slušati ovu Godinu filosofičeske a na Godinu teologičeske nauke, koje su tako ustrojene da človek za godinu sve sovršiti može, no razumem, v kratce.”[20] Ne možemo znati koje je kurseve slušao jer nije bio upisan u matrikule fakulteta u Getingenu, nego je izgleda predavanja slušao kao vanredni student. Možemo se jedino osloniti na njegova pisma u kojima daje neka obaveštenja o univerzitetu. Tako u ranije navedenom pismu Stefanu Stratimiroviću od 15. maja 1799. on kaže da Univerzitetu u Getingenu preti pad jer mladi profesori uživaju u svojoj mladosti dok su „slavni profesori, Hajne, Šlecer, Rihter, Piter, Vrizberg, Kestner zelo ostareli”.
Univerzitet u Getingenu je bio poznat po studijama prirodnih nauka pa možemo pretpostaviti da je Stojković svoje studije filosofije posvećivao poglavito fizici i matematici, ali je posećivao i kurseve drugih navedenih profesora. Profesor filosofije prirode (= fizike) i matematike bio je Abraham Gothelf Kestner (1719‒1800), čiji je učenik i potom kolega bio Kristof Georg Lihtenberg (1742‒1799). Uz to je Kestner bio pesnik epigramist, a Lihtenberg književnik satiričar. Kestner je bio u dobrim odnosima sa Imanuelom Kantom i postoji njihova prepiska, tako da je Stojković mogao da se o velikom nemačkom misliocu obavesti od svog profesora.[21] To je moguća veza Stojkovića sa Kantom!
Prema svedočenju nekih profesora Getingenskog univerziteta, Stojković je slušao predavanja kao privatni student, ali je prilježno koristio Univerzitetsku biblioteku i obrazovao se. Risto Kovijanić pretpostavlja da je tokom dve godine u Getingenu Stojković napisao svoju trotomnu Fisiku i da je krajem 1799. otišao u Budim sa gotovim rukopisom za štampu. A što se tiče doktorata iz filosofije, Aleksandar Nikolić ovako sumira svoja istraživanja:
„Nikakvi arhivski dokumentovani detalji o Stojkovićevim studijama u Getingenu, o polaganju i temi doktorata, o mentoru i komisiji za odbranu teze nisu poznati, pa možemo da kažemo da on nikada zvanično nije bio upisan na studije niti je odbranio doktorsku disertaciju na Univerzitetu u Getingenu. Sve se zasniva na njegovoj ličnoj priči …”[22]
Izlazi tako da na citirana pitanja, posebno na pitanja o doktoratu, koja je u svom radu iz 1950. postavio Svetislav Marić još uvek nemamo odgovora. Zanimljivo je pri tome da Stojković na naslovnim stranama Kandora i Fisike ističe da je on doktor filosofije, a za tu tvrdnju mi još uvek nemamo potvrde.[23] Međutim, činjenica da autor na naslovnoj strani Kandora ističe da je on doktor filosofije sugeriše da je on ovu svoju prozu razumevao kao naučni spis neke vrste, mada ju je potonja tradicija radije videla kao roman.
Ali, da se ne udaljavamo previše od postavljenog pitanja, zaključimo ovde kako su istraživači saglasni da je Stojković, posredstvom svojih profesora, mogao doći u dodir sa Kantovom filosofijom na univerzitetu u Getingenu.
Zašto se u Kandoru ne pojavljuje Kantovo ime, ako se izlaže njegova filosofija?
Rečeno je već da u vezi razmatranog romana ostaju još neke nedoumice. Prvo, Stojković naslovljava svoj roman Otkrivenje egipatskih misterija, a u njemu uopšte ne govori o egipatskim misterijama. Drugo, prikazuje osnovno učenje Kantove Kritike čistog uma, a da ne pominje ni Kanta ni njegov spis nego to čini alegorijski. Zašto tako čini?
Setimo se da je XVIII vek bio vek kritike. Aktivnost kritike, međutim, nije bezopasna pa su pisci radi vlastite sigurnosti pribegavali ezopovskom govoru ili metaforama. Nije slučajno što je, na primer, francuski prosvetiteljski filosof Šarl Monteskje kritiku francuskog društva izneo u knjizi naslovljenoj Persijska pisma (1721). Pišući navodno o Persiji, on je zapravo govorio o njemu savremenoj Francuskoj.
U doba prosvetiteljstva aktuelizovana je racionalistička kritika religije. Očito je i Atanasije Stojković pod naslovom egipatske misterije govorio o religiji svog vremena, a to je hrišćanstvo. (Već smo pomenuli da Stojkovićevoj mogućoj kritici religije u ovoj knjizi istraživači nisu poklonili neku pažnju.)
Alegorija je takođe često korišćena u prosvetiteljstvu koje je razvilo alegorijsko tumačenje mitova. Stojković je iskoristio alegoriju kako bi izneo Kantovu filosofiju. Razlog je bio razumljiv. Pet godina pre objavljivanja romana Kandor, 1795. rimokatolička crkva u Austriji je Kantova dela stavila na spisak zabranjenih knjiga (Index librorum prohibitorum) sa obrazloženjem „da vode neosnovanoj sumnji u vrlo važne istine” pa čak vode i u sam skepticizam. Da je stavljanje Kantovih dela na Index librorum prohibitorum razlog što se u Kandoru ne pojavljuje Kantovo ime, mada se govori o njegovoj filosofiji, prvi je upozorio Svetislav Marić (Odabrani spisi, str. 109). Smatralo se da Kantova filosofija nastoji da pobije filosofiju Tome Akvinskog, zvaničnog filosofa rimokatoličke crkve, kao i svaki pokušaj racionalnog dokazivanja hrišćanske vere. Stoga je bilo zabranjeno da se u rimokatoličkim zemljama Kant predaje u školama i na univerzitetima kao i da se štampaju njegova dela. I u austrijskoj carevini, čiji je podanik Stojković bio, vladajuća je bila rimokatolička crkva pa je naš autor bio prinuđen da o Kantu govori alegorijski.
Da bi sasvim skrenuo pažnju vlasti sa inkriminišuće činjenice da knjiga govori o Kantovoj filosofiji, naš pisac smešta radnju romana u prve vekove naše ere, a znanje o kojem se tu govori tobože su egipatske misterije. Time se obezbedio od moguće optužbe da govori o zabranjenim knjigama i zabranjenom piscu. U tom smislu je govor o egipatskim misterijama na apokaliptički način samo zgodan trik pisca da sakrije pravu temu (Kantovu filosofiju) i njen izvor (zabranjenog autora Kanta).
Na koji način Stojković prikazuje Kantovu filosofiju?
Valja imati u vidu da, prema dosadašnjim istraživanjima, prvi pomeni Imanuela Kanta kod Srba počinju još za njegovog života, devedesetih godina XVIII veka.[24] Najpre ga je od Srba pomenuo Gligorije Trlajić na dva mesta u pogovoru uz prevod idile Zabavlenije jedinago letnago utra ili udivlenije jestestvennim krasotam (1793) nemačkog teologa i pisca Salomona Gesnera.[25] Već smo napomenuli da su od 1795. u rimokatoličkoj Habzburškoj monarhiji Kantovi radovi dospeli na indeks zabranjenih knjiga jer se procenjivalo da podrivaju veru u neke važne istine.[26] Stoga se Kantovo ime neće sretati u knjigama, kao što je to bio slučaj u pogovoru Gligorija Trlajića iz 1793, nego još jedino u privatnoj prepisci. Ne čudi onda što naredni pomen Kantovog imena srećemo tek u pismu Atanasija Stojkovića od 2. avgusta 1799. upućeno iz Getingena u Nemačkoj, gde se nalazio na studijama, u Sremske Karlovce mitropolitu Stefanu Stratimiroviću, koji mu je povremeno slao finansijsku pomoć zarad daljeg školovanja. Stojković u navedenom pismu, pored ostalog, pominje uzgred i Kanta kao kritičkog filosofa.[27] Međutim, Stojković je daleko opširnije govorio o Kantovoj filosofiji u svom romanu Kandor iz 1800, na šta je, kako je rečeno, najpre ukazao Svetislav Marić, a potom su o tome pisali Slobodan Žunjić u pomenutoj knjizi Istorija srpske filozofije II (2020) i ja u ogledu „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića”, objavljenom u mojoj knjizi U vrtu misli (2020).[28]
Svetislav Marić je ne samo prvi uočio da je u Kandoru reč o Kantovoj filosofiji nego je ukratko prikazao i način na koji to Stojković čini. Marić kaže da je u romanu predočena kako Kantova praktička filosofija (postulati praktičkog uma, kategorički imperativ, filosofija morala) tako i njegova teorijska filosofija (transcendentalna estetika [prostor i vreme] i transcendentalna logika [razum i sudovi]). Pri tome naš pisac ne samo da ne pominje Kantovo ime nego izbegava njegovu terminologiju (na primer, reč dužnost iz filosofije morala upotrebio je na svega jednom mestu). Uopšte, Stojković piše jednostavno, jasno, slikovito i lako razumljivo, za razliku od „apstraktnog i teško razumljivog Kanta” koji piše suvo i komplikovano. Naš pisac raspravlja o istim stvarima i u istom duhu kao i Kant, ali ne na isti način i ne istim redom tako da je otežano nalaženje korespondirajućih delova. Ipak, on uspeva da nađe i poneku gotovo istu rečenicu u Kandoru i nekom od Kantovih spisa. Zbog ovih okolnosti Marić samo naznačava koji delovi Kantovih spisa su relevantni. Za filosofiju morala to su: Zasnivanje metafizike morala (treći odsek, prva tri odeljka) i Kritika praktičkog uma (druga knjiga, drugo poglavlje, odeljci I‒III), a za teorijsku filosofiju Kritika čistog uma (transcendentalna logika i transcendentalna estetika, paragrafi 2‒7 i 9).
Posebno je zanimljiv prikaz Kantove transcendentalne logike i estetike. To je naš pisac izveo na alegorijski način: „U sredini hrama goreo je izuzetno veliki plamen ‒ sličan suncu. Okolo plamena bilo je načinjeno dvanaest podeljaka i u svaki je bila stavljena sjajna sveća. Premda su ove sveće gorele, nisu ništa manje svoju svetlost dobijale od svetlosti koja se nalazila u sredini. Ovih dvanaest podeljaka okruživao je neki potok koji je ličio na zid. Njegova osobina je bila večno tečenje. On je svoje okretanje činio u krug, ali ono što je jednom već prošlo, više pred oči ne izlazaše. Sve sveće su se u njemu prelamale i time uvećavale sjaj unutrašnjosti hrama. Najveći nepokretni prostor bio je okolo onog zida koji se večno kretao, kod koga su stajali i izvan kog ništa ništa nisu mogli videti.” (Atanasije Stojković, Kandor ili otkrovenje egipatskih tajni, preveo Vladislav Todorović, Gradska biblioteka, Ruma; Kairos, Sremski Karlovci, 2008, str. 191)
Starac-anđeo, koji Kandora uvodi u hram i otkriva mu znanje, ovako je protumačio ovu alegoriju: „Kao što onaj plamen u sredini gori, tako gori u čoveku njegov razum. Dvanaest sveća su dvanaest načina na koji mi treba da mislimo o prirodi koja nas okružuje. Ovih dvanaest načina imaju svoju svetlost i svoju snagu u razumu. Ona reka što teče čulno nam predstavlja vreme koje večno teče i nikada ne ističe. Sve što razum misli, dužan je da misli u vremenu, i bez pojma u vremenu ništa ne može da misli. Razum naš, međutim, ima oko sebe još jedan zid koji smrtniku nije dozvoljeno da pređe, a ako bi ko i hteo da ga pređe, ne bi imao postojanog mesta otkuda bi mogao da vidi predmete u prirodnom obliku. Ovaj zid je prostor ili ovo prostranstvo u kome mi primećujemo sve vidljive stvari i izvan koga nijedan predmet ne možemo primetiti. Mi smo ograničeni čulima, čulo naše može primetiti samo one stvari koje su mu pristupačne, to jest, koje se u tom prostranstvu nalaze. Niti naša čula dosegnuti mogu ono što bi se nalazilo izvan ovog prostranstva. Možda bi se naš razum i dalje prostirati mogao, da nije opkoljen čulima, kao što bi i ona središnja svetlost mogla i dalje svetleti da nema ona dva zida oko sebe.” (Ibid., str. 192‒193).
Iz navedenog tumačenja Marić je odmah prepoznao strukturu saznajnog aparata kakav je Kant prikazao u Kritici čistog uma. (Neki istraživači će drugačije tumačiti ovu alegoriju. Tako će Nemanja Radulović, u duhu nekih masonskih predstava, centralno svetlo u hramu videti kao inicijacijsku simboličku sliku ponoćnog sunca koje se ugleda prilikom obreda, dok bi dvanaest manjih svetala „možda odgovaralo znakovima zodijaka” [Nemanja Raulović, Podzemni tok, Službeni glasnik, Beograd 2009, str. 25]). Marićevo tumačenje smatramo ispravnim. Slobodan Žunjić je, razume se, prihvatio Marićevu interpretaciju i istakao da je to prvo pominjanje učenja iz Kantove Kritike čistog uma u srpskoj filosofiji. To mu se činilo toliko važnim da je sasvim ostavio po strani da je glavnina Kandora zapravo prikaz Kantove moralne filosofije (Slobodan Žunjić, Istorija srpske filozofije II, Dosije studio, Beograd 2020, str. 358). O prisustvu Kantove filosofije morala u Kandoru Žunjić će reći više u razgovoru sa novinarom Đorđem Malavrazićem (Malavrazić, Đ.,Zanemarena i osvetljena filozofska baština. Razgovor sa Slobodanom Žunjićem, priredio Ilija Marić, Dosije studio, Beograd 2022, str. 161‒162). U članku „Pseudoapokaliptički roman Atanasija Stojkovića” ja sam ukazao da Stojković ne samo da govori i o praktičkoj i o teorijskoj Kantovoj filosofiji nego i da ističe Katov primat praktičkog uma (Ilija Marić, U vrtu misli, Otačnik, Bernar, Beograd 2020, str. 246‒248). Uz to sam izneo i dodatni, unutrašnji razlog što se Kantovo ime ne pojavljuje u romanu (pored najvažnijeg, spoljašnjeg razloga ‒ da su njegova dela stavljena na spisak zabranjenih knjiga), a taj je da se radnja romana dešava početkom naše ere, daleko pre Kantovog rođenja pa se o njemu još ne može ni govoriti. U svakom slučaju, tek predstoji da se podrobnije istraže mesta u romanu Kandor i odgovarajuća mesta u Kantovim delima i da se na taj način preciznije ispita Stojkovićevo razumevanje Kantove filosofije.
Posle Vaših analiza u objavljenom članku iz 2020. i daljih istraživanja nakon toga, valjalo bi odgovoriti na pitanje zašto nam je Stojkovićev roman Kandor važan?
Ima više razloga za to. Kandor nije samo prvi objavljeni Stojkovićev rad uopšte, nego je, kao književno delo, ujedno i prvi srpski roman. Imajući tu činjenicu u vidu, kao i okolnost da se u njemu traga za odgovorima na večna pitanja života, uključujući i pitanje njegovog smisla, Dragana Grbić je u već pomenutom članku napisala sve „da Atanasije Stojković ništa više sem tog dela nije napisao, njegovo ime bi moralo biti upamćeno” (str. 12‒13). Imajmo na umu da su se u moderno doba pre ove knjige pojavili prevodi svega dva romana na srpskom jeziku: Žan-Fransoa Marmontel, Velїzarїi, preveo s francuskog Pavle Julinac, 1776; Danijel Defo, Robіnzon Krusse, preveo (s nemačkog) Nikola Lazarević, 1799. Ovaj treći moderni roman na našem jeziku napisao je jedan Srbin, a sva tri su se, kao što vidimo, pojavila u poslednjoj četvrtini XVIII veka. Ne čudi onda što je roman Kandor najviše istraživan upravo sa književne strane. O njemu su pisali i istoričari i teoretičari književnosti i lingvisti, kako domaći tako i strani.
Nametnuti religijski aspekt, koji je autor već naslovom kao i formom apokalipse istakao u prvi plan, imao je za cilj da kako tematski tako i vremenski sakrije jednog zabranjenog autora iz XVIII veka, Imanuela Kanta. Religijskom i s njom povezanom ezoterijskom stranom stvari više se pozabavio Nemanja Radulović, sa pretpostavkom da korišćena simbolika i idejni fond najviše ukazuje na ezoteriju iz XVIII veka, posebno na masonstvo. Uočene korelacije ukazuju ne samo da taj pristup nije bez osnova, nego i da je Stojković bio verziran u pomenuta ezoterijska strujanja, bez obzira što nemamo potvrde da je bio mason. Niko se do sada, međutim, nije pozabavio razlozima njegovog upućivanja u ezoterijska učenja, što bi bilo zanimljivo u kontekstu prosvetiteljske kritike religije, u prvom redu hrišćanske crkve kao institucije, u čemu su s naše strane učestvovali Dositej Obradović, Jovan Muškatirović i drugi. To je zanimljivo i stoga što je nakon završenih studija u Getingenu Stojković želeo da se zamonaši u nekom srpskom pravoslavnom manastiru, kao što je će to učiniti njegov tri godine mlađi savremenik i prirodnjak Pavle Kengelac. To je bio zanimljiv put nekih naših mladih fakultetski obrazovanih učenjaka i filosofa na prelazu iz XVIII u XIX vek koji je bio suprotan Dositejevom bekstvu iz manastira krajem pedesetih godina XVIII veka.
Ja sam se takođe pozabavio religijskom stranom romana Kandor. Moja istraživanja su pokazala da je religijska forma otkrivenja i ezoterijskih egipatskih misterija bila više paravan koji vešto prikriva stvarni izvor u knjizi izloženog učenja. Ali i taj negativni rezultat, da sadržinski u knjizi gotovo da nema ništa od takozvanih egipatskih misterija tematizovanih u Jamblihovim Egipatskim misterijama, kao ni od gnostičkih i paganskih apokalipsi iz antike, takođe ima svoj značaj. On je suzio krug tekstova koji su mogli biti izvor za Stojkovićevu knjigu. U igri su pored pojedinih retkih naslova, koje smo naveli, ostala raspoloživa ezoterijska učenja na koja uipućuje N. Radulović kao i predavanja iz prirodnih nauka i teologije na univerzitetu u Getingenu na koje računa D. Grbić. Ono što je, s druge strane, pozitivan rezultat mog istraživanja jeste da je Kandor po svojoj formi pseudoapokaliptički roman, a da sadržinski upućuje na rezultate nauke i filosofije, pre svega moderne.
Pri tome su u sadržinskom delu važne najmanje dve tačke. Prva je samo naznačena i tiče se razvoja naučnog i filosofskog znanja. To je ono što je Dejan Ajdačić prepoznao kao istoriju ideja, ali nažalost ništa podrobnije nije rekao o tome. Razume se, ta istorija je krajnje svedena i ovlaš naznačena, ali se doista pojavljuje u knjizi, što je za istraživače srpske filosofije značajna činjenica. Sam Stojković u romanu pominje Pitagoru, Sokrata, Platona, Aristotela, a Svetislav Marić je prepoznao stavove stoika kao i onih filosofa koji su kasnije živeli, kao što su Plotin, Dekart, Berkli i Kant, mada nisu imenovani. Druga tačka je daleko izraženija i tiče se popularnog izlaganja nekih rezultata prirodnih nauka, u prvom redu modernih, kao i filosofije, u prvom redu Kantove. Na ovu drugu tačku ukazivali su naši istraživači već krajem XIX veka, ali je na središnje prisustvo Kantove filosofije, kako je već rečeno, prvi ukazao Svetislav Marić u članku „Da li je Stojkovićev Kandor roman” (1950). U Kandoru nalazimo ne samo do tada najšire prikazivanje Kantove kako praktičke tako i teorijske filosofije nego i prvo pominjanje učenja iz Kantove Kritike čistog uma kod Srba, na čemu je insistirao Slobodan Žunjić.
Istaknimo još jednom da nakon Marićevog otkrića iz 1950. da je u Stojkovićevoj knjizi reč poglavito o Kantovoj filosofiji kao i njegovih preliminarnih ukazivanja na korespondenciju odgovarajućih mesta u Kandoru i nekim Kantovim delima, zapravo se niko nije upustio u dalja istraživanja na ovom tragu. To ostaje kao jedan od zadataka za istoričare srpske filosofije kad je reč o Stojkovićevom prvencu.
[1] Na naslovnoj strani zapravo stoji sledeće: SS. NN. i Filosofii Doktora, i Ienskago estetstvo ispыtatelnago sodružestva člena dѣйstvitelnago. Skraćenica NN. se može čitati kao naturalnih nauka (= prirodnih nauka), a skraćenica SS. nije razjašnjena. Mogla bi značiti Slaveno-Serbin, a možda i svobodnih sciencij (= slobodnih nauka).
[2] A. Solovjov zapravo veli da je A. Stojković u svom službenom listu kao radove naveo sve što je do tada (1803) objavio: 1. Fisika na srpskom jeziku u tri sveske, 2. knjigu Kandor ili otkrovenje tajanstva, 3. roman Aristid i Natalija, 4. Srpski sekretar (Solovjov, A., „Srbi profesori univerziteta u Rusiji”, Politika, 1-4. maj 1937, str. 14).
[3] Marić, I., U vrtu misli. Ogledi o srpskim filosofima i piscima, str. 233‒234.
[4] Ibid., str. 234‒235.
[5] Služio sam se dvojezičnim izdanjem (grčkim izvornikom i engleskim prevodom) Jamblihovog spisa: Iamblichus, De mysteriis,Translated with an Introduction and Notes by Emma C. Clarke, John M. Dillon and Jackson P. Hershbell, Society of Biblical Literature, Atlanta 2003, kao ruskim prevodom istog ‒ Яmvlih, O egipetskih misteriяh, Perevod s drevnegrečeskogo, kommentariй i predislovie I. Ю. Melьnikovoй,Aleteйa, Moskva 2004.
[6] Sadržinu spisa sirijskog novoplatoničara ukratko sam izložio u još neobjavljenom članku „Jamblihove Egipatske misterije”.
[7] Šagi-Bunić, T. J., Povijest kršćanske litearture, prvi svezak: Patrologija od početaka do sv. Ireneja, Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1976, str. 187‒188, 198‒200.
[8] Koptski gnostički tekstovi, Demetra, Zagreb 2007.
[9] Videti: Apokrifi starozavetni prema srpskim prepisima, priredio i preveo Tomislav Jovanović, Prosveta, SKZ, Beograd 2005.
[10] Videti: Apokrifi novozavetni prema srpskim prepisima, priredio i preveo Tomislav Jovanović, Prosveta, SKZ, Beograd 2005.
[11] Porfirije, O Plotinovom životu i poretku njegovih spisa, Breza, Zagreb 2004, str. 43.
[12] Videti naš ogled „Pseudoapokaliptički spis Atanasija Stojkovića”, u: Marić, I., U vrtu misli. Ogledi o srpskim filosofima i piscima, Otačnik, Bernar, Beograd 2020, str. 231.
[13] Marić, S., Odabrani spisi, Matica srpska, Novi Sad 1979, str. 108.
