Црква – простор духовног исцељења

У религиозно-црквеном искуству, у сусрету са Христом, човек није сам, није препуштен својој ускости, него је сједињен са свима који су икада имали то искуство, сједињен са целокупним хришћанским светом, са апостолима, светима, браћом у Христу, са покојнима и живима… Црква није једна од стварности која би постoјала напоредо са другим, није тек нешто у историјској и светској целини, није одвојена, предметна стварност. Црква је све, она је пуноћа бића, пуноћа живота света и човечанства – али света и човечанства у стању охристовљења, облагоћења. Црква има васељенску природу, и заборав те васељенске природе је знак пада црквене свести… У Цркви расте трава и цвета цвеће. Црква је охристовљена васељена. У васељену је ступио Христос, био је распет и васкрсао је. И све у васељени се изменило: постала је нова. (Николај Берђајев, Дух и слобода)

Списи о Цркви се обично лакше препознају него bad guys и good guys у другоразредним кримићима: једни је нападају, мање или више уздржано, стегнутих зуба или гласно, истанчано или грубо, агитујући или уз „научне“ социолошке анализе, памфлетима или уз философске аргументе, док је други опет ватрено бране, мање или више прикривено, спретно или неспретно, будаласто или софистицирано.

И једне и друге приче су на неки начин схватљиве: Црква сама захтева опредељивање за или против, одушевљење или хладноћу и – бар у принципу – жели као и Исус из Јовановог Откривења, да испљуне сваку млакост, тако да је у том смислу сама крива за овај предвидљиви дуализам. С друге стране, све те приче су подједнако сувишне: оно што брани онај ко брани Цркву, увек је одсутно у разумевању онога који Цркву напада – а углавном важи и обрнуто. У природу Цркве, наиме, спада и парадоксалан захтев да је она одређена људска заједница, то јест релативна заједница бића од крви и меса, крхко-добрих и крхко-грешних, покварених и племенитих, паметних и глупих, са својом партикуларном организацијом, са својим посебним командним системом, са својим модама и обичајима, али у основи ипак нешто апсолутно и универзално.

Веровање, које религије обично схватају као однос према тајанственом Светом, према нељудској и надљудској мистерији, на тај чудан начин се пребацује на људе саме.

То, наравно, неком „спољашњем“ – тако су некада називали оне који нису били чланови Цркве – изгледа сасвим апсурдно, јер он зна да су људске заједнице, макар имале и друкчије обичаје и уверења, структуре и веровања, управо као људске – неапсолутне. И у Цркви – упркос њеној жељи да сачува и нагласи своју неизмењивост у времену – он види само привидни печат неизмењивости на, у дубини промењивом и живом, ткиву историје. У његовом уверењу може га само учврстити чињеница да је поред Цркве било и да постоји више таквих заједница које су слично као и „Црква“ инсистирале и инсистирају на свом апсолутном значењу – то јест више религија које себе схватају као потпуно откривене истине. Саме цркве су поред тога издељене и свака за себе тврди да је једина права Црква… Има ли ичега што би било на очигледнији начин релативно – него сукоб мноштва апсолута на историјској позорници?

Па ипак – што критичари Цркве радо забораве – вера у Цркву као апсолутност нечега релативног у ствари је неуништива. Догађа се, наиме, на сасвим другом нивоу од оног који погађа наивна идеолошка и социолошка критика. Мудрост те критике је, наиме, исувише једноставна и стога није мудрост: А = А, Апсолутно је апсолутно, релативно је релативно. Бог – ако случајно јесте – је Бог, а човек – ма шта био – јесте човек. Посредовање, парадоксна синтеза, није могућа.

Ова критика сама себи затвара очи: јер, таква синтеза је могућа. Тиме још ништа није речено о томе да ли је постојећа. Могућа је. Ниједан мисаони разлог не говори против ње, ако једном напустимо слепо поверење у то да једноставни закони формалне логике диктирају дешавање у свим могућим физичким и метафизичким световима. Схватање апсолутности Апсолутног нужно нам указује на могућност његове „слободе“, значи и на могућност оспољења, жртвовања идентитета, преузимања другости.

Питање о Цркви се, дакле, једноставно састоји у томе да ли је одређена друштвена, очигледно историјска творе­вина, заиста постала нешто апсолутно? Да ли се у акту оспољења Апсолута догодила као „апсолутна“ заједница? Да ли нека пука људска група, која се назива Црквом, „по благодати“ има удела у Апсолутном више него неке друге групе?

