Да ли овакав наслов треба да покаже живот сваког човека на земљи, у свим временима, или живот савременог човека западноевропске цивилизације (или само балканске?) – овде и сада?
Тетурајући се у дужем или краћем животном ходу између природног и духовног човека у себи, не сналазећи се добро између „реалног” и „имагинарног”, између жеље и Жеље, иманентног и трансцендентног, човек се готово увек налази на некој – ивици.
Ивица означава и неки могући крај, граничну линију или „гранично стање” (о коме је тачно писао Карл Јасперс). Овакве границе или ивице, када се до ње дође, неки су људи свесни, неки нису. Они који јесу свесни границе која дели, на добром су путу (индивидуације) да од индивидуе постају (не морају постати) личности. Што се буду више приближавали Л/л/ичности, (ха-сатан, хебрејски, „онај који ставља препреке”, у Старом завету) постаће све активнији, не би ли подстицао човека-на-путу,
да не заспи на било ком „јастуку” (израз је и опомена блаженог Августина), религиозном, философском, научном или и свакодневном „јастуку” – задовољства (и самозадовољства) које онда постаје опасно „кућиште” (израз је Јасперсов).
Човек који није свестан да је на граници која дели два света, природни и духовни, слабо или никако индивидуира у своме животу; индивидуирати значи непрестано се развијати, емотивно, („емотивна интелигенција”) интелектуално и духовно. Овакав човек који није могао, хтео, знао да треба свој лични живот стално унапређивати, богатити, не схватајући или потискујући наслућивање да је на ивици, још неко време остаје на граници, захваљујући урођеној виталности, а онда се стропоштава у амбис, некада, или – први пут се у животу прене, пробуди се из сна „заборава”, доживи понекад и преображај.
Вратимо се са овог нашег, помало, апстрактног, етеричног путовања, у век у коме сада живимо. Спустимо се на тврдо тло материјалног живота, превише брзе, усплахирене, нервозне свакидашњице. Да ли је она, таква каква је, истовремено и болесна свакодневица? Да ли данас разликујемо, било којој струци да припадамо, шта је болесно, а шта здраво? Да ли су то људи и у ранијим вековима умели да разликују? Не увек и никад поуздано. Најчешће зато што су људи у прошлости (најпре оној далекој) слабије умели да разликују стварност од фантазије, видљиво од невидљивог, духове у себи и духове у невидљивом свету; ово је и за данашње људе, и оне школоване, мучан, а неопходан доживотни задатак.
Што је медицина кроз дуге векове људске историје више напредовала, све се поузданије могло разликовати телесно болесно стање од здравог стања. (Године 1302. основан је универзитет у Риму, а тих година почело је и прво анатомско сецирање лешева на старијем универзитету у Болоњи.)
Далеко је сложеније било и остало разликовање душевно болесног стања од здравог – већ смо сазнали – из довољно разумљивих разлога. У каквом су душевном стању били шамани, врачи, чаробњаци у тзв. примитивним племенима, а у каквом су визионарском стању били јеврејски пророци? Тек у XX веку појавиле су се озбиљне студије познатих светских антрополога (код нас су били запажени чланци објављени у часопису Културе Истока, затим и наших психијатара: др Часлава Хаџи-Николића и других) који су, захваљујући достигнућима тзв. дубинске психологије, етнопсихологије, психијатрије, тек почели да улазе у чудан свест визија, халуцинација, екстаза (са или без употребе дрога), већег броја душевних болести (психоза и „граничних стања”).
Мало ко од људи у западноевропској цивилизацији (да ли још увек и култури?) не слути да смо већ давно ушли у неки густи, тамни облак („дима и прашине”) који нам омета виђење С/с/ветлости, оне спољашње, још и више, унутрашње. Зашто се такво стање духова у западном свету не би могло назвати болесним стањем? Зар није болесно данашње време у коме се огроман новац троши на наоружање земаља света (и оно атомско наоружање), у коме је човек већ толико оштетио природу у којој је рођен да опасност сопственог уништења збиља прети човеку, не само са неба (тобож, као „казн Божија”), већ и из земље коју је загадио заједно са ваздухом и водом. Како јести, све шкодљивију храну?
О моралном и етичком загађивању човековог душевног живота, сувишно је понављати: губитак религиозности у човеку-појединцу, знатно смањен утицај хришћанских цркава, нарочито на младе људе на Западу, убрзан нестанак хиљадугодишњег трајања патријархалног начина живљења, претње или и остваривање ратова у свету, даљи пораст наркоманије итд, итд.
Ако се сложимо да је у човеку и око њега данас много шта збиља болесно, шта супротставити болести? Лако је рећи: здравље, а ја бих најпре ставио Светост, и то као „mysterium fascinans et tremendum”. Знали су још стари грчки философи за божански закон сувротности и њихово помирење (coincidentio oppositorum), не само у човековом бићу, већ и много пре човека, у космосу и у природи.
Како је данас могуће да се тешко поремећена природна равнотежа Добра и Зла, материје и енергије, Бога и ђавола у свету људи – поправи? Да ли стојимо пред апокалиптичким крајем света, живота на Земљи (као што су религиозни мислиоци у свима религијама света, нарочито у хришћанству, давно наговештавали), или је, уз Божију помоћ, могуће надати се стварном опорављању човека, природе и свега живог? Већина данашњих светских антрополога – међу њима угледних психолога, социолога, философа, историчара – сматра да је велика светска Обнова могућа, под условом: одрицања (од „западне ароганције” и исламског фундаментализма, сматра Самјуел Хантингтон), проширења досадашње човекове свести, која ће га онда, сигурно, одвести препознавању Духа у њему самом, у читавој природи и у космосу. Како до таквог преокрета доћи – у мислима, осећањима, хтењима?
Живети на ивици болесног и светог значи освестити себе човека-на-путу, човека који је „чардак ни на небу ни на земљи”, освестити се за своју смртност, али и бесмртност, за неопходност „скока у егзистенцију” (Карл Јасперс), што значи скока у веру (уместо у ништа), једном речи, пробуђење свести о потреби „скока” са Ивице или Границе, до које је човек данас вољно и невољно доспео.