[14] Volter, Kandid. Zadig. Mikromegas, ΠΛΑΤΩ, Beograd 2015.
[15] Deretić, J., „O prvom srpskom romanopiscu Atanasiju Stojkoviću”, Književna istorija, 8/1970, str. 713‒736, preštampano u: Deretić, J., Vidaković i rani srpski roman, Matica srpska, Novi Sad 1980, posebno str. 105‒106.
[16] Grbić, D., „U ’hladnom nordu’ proslavljeni Stojković”, u: Atanasije Stojković. Joakim Vujić, priredila Dragana Grbić, Matica srpska, Novi Sad 2015, str. 13.
[17] Marić, S., Odabrani spisi, Matica srpska, Novi Sad 1979, str. 111.
[18] Ovaj članak je potom preštampan kao zasebno poglavlje („Atanasije Stojković”) u knjizi: Kovijanić, R., Srpski pisci u Bratislavi i Modri XVIII veka, Matica srpska, Novi Sad1973, str. 161‒175.
[19] Nikolić, A. M., „Novi prilozi za biografiju Atanasija Stojkovića”, Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, knj. 62, 2/2014, str. 555‒571; „Atanasije Stojković (1773‒1832)”, u: Život i dela srpskih naučnika, 15, SANU, Beograd 2016, str. 1‒45.
[20] Javor, 20/1886, str. 630. Pismo je preštampano u: Atanasije Stojković. Joakim Vujić, priredila Dragana Grbić, Matica srpska, Novi Sad 2015, str. 130.
[21] Ovako misli Svetislav Marić (Odabrani spisi, str. 110), a sa tim je saglasan i Slobodan Žunjić (Istorija srpske filozofije II. XVII i XVIII vek, Dosije studio, Beograd 2020, str. 358).
[22] Aleksandar Nikolić, „Atanasije Stojković (1773‒1832)”, str. 6.
[23] Slobodan Žunjić pak u razgovoru sa novinarom Đorđem Malavrazićem kaže da je „Atanasije Stojković dobio doktorat za svoj Examen ex jure utriusque semestris (Göttingen 1799)”, ali ne navodi izvor ovog podatka (Malavrazić, Đ., Zanemarena i osvetljena filozofska baština. Razgovor sa Slobodanom Žunjićem, priredio Ilija Marić, Dosije studio, Beograd 2022, str. 111).
[24] Podrobnije o počecima recepcije Kanta kod Srba videti u: Slobodan Žunjić, Istorija srpske filozofije II, XVII i XVIII vek, priredio Ilija Marić, Dosije studio, Beograd 2020, str. 346‒362.
[25] Gligorije Trlajić, „Uvešćanije, predstavljajuščeje Serblem pričino-pobuždenija k prisvoeniju sebe Slavjanskago jazika svoego”, u: Salomon Gesner, Zabavlenije jedinago letnago utra ili udivlenije jestestvennim krasotam, Vienna 1793, str. 58‒93, konkretno na str. 67 i 76. Videti i: Marić, S., Odabrani spisi, Matica srpska, Novi Sad 1979, str. 110.
[26] U pismu Stefanu Stratimiroviću od 15. maja 1799. iz Getingena, Stojković piše da „slavnjejši Pisatelji Filosofiji, Teologiji, Istoriji i Politici v Vijene sut zabranjeni” (Javor, 44/1880, str. 1403).
[27] Arhivska zbirka Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković” u Beogradu, Inv. br. 538. Koliko mi je poznato, ovo pismo je u literaturi prva navela Dragan Grbić (Atanasije Stojković. Joakim Vujić, priredila Dragana Grbić, Matica srpska, Novi Sad 2015, str. 20), a potom nezavisno od nje i ja (Marić. I., Srpska filosofija kao recepcija, Otačnik, Bernar, Beograd 2020, str. 53).
[28] Marić, I., U vrtu misli. Ogledi o srpskim filosofima i piscima, Otačnik, Bernar, Beograd 2020, str. 229‒258.