Приче које бране Цркву полазе од убеђења да је њено посебно учествовање у Богу стварно, да је у одређеној групи сједињење одређених „учења“ и животних пракси „онтолошко“ учествовање у Апсолутном; приче које је критикују полазе од уверења да је то учествовање фикција – ако уопште признају било какво Апсолутно.

Како већ рекох, сам не бих желео да уплетем своје речи у мрежу критика и апологија, наступа мржње или неукусних легитимизација недуховних бирократских апарата. Мој запис ће стога један читалац вероватно схватити као апологију, неко други као напола јеретичку критику, мада не бих желео да будем ни једно ни друго, него бих једноставно хтео да исповедим веру, да је сведочим. Желим да представим своје искуство Цркве као стварне апсолутности нечег релативног и да мисаоно ограничим место те апсолутности. Мислим да је, како за праву апологију, тако и за корениту критику Цркве потребан тај – макар лични – повратак на основно искуство које имам као верник, о стварности присутног Апсолутног у релативном. Само тако могу да спречим манипулације са својом вером. Да бих у томе што је у Цркви, каква ми се показује као део друштвене стварности, препознао и Цркву у коју верујем, морам се запитати шта је у моме искуству Цркве заиста битно. Зашто уопште верујем у Цркву? Какво ме искуство упућује на то да осећам повезаност са Црквом? И где почиње искуство због којег осећам туђост Цркве док јој припадам? Где је место изворне критике Цркве?

На ова питања ћу покушати – не без посебне на­мере – да говорим околишно, објашњавајући туђе речи.

* * *

У јесен 1953. године, грчки песник Никос Карузос је написао дивну песму „Избављен си своје болести“:

Душа моја пости, уздржава се од страсти
и прати је цело моје тело:
Само незаобилазне жеље –
и моја лобања је по цео дан место обраћења,
где се молитва обликује у куполу цркве.

Господе, био сам међу твојим непријатељима.
А сада си тај који хлади
моје чело, као најслађи ветар.
Забо си у мене радосни бол
и око мене
сада све живи и сија.
Подижеш стену – и змија
бежећи нестаје.
Од зоре до сунчаног заласка
сећам се, како си некад за мене
носио месо и кости.
Ноћ ме прекрива, нежно као што си јој наредио,
и сан, о коме сам некад говорио да је његов
плашт изаткан од хиљада тмина,
мали искупитељ, како сам говорио –
понизно ме изручује у твоје руке.
Радосно живим своје прво избављење.

У овој песми је изражено скоро све што мени значи повезаност са Црквом. Црква је за мене једноставно лични простор у коме је могуће искуство које опева Карузос. Простор који омогућава то искуство.

Говорити о Цркви без тог искуства за мене је, у ствари, бесмислица.

Заиста верујем у ту Цркву и само у ту Цркву.

Искуство о коме говорим је пре свега искуство духовног исцељења. Црква је за мене простор исцељења.

Није у питању психолошка утеха, аналгетик, оздрав­љење од бола или страха.

С једне стране је исцељење „у Цркви“ темељито, не обухвата само душу, него сеже дубље, у предмисаону дубину из које ниче спој и раст тела и душе, а с друге, може да и даље паралелно постоји са душевним или телесним болом. У нама и после исцељења и даље може да буде усађен „бол“, као што каже Карузос, у нас је „постављен“ πένθος. Тај бол може да буде још јачи него некада, док нисмо имали искуство Цркве. Али је парадоксно постао „сретан“.

Душевни болови и страхови су другостепени, исходе из темељне болести, не-моћи, како бисмо на етимолошки начин могли да преведемо грчку реч ἀσθένεια. Та болест нам доноси несрећу и сва је несрећа. Црквено искуство је потпуно, како телесно тако и душевно, јер додирује наше дубље језгро са оне стране телесности и душевности.

