Otac Vjačeslav Rubski
A kada ču Isus da je Jovan predan, otide u Galileju. I ostavivši Nazaret, dođe i nastani se u Kapernaumu primorskome, u krajevima Zavulonovim i Neftalimovim, da se ispuni što je rekao prorok Isaija govoreći: „Zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, na putu k moru s one strane Jordana, Galileja neznabožačka; narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti svetlost zasija“. Od tada poče Isus propovedati i govoriti: „Pokajte se, jer se približilo Carstvo nebesko“ (Mt 4, 12–17)
Ovaj jevanđelski odlomak je ispunjen nadom u nešto što se nikada neće ostvariti, i ta nada je predivna. Citira se Isaija, koji kaže da je zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova (to su dva jevrejska plemena) blagoslovena zato što je ugledala veliku svetlost i prosvetlila se. Međutim, ako se danas raspitamo kako žive zemlja Zavulonova i zemlja Neftalimova, a to je sever Izraela, saznaćemo da tamo žive uglavnom Jevreji i muslimani, dok hrišćana tamo ima samo sedam procenata, pa i to su „jeretici, šizmatici, raskolnici“, koji ne poštuju „dalekovod“ blagodati koji ide iz Kijeva, ili već odakle – nisam u toku…
Ukratko, ako Hrista merimo pragmatično, on nije ni za šta. Kada čuju reči: „Približilo se Carstvo nebesko“, naši ljudi, da bi sačuvali svetost Jevanđelja, postupaju kao u onoj izreci: „Bolje uraditi posao dobro ali nikada, nego odmah pa barem nekako“. I ispada da se Carstvo nebesko odlaže, odlaže, odlaže… Hristos je govorio: „Približilo se vama“ – tako je govorio svojim savremenicima, a mi kažemo: „Ma, kakvi, nije ono još nastupilo!“ Mi , naprotiv, govorimo da je sada carstvo tame, satane, bog veka ovoga pomračio je umove, itd. itsl. „Svet u zlu leži“, kažu hrišćani. Pa, je li se približilo ili se udaljilo?!
Ovde će nam pomoći stara, dlakava tetka psihologija. Ona će nam reći: „Znate zašto hrišćani tako govore? Zato što žele da sačuvaju prostor svetinje“. Hrišćani ne vide svetost u stvarnom životu, zato je i crtaju negde tamo daleko, što dalje, da se ne bi razočarali. Hrišćani govore: „Carstvo Božije će obavezno doći, ali posle“. Posle, posle… i, evo, već dve hiljade godina prošlo. A Hristos je rekao: „Približilo se!“
U čemu je stvar? „Carstvo Božije je među vama“, kaže Hristos, „evo ga, ovde je“. Ali, mi Hrista gledamo pragmatično, mi smo sledbenici pragmatizma, mi kažemo: „A šta ćemo mi imati od toga?“ Kada govorimo o Bogu i odnosu sa Bogom, mi najčešće govorimo o tome kako on deluje u našem životu, kako nam pomaže… Razumete, ako Boga gledamo pragmatično, onda, kada nam on pomaže, snažan efekat naše ushićenosti time što nam je to pomoglo za nas zamenjuje Boga, i mi to nazivamo „bog“. Razmislite, recimo, da li je ženi čija je ruka bila sasušena bilo lako da shvati ko je Isus iz Nazareta, kad se onako pogrbljena, u kapernaumskoj sinagogi, odjednom ispravila, iscelila – zar joj je lako bilo da shvati, ako je bila potpuno ushićena onim što se sa njom dogodilo? Ushićenost čudom, ushićenost isceljenjem – to je nešto što zaklanja Boga, a ne nešto što ga otkriva. Kad biste ležali paralizovani trideset osam godina, a onda odjednom ustali, ushićenje time što ponovo hodate ne bi vam otkrilo Boga, nego bi ga zauvek zaklonilo. Jer, to je veoma snažan doživljaj koji ne dozvoljava da se bilo šta sazna osim samog tog doživljaja. Takav doživljaj ne otkriva, on samo zaklanja.
Bog je ono pred čime se treba zaustaviti. Znate, mi smo kao životinje koje ne mogu da pogledaju uvis, kao na primer oklopnik, ako ste čuli za tu životinju, ili svinja. Te životinje ne mogu da uzdignu glavu ka nebu, one mogu da vide sunce samo u bari. Ali, ako svinja počne da pije iz te bare, prestaće da vidi sunce. U jednom trenutku se treba zaustaviti pred licem Božijim i ne koristiti ga – tada ćemo doznati šta je Carstvo Božije. Carstvo Božije je posmatranje Boga među nama. Carstvo Božije nije nešto što se odlaže za posle, jer odlaganje je samo beskonačno laganje sebe. Carstvo Božije je ono što danas treba da prepoznamo. Vi ćete reći: „Kakvo je ovo Carstvo Božije, ovo su neke ruine, ruševine, ovo je karikatura, ismevanje Carstva Božijeg“. Da, upravo ove ruševine i jesu Carstvo Božije! I upravo je zato Hristos izgledao kao bogohulnik. On je pokušavao da prizemlji sva ta očekivanja i da kaže: „Evo, telo i krv, hleb i vino, evo, mi: među nama je Carstvo Božije!“
Naravno, čoveku je teško da odustane od dobro urađene stvari, makar ona nikad i ne bila urađena, i da je zameni za stvar koja je urađena danas, pa barem nekako. Ali, moraćemo to da učinimo. Moraćemo da kažemo: „Gospode, nećemo više zaklanjati naš odnos sa tobom našim molbama; jer, šta ako ih ispuniš, pa mi ne pođemo za tobom, Hristom, nego za hlebom, za čudom, za korišću, ili čak za obećanjem?“ Koliko je ljudi koji su pošli za obećanjima lažnih proroka? Oni su išli za obećanjem. Pa i mi, ako ispred sebe nosimo obećanje budućeg Carstva Božijeg, za čim onda idemo? Za obećanjem! A zar je Bog obećanje? Ne, Bog nije obećanje. Bog nije ni čudo, zato što od čuda dobijamo samo ushićenje.
Da bismo shvatili šta je Bog, treba da zastanemo pred barom i da ne pijemo iz nje, nego da pogledamo to sunce dok se odražava u maloj barici naše svesti. Ne treba da pokušavamo da ga potčinimo sebi, da ga iskoristimo u svoju korist ili, možda, za samoprekorevanje. Kada to više ne budemo pokušavali, videćemo da upravo ovo naše sabranje običnih ljudi Bog može da voli svim srcem. To je čudo Božijeg saprisustva našem sabranju, čudo kada ne razumemo zbog čega i radi čega, jer konačno zaustavljamo taj aparat korišćenja: zašto, s kojim ciljem, kuda me to vodi i šta će mi to dati? To su pitanja koja su samlela sav duhovni život hrišