Неурозе и религија [III]

Христос је можда могао да опрости разбојнику на крсту који се покајао, али су већ рани протестанти схватили да католички свештеници њиховог доба то више не могу и да је њихова трговина опроштајницама недозвољен и нечастан посао. Треба ли данашњи психотерапеути да буду нови трговци опроштајницама тиме што ће ослобађати своје пацијенте неке стварне а неоткривене кривице, или треба да им пруже реалну прилику да упознајући кривицу доживе и реално очишћење кроз патњу? Овога пута не више неуротичну патњу која је и поникла у пацијентовој души да би заменила стварну патњу, као што је лажно осећање кривице неуротично аранжирано да би прикрило стварну кривицу.

Неуротични пацијент, по нашем мишљењу, налази се на средокраћи између нормалног човека, који је у стању да сам препозна своју кривицу и због ње доживи ослобађајуће кајање и очишћење, и оног типа привидно здравог човека који никад не долази код психијатра, а који своју кривицу не само што не препознаје него због ње и не пати. Ако је у моралном погледу неуротичар човек испод оног првог типа људи, он је свакако далеко изнад овог другог. Заплетен у мреже своје неурозе, он је застао на пола пута између стварног здравља и апсолутне безочности која се граничи са moral insanity. Само њему је стварна помоћ потребна и некада заиста само од његовог терапеута зависи какав ће бити исход борбе у њему. Отуда је одговорност терапеута често изванредно велика.

Сваком је терапеуту из праксе познато колико има пацијената преплављених страхом и осећањем кривице који годинама узалуд траже начина да на спонтан и искрен начин проживе и доживе испаштање своје непрепознате кривице, односно непрепознатог узрока страха. Бројни покушаји самоубиства пацијената, злоупотреба алкохола и дрога, њихови захтеви психијатру да им даје електро-шокове или јаке медикаменте који ће их „отупети“, очито показују њихову немоћ и дубоко незадовољство њиховим дотадашњим доживљавањем патње, односно неурозе. Погрешно је када психијатри у већини случајева оваквих симптома код њихових депресивних и анксиозних пацијената мисле да су препознали дубоко болесно језгро неурозе или неку ендогену болест и излазе у сусрет њиховим жељама. Лечећи пацијенте на овај начин, једноставан и често опортун, психијатри се лишавају своје истински хумане мисије археолога болесне људске психе.

Далеко смо од потцењивања изванредне деликатности задатка постављеног пред егзистенцијалне психотерапеуте који, брижљиво одељујући у пацијенту пшеницу од кукоља, овога лагано спремају за последње суочавање са самим собом, које је једино у стању да му омогући последњи, али најтежи напор да себе доживи у својој онтичкој кривици. Налазећи се између практичног психијатра, који попут неког вештог занатлије користи само медикаменте или електро-шокове у сврху лечења душевних конфликата, и класичног психоаналитичара који, не водећи увек довољно рачуна о друштвеној и породичној ситуацији свога пацијента, овога покушава да ослободи стварног конфликта припремајући га за неометано доживљавање задовољства, егзистенцијални психотерапеут бира трновиту стазу постепеног и мучног упознавања свог пацијента са оним што је у њему трајно и суштинско, а то је препознавање његове стварне кривице и могућности њеног окајања. Цитирамо дубоке речи данског филозофа Серена Кјеркегора: „Јер чим је кривица одређена страх пролази и кајање је ту.“

Неуротични болесници, чак и онда када они то довољно не показују кроз своје симптоме, јесу људи који оптужују себе и који у исто време кажњавају себе. У ретким случајевима, чак и без психијатра или у присуству неког мање заинтересованог психотерапеута, они после извесног времена, спонтаним процесом самолечења, о коме је вредно каткад размислити, доведу себе у излечено стање. Ми сматрамо да су овакви ретки пацијенти носили у себи способност и моћ да на аутентично људски начин пате, јер само у таквој врсти патње постоји плодна клица поновног рађања. Није узалуд давно речено да истинска патња чисти и преображава човека. У свим другим, бројнијим случајевима неурозе психотерапеут је једино позван да приведе пацијента овој незаобилазној и драгоценој могућности истинског паћења. Психотерапеут који није био у стању да буде Дантеов Вергилије у сложеном и хаотичном свету неуротичног пакла, дакле, водич који ће провести свога искушеника кроз чистилиште, није до краја испунио своју узвишену мисију.