Да нисам ступио у Цркву, могао бих по овосветским мерилима бити паметнији, успешнији и ефикаснији, имао бих шароликији сексуални живот, вероватно бих имао већу друштвену моћ и углед – али бих умро болестан, суштински слабашан и у темељу несрећан. Не би ми сјала светлост Бога и његове – и моје – тајновите вечности. У целини живљења и умирања искључиво би ме водиле страсти. Овим изразом – грчки се страст каже πάθος – код Карузоса се не подразумева пре свега неконтролисана еротска пожуда, иако се и у њој често открива неслобода страстима поробљеног човека, него једноставно потпуна испуњеност самим собом. Те страсти могу бити и интелектуалне: могу страсно да тежим за моћи, утицајем, славом, „духовним“ уживањима. Наравно да је живот предиван већ само као живот – али бих без искуства које ми омогућава Црква, усред радости и невоља, а да то и не приметим, био потпуно погружен у свет страсти, јер изван људског света не би било никакве реалне силе која би ми истински утемељивала живот. Без тог искуства утемељености у Другом и исцељења не бих знао шта је смирење – и не бих знао како сам ретко смирен.

Страст не могу да савладам сам; барон Минхаузен се из реке, са све коњем, сам извадио само зато јер је био лажљивац. Да бих се ослободио страсти мора у мој живот да продре избављујућа ἐνέργεια, ослобађајуће и исцељујуће деловање које долази из Оностраности. Та исцељујућа Сила која продире у моју највећу дубину не могу бити вредности које постављам сам, не могу бити циљеви које сам себи задајем, не могу бити моја дела у којима се остварујем. Баш када тражим утемељење свог живота у таквим вредностима, таквим циљевима и делима, постајем потпуно уловљен у свет страсти – и уопште нисам свестан те своје болести, јер она обухвата целокупно моје бивствовање, све док у њега не продре нешто друго. Тек када се за тренутак деси ослобођење – када „душа пости, уздржава се од страсти и следи јој цело тело“, када заслутим шта значи „бестрасност“, ἀπάθεια, постајем свестан да нисам то што бих морао бити.

У црквено искуство нужно је укључено искуство „личносности“ те Силе. Не ради се о безличној енергији, него о искуству слободно добронамерне Близине коју са исувише људском аналогијом називамо „милост“. Једноставно речено, ради се о искуству тога да је То што нас искупљује нешто неизмерно дубље, истинитије, јаче од нас који смо „личности“, и да зато није нешто „под-личносно“, него да је као извор личносности личности нешто „над-личносно“. Да са Апсолутом можемо да ступамо у барем тако квалитетан и сложен однос као са ближњима, иако Га ни на који начин не можемо заробити у ту нашу скучену аналогију… Свест о тој димензији исцељења у песми Карузоса је изражена преласком у апострофу, у обраћање Богу, „Господу“, Κύριος – што је, с једне стране, древна грчка шифра митске Седамдесеторице преводиоца Старог Завета, који су на тај начин превели тајанствени тетраграм JHVH („Јесам они који јесам“, односно, „Бићу онај који ћу бити“), неизрециво Божије име, а с друге стране, именовање Исуса као Бога и Избавитеља.

Искуство другости најпре значи свест да сам у односу према том Апсолутном који „ће бити што ће бити“ и који у историји лагано открива своје обличје, био непријатељ. Да живот који сам хтео и увек изнова хоћу да живим сасвим из себе, веран себи, по сопственим критеријумима, није добар. Да је аутономија добра само онда када је истоветна са теономијом, са препуштеношћу радикалној Божијој будућности. И да могу у сваком тренутку поново да постанем непријатељ Апсолутног (каква страшна синтагма!). То да сам ступио у Цркву значи да имам искуство исцељења – али не значи да сам коначно исцељен. Тај који ме је подигао над реку, подигао ме је само толико да сам остао стално мокар, да не знам јесам ли још увек у реци или ван ње. Али знам шта је то подигнутост. Моја „лобања“, најтврђа конкретност мога битисања у свету је за тренутак, за „тренутну“ безвременост коју је хришћанска мистика, преузимајући Платонов израз, назвала „изненада“, ἐξαίφνης, постала простор у коме се „стално“ догађа пре-мишљење, пре-умљење, μετάνοια. Пад сам осетио као пад. Грех као грех. И зато „избављење“ као истинску – и сталну – могућност свога исцељења. Црква је место праштања, не људског, него Божијег: очишћења од великих моралних преступа које на овај или онај начин кажњава и људско право, а још више од мрља које су по људској логици занемарљиве или уопште нису мрље (нпр. од сујете, егоцентризма, неупадљиве мржње према ближњем, зависти, издаје поверења, немилосрдног затварања пред материјалним и душевним невољама ближњих, уживања у унутрашњим или спољашњим порнографским сликама итд), а које нас по Божијој логици као олово увек изнова прикивају за земљу и онемогућавају да и у нама засија вечни Лик по коме је обновљена Васељена.

