Ел Греко, Моденски триптих, 1568.
Током служења ЈНА, најгора ствар била је губитак приватности. Премда је понекад била и од користи. Једном, док смо се скупа туширали, лакомислено очекујући да наступи десетак секунди топле воде, некакав груби чобанин се забленуо у збуњеног човека, будућег свештеника (не знам како је прошао у балканској кланици, требало би да је студирао у Ђакову) и с олакшањем се насмејао: „Ма, и он има курац, а ипак се прави важан.” Хрват је поцрвенео и ћутао. Не зато што није, како ми се чинило, могао пронаћи праву реч, него зато што таквих речи и нема. Сред општег грохота наслутио сам, можда и по први пут, у чему се огледа проблем хришћанске културе и њеног односа према „свету”, премда тад нисам имао много информација о хришћанству и култури. Богословац је био дечко истински скроман; у његовој „замишљености” крило се, у ствари, његово хришћанство, његова слободна духовност почивала је у томе што је био друкчији – и што је одлучио да се посвети аскези, којој је (по чврстом убеђењу здраве памети) противречила његова биолошка, видљива „прилика”.
Проблем разумевања „хришћанске културе” и њеног односа према „свету” у последње време у Словенији нарочито долази до изражаја, мада, наравно, на пристојнији начин.
Оквир у ком се крећу размишљања о овом проблему остаје притом сличан сцени под тушем: идентитет, укорењен у саморазумевању, различитост, која може бити последица идентификације, заједнички простор света који у себи носи трагичну могућност да не буде схваћен као само једна од идентификација.
Ако оставимо по страни примитивизам, основна тешкоћа разумевања хришћанске културе вероватно лежи у томе што смо ми, хришћани, више пута у искушењу да на провокацију која упозорава (исходећи из друкчије интерпретације Свега) на тобожњи идентитет заједничког простора („друштва”, „културе” итд.) одговоримо тако као да је то што смо различити обавезујућа истина видљивог, а не чињеница утемељена у слободи и слободном прихватању тајанствене логике Апсолутног. Жудимо за тим да обликујемо неутралну, јединствену културу, која би избегла да именује своје Средиште, и тако заправо учествујемо у стварању постхришћанске културе, у сенци Божије смрти, уз универзализацију „хришћанства” које је изгубило идентитет, али је је још увек тако снажно обележено својим пореклом да га ниједан нехришћанин не признаје. Као „разумни људи”, покушавамо да успоставимо разводњену културу која би очувала хришћанске вредности, иако се, рекло би се, стиди јеванђеља.
Зато хришћанска култура, с друге стране, и за нас саме остаје вечити недостатак, који покушавамо да оправдамо тврдњом како немамо средстава ни снаге. У доба бруталног затирања Цркве (а само људи који нимало не маре за слободу, не помишљају с искреним ужасавањем и срамотом на деценије када се није смела штампати готово ниједна хришћанска књига), та се култура одржавала минималним средставима, јер је остајала верна свом утемељујућем Догађају. Али слобода ју је, по некаквој шашавој логици, бацила у кризу. Многи хришћани као да немају храбрости да у себе изнутра прихвате Прошлост и свој идентитет у заједници стваралачки репродукују. Њихова унутрашња молитва, која им даје свест о сопственој истини, као да је пука жеља за припадањем: желим да спадам – те тиме и спадам – у исти свет у ком су и Данте, Ел Греко и Тома Аквински – а да садржински не учествујем у њиховом пројекту и у друкчијем времену не сведочим своју верност јеванђељу Богочовека. А шта би се па променило, кад бисмо суделовали и сами? Зар није јасно да ствари стоје како стоје, без обзира на наш евентуални напор? Није ли свеједно, јер истина је истина?
Није свеједно. У томе и јесте парадокс хришћанске културе: су-деловати у свету у ком је Он све већ створио. Вишеструко исијавати Христа, у њему препознавати апсолутни Gesamtkunstwerk, целокупно уметничко дело Апсолутног, дело у чијој је сржи присутан сам Аутор. Хришћанска култура је неговање бивајућег, које остаје одано томе присуству. Раскривање Апсолутног у Христовом догађају прописује хришћанској култури пут, али не раскринкава циљ – сам Апсолут.
За разлику од других религиозно заснованих култура, чија је структура донекле слична хришћанској, преовлађујућа култура у Словенији допушта или подстиче порицање свих обавезујућих путева који омогућују заједничарење с Непознатим. Она извире из радикално друкчијег начела од хришћанске културе. „Секуларизована” култура наизглед присваја прошлост; с њом, међутим, није ни у каквој правој заједници, нигде у њој не види одлучујући Догађај. Нехришћанска култура, стога, никад не разуме и не може разумети специфичност хришћанског културног обликовања, као што хришћанска култура не зна, а (у мери у којој остаје хришћанска) не може ни знати радикална без-пућа атеизоване културе. Ове две тежње само привидно могу имати додирну тачку: на нехришћанској страни оданост Непознатом и спонтано откривање Пута, а у хришћанству верност Непознатом на Путу.
Хришћанска култура има апсолутни Критеријум који је одваја од релативности канона секуларне културе. Jедино мерило њене успелости остаје Христов догађај и то како је верна његовим речима. Зато једини унутрашњи излаз из кризе словеначке хришћанске културе није „уређење” односа са световном културом, већ metánoia, преобраћење, које више не тражи наклоност – нити непријатељство – света, јер је свесно своје обавезe према унутрашњем логосу хришћанства.
Наравно да је то само мнење. Моје? Као и све заборављене ноћи, звезде, као твој бес или слагање: оно није моје, али није ни лишено мене. Спомен је на ћутање богословца. И нада.
Превод: Милосав Гудовић