На овом месту ми поново проналазимо привидно изгубљену везу са религијом која и сама није ништа друго него херменеутичка и бабиња вештина да се понова успостави раније изгубљена веза. Психотерапеутска вештина (која сада на нов и за будућност већ и од других најављени, у далекој прошлости познати начин спајања лекара и свештеника у једној особи) састојала би се не у неком илузорном и већ данас иреверзибилном и псеудоромантичном враћању природи, нити у врло невероватном враћању у крило цркве, која је данашњег човека својим догматским и стереотипним ставом институционализованог хришћанства лишила могућности препознавања стварног и револуционарног језгра првобитног хришћанства. Ово враћање и поновно проналажење изгубљеног језгра своје неотуђиве личности не можемо довољно убедљиво да сагледамо ни у указивању психоаналитичара на претерано строго Над-ја у пацијента, односно на његове тиранске и у много чему стварно неправедне родитеље или пак у указивању неких социјалних психијатара и анти-психијатара на рак-рану модерног, болесног друштва. Прихватањем од стране психијатара и психотерапеута, али и од стране њихових пацијената, оваквих разлога као могућег узрока неурозе, оптуживање и често мржња према себи код пацијента, само ће променити свој правац и окренути се у оптуживање и мржњу родитеља или „болесног друштва“. Претерано револуционарни психијатри, сами недовољно упознати са природом сопствене агресије, а жељни насилних промена у друштву, управо и прижељкују овакву врсту промене код својих пацијената. Мржња, међутим, рађа мржњу, а не треба заборавити ни чињеницу да револуције нема без еволуције и да је далеко од истине да је свака револуција, у човеку као и у друштву, конструктивна и корисна. Јер као што је у човеку нагон деструкције силан и продоран (а о овоме нагону још увек не знамо довољно и не можемо олако о њему закључивати само као последици отуђеног друштва), тако је ова деструкција увек латентно присутна у свакој друштвеној заједници.

Наше је мишљење, дакле, да је психотерапијска вештина у враћању човека самом себи, његовим скривеним потенцијалима стваралачког и слободног бића које тек онда када за себе буде изборило своју аутентичну индивидуалност, а то уједно значи када буде препознало разлику између споља наметнутог му Над-ја, као израза ауторитарне савести, и своје аутономне савести, може да постане стваран и користан чинилац у друштву. Нема здравог и зрелог друштва без здравих и зрелих индивидуа. Ништа нећемо постићи и ни до каквог трајног решења не можемо доћи настављајући у бескрај јалову дискусију о приоритету или примарном значају друштва или индивидуе у њиховом међусобно тесно испреплетаном и сложеном односу. Ова дискусија подсећа нас на исто тако узалудан разговор о приоритету кокошке или јајета или преимућству наслеђних, односно стечених и средином условљених особина у развоју човека. Однос друштва и индивидуе мора да се сагледа дијалектички, мудро се придржавајући начела „златне средине“.

Изнели смо неке критерије и ставове о односу неурозе и религије. Психотерапеут мора имати будно око да опрезно разликује неуротичну од ненеуротичне религиозности код свога пацијента. Ми се слажемо са оним мишљењима која сматрају да и најнеуротичнији религиозни пацијент садржи у себи и зрно праве религиозности. Ако се на крају терапије покаже да је пацијент успешно излечен од своје неурозе и у исто време престао да буде религиозан, могућна су два закључка. Или је терапеут претерано чистио колевку од прљавштине, па је заједно са њом избацио и дете из ње, или пацијент није уопште никада ни био на прагу доживљене религиозности. Чувајући се добро да не прогласимо сваку религиозност у неуротичара лажном и болесном, морамо се подсетити да Јунг и Фром супротно од Фројда у свакој неурози виде и нешто позитивно и проспективно. У процесу индивидуације многима је привремено запречен пут ка даљем напретку мрежом неуротичног реаговања. И религиозност је само један од покушаја да се неуроза осмисли, да се нађе смисао душевним патњама и да се на овај начин умакне мучном circulusu uitiosusu који прети свакој неурози. Иако овај покушај најчешће не успева, и онда је присутност психотерапеута скоро увек неопходна, постоје и случајеви у којима је дошло до успешне сублимације и успостављања релативне равнотеже баш захваљујући религији. При томе се можемо мирно сложити са ортодоксним психоаналитичарем и свештеником, Фројдовим учеником, Пфистером, који не само што сматра да се религија као целина не сме схватити као сублимирана либидинозност, већ с правом указује да нас психоанализа учи да на нов начин ценимо вредност религије.

 

Извор: Владета Јеротић, Психоанализа и култура, Београд: Бигз, 1974, 91–109.