Тиме нам Црква омогућава да будемо слободни од зла, од „змије“ која је традиционални лик личносних сила духовног зла; већ сада нам омогућава нов однос према смрти, према губљењу свести, самопоседовања, идентитета („сан ме… смирено изручује у твоје руке“).

Црква – у најширем смислу који повезује старозаветни kahal и новозаветну ἐκκλησία – чуварка је простора где се у тој новој слободи и новом односу догађа стално обраћање Апсолутном као Богу, где се Апсолутно у литургијском и доксолошком („служећем“ и „славословном“) обраћању открива као Бог. Уколико је могућност таквог обраћања истина Апсолутног, Црква је за мене простор истине света.

* * *

Али, требало је да пишем о Цркви, а говорим о искуству. Намерно. Црква није споља. Није нешто „предметно“, како рече Берђајев.

Све у Карузосовој песми знам. То је моје. А ипак није моје. Записано је било више од десет година пре него што сам се родио. Пре него што сам био. Па ипак, осећам то данас. Када аутора песме више нема.

У томе је видљива основна димензија Цркве у коју верујем. Упркос потпуној приватности искуства које је заснива, то искуство је трансиндивидуално, превазилази мене, њега и време. Понавља се.

То понављање искуства, истоветност односа према Апсолутном, у различитим временима, твори мистичку, то јест тајну, невидљиву, надисторијску заједницу. Човек је ζῶον πολιτικόν, записао је Аристотел. Он је биће које живи у полису, које је надарено за полис. Али то није искуство које би усмерило ка Цркви. Мистерија Цркве нема никакве везе са колективизмом, премда, наравно, цркве често подлегну логици колективизма. Свети Василије Велики је поправио Аристотелову дефиницију човека: човек је ζῶον κοινονικόν, он је биће заједнице, способно за учествовање у заједничком и за заједничко учествовање у Истом. Другим речима: човек је биће способно да себе препознаје у духовном искуству другог, исцељеног у Христу, човек је ζῶον ἐκκλησιαστικόν, биће пријемчиво за Цркву.

Изворно искуство којим сам повезан са Црквом је саборно. Није само моје, иако је сасвим моје и лично. Није само моје: посредовано је историјским сведочењем преко кога сам сазнао за Божију и Исусову причу, повезано је с црквеном праксом у којој себи мистагошки и ритуално присвајам ту причу и у том присвајању доживљавам духовно исцељење.

Када читам Свето Писмо, списе отаца Цркве и каснијих духовних писаца који су од мене временски удаљени столећима или хиљадулећима, и духовним светлосним годинама, када учествујем у литургији – доживљавам мудрост која долази од другде, која је ствар искуства других који су достигли више духовно знање него ја, па ипак се – пресрећан – управо због темељног искуства духовне исцељености заје­дно са њима налазим у заједници искуства.

* * *

Какав је однос тако схваћеног искуства Цркве према другим религијама?

Све у Карузосовој песми – осим стихова „Од зоре до заласка сунца / сећам се како си некад за мене / носио месо и кости“ – могао би да напише човек који има искуство таквог духовног исцељења у било којој монотеистичној или хенотеистичкој вери. Та искуства су стварна. Преко њих различити народи и заједнице које исповедају своје „вере“ улазе у искуство исцељења. Мени су веома убедљиве мисли Х. Р. Шлетеа који их је 1964. године развио у књижици Религије као тема теологије. Размишљања о теологији религија (H. R. Schlette, Die Religionen Als Thema der Theologie: Überlegungen Zu Einer Theologie der Religionen) у којој доказује да са становишта изворне хришћанске ми­сли, историја искупљења „изабране“ јеврејске или хриш­ћанске заједнице није „редован“ пут искупљења, уз који би стајале посебне, „ванредне“ интервенције Божије милости, чиме би се спасавали побожни и праведни, који нису чланови изабраног народа али живе по својој савести, него треба ту уобичајену теолошку схему окренути наглавце, ако хоћемо да разумемо Божију логику спасења. „Редован“ пут избављења су уобичајене религијске духовне праксе различитих предања, које су наиме искупљенске у мери своје духовне чистоте. Ипак, религију као целину људског искуства светога је Бог хтео: човеково приближавање светом има на сваком месту спасењско значење. Историја старозаветног и новозаветног народа није „редован пут избављења“, како је тврдила традиционална теологија, него „ванредан“ чин Божије милост. Сврха тог пута није усркавање тоталности религиозног искуства, него сведочење Божије доброте која може да постане критеријум и подстицај другима.

Ни сам не верујем у хришћански ексклузивизам. Ве­рујем у радикалну екуменску Цркву, која признаје све што признају и друге духовне заједнице – јеврејска, муслиманска, хиндуистичка, будистичка – али са езотеричким додатком који измиче хоризонту других, мада га ни у чему не пориче.

У Христовом догађају видим езотерички универзализам који не искључује унапред ниједну истинску духовну праксу, него омогућава истинску отвореност за Дух, који дише где хоће. Али верујем у езотеричку суштаственост сећања на њега који је некада због мене носио месо и кости. Само Апсолутно је – а да ни у чему није напустило своју радикалну другост и трансцендентност – „изразило“ себе у Исусу из Назарета и на тај начин поставило вечити Критеријум. Апсолутно Друкчији је показао шта би био, ако би био човек, шта би говорио, ако би говорио као човек. Речено још радикалније: показао је шта је као човек, шта говори и ради, како живи као човек. То је вера Цркве. Та вера у њега који је некада због мене носио месо и кости обратила се и мени. Једном. Више пута. На обраћа ми се увек. Али увек остаје скривени темељ онога чему се надам. Религиозно искуство, барем моје, ствар је привилегованих тренутака. Та вера ме је подигла из реке уловљености у себе. Могу друкчије да видим, мислим и осећам. Доживљавам безвременску новину васељене. Због ње – као грешан човек, ухваћен у страсти – знам шта су страсти и шта је бестрашће.

Пошто је Апсолутно за изворно хришћанско мишљење упркос тајни оваплоћења још увек радикално друкчије и скривено, овај езотерички додатак „вере у отеловљеног Бога“ одваја веру Цркве од осталих „заједница“ – не затварајући је за њихово искуство.

И за мој однос према различитим хришћанским црквама је битно убеђење да исто искуство избављења по Христу препознајем у сасвим друкчијим световима који су били историјски схваћени, а понекад се још увек схватају, као такмаци и непријатељи у поседовању „једине праве вере“. Искуство о коме говори Карузос могу да препознам у различитим црквеним заједницама, протестантским, православним и католичким. Заједно с Карлом Бартом зато верујем да се „јединство Цркве не ствара, него открива“. Верујем да су старе „монофизитске“ и „несторијанске“ Цркве праве Цркве које живе у пуноћи Божије милости. Верујем да су јеванђељске Цркве – уколико живе изворно искуство исцељености у Богу – права Христова Црква. Верујем да је православна Црква – уколико чува искуство избављења, развијено у неисказиво богатство предања – права Христова Црква. Верујем да је и католичка Црква, којој припадам и у чијим богослужењима учествујем, права Христова Црква, уколико живи искуство духовног избављења, прекаљено у вековима хришћанског Запада. У ствари, уопште се не ради о апстрактном убеђењу: то истоветно искуство могу да видим у људима који живе различите облике црквености. Сусретао сам их на десетине, можда на стотине.

Црква је за мене робусни православац, отац Григорије, бивши полицајац, који је знао да се потуче са бедуинима и јеврејским разбојницима у пустињи, између Јерихона и Јерусалима, коме сам се наметнуо за две недеље, као да се на брзину нешто може сазнати о пустињи, са кофером, као марсовац, странац-гост, ξένος.

Црква је млади момак грчко-швајцарског порекла, који је управо тамо дошао из Енглеске, где је напустио студије философије, преспавао сам у пустињи, под звезданим небом ми причао о својој новој лепој девојци из Француске коју познаје недељу дана, и о Јеванђељу, као и о томе да ствари схвата доста друкчије него отац Григорије.

Црква је благи францисканац, отац Поликарп. Који је знао стрпљиво да нас поучава.

Црква је екс-панкерка Симона, којој се смучио Христос католицизма, али је после духовне одисеје нашла Христа на другом месту, у малој домаћој цркви пентакосталске Ватре, а ипак баш Христа, једног и јединог.

Црква је отац Антон, стуб словеначке Цркве; посматрам га већ толико јутара, како нестаје у Богу, дрхтећи пред Господњим анђелима, прави Христов свештеник.

Црква је пастор Марк; срео сам га у Грчкој, служио је у швајцарским Алпима и онда напустио пасторску службу и постао шофер аутобуса; можда Христа ради.

Црква је језуит у Дубровнику који је давно, већ се једва сећам, клекао и молио се сам, у празној цркви, када сам на улици свирао гитару.

Кроз све ове људе, а могу да поменем само неколико од свих оних који су ми обогатили живот, кроз све те догађаје, чујем исту мелодију, видим исту причу о којој читам у Јеванђељу. Своје постојање желим да уплетем у њу као једва чујан тон.

Зато не верујем у једну конфесију која би била „једина права Црква“.

У том смислу је моје хришћанство натконфесионално – премда није натконфесионално тако што би порицало истинитост искуства у појединим „конфесијама“ и постулирало некакву над-цркву. Злоупотребе којима смо непрестано сведоци, по мом мишљењу почињу када изворно искуство које налазимо у различитим институционалним или полуинституционалним контекстима, узмемо као мамац за прихватање свих манифестација одређене црквености, како повезаних, тако и неповезаних са самим искуством. Потпуна препуштеност црквеној институцији – било у смислу игњатијевско-папистичког sicut corpus, или православног зилотства, где се као алтернатива истиче ὀρθοδοξία ἤ θάνατος (правоверност или смрт), или протестантске поп-културе слатке доминације ничим заслужене милости, нису ми занимљиве баш зато што ми се чини да у њиховој позадини видим злоупотребу изворног хришћанског духовног искуства.

Питање хришћанског екуменизма је у својој дубини питање какав стварни однос има изворно искуство искупљења које видим у конкретним хришћанима – са могућим ексклузивизмом њихових црквених заједница које им у суштини омогућавају то искуство искупљења. Уверен сам да светост и саборност изворног искуства исцељења у Христу и живота у његовом Духу посвећује различите облике које добија хришћанско веровање и живот.

* * *

Па ипак, цркве се међу собом разликују. И не случајно. То разликовање има дубок смисао. Не чини ми се да је скандалозно, него корисно. По мом убеђењу, не указује на то да једна заједница поседује апсолутну истину која би била одвојена од апсолутности искуства исцељења у Христу, у Духу, а из које живи свака хришћанска заједница. Ниједна црква се не може представљати као апсолутна хришћанска Установа. Због мноштвености Цркве постаје очигледно да је у појединим хришћанским конфесијама „Црква“ превазишла изворни простор искуства исцељености по вери у Христа. Да је изградила различите небитне стилове живота, навике, кодексе понашања, ритуале, догме. Због тог разликовања вероисповести свакоме је очигледно да црквено сведочење у историји поприма различите облике. Да постаје култура. При том се не ради обавезно о отпадању, него често и о развоју, експликацији – али се ипак не ради о еманацији, о зрачењу које би аутоматски чувало племенитост и чистост извора. Предметност културе није исто што и саборност духовне заједнице. У њу се уплићу најразличитији социјални и идеолошки механизми који је замућују. Хришћанска култура може бити дивна, плодна, обавезујућа, а може да постане банална, угњетачка, понекад и злочиначка. Набрајање грешака, грехова, погрешних црквених и црквенополитичких потеза данас скоро да нема смисла; уместо нас га обављају дежурни лешинари којих није недостајало ни у једном хришћанском веку (и који, као и сви лешинари, обављају сасвим корисну функцију).

Али такво набрајање није простор изворне критике Цркве, живе Цркве. Та критика може бити смисаона само у увек изнова обнављаној свести што нас заиста привлачи живој Цркви, у увек изнова обновљеном питању: шта је оно битно због чега се осећамо повезани са живом Црквом, упркос томе што смо свесни двојствености изворног искуства Цркве и њених историјских манифестација. Шта је одређени феномен повезан са Црквом, ако га упоредим са изворним искуством избављења у Христу? Да ли је с њим неопходно повезан? Или је небитан? Или му је можда чак и супротан и шири поруку неизбављења? Има ли икакве везе с „Њим, који је некада због мене носио месо и кости“ – или Његов живот и речи истрже из првобитног контекста и чини да они постану сасвим егзистенцијално неузнемирљиви?

Сва та питања не ремете наш унутрашњи мир и сигурност „у Духу“, него нам, напротив, увек изнова омогућавају да „радосно живимо своје прво избављење“.

Извор: Горазд Коцијанчич, Између Истока и Запада, Библос: Београд, 2021.
Превод: Павле Рак

Уколико су вам текстови на сајту корисни и занимљиви, учествујте у његовом развоју својим прилогом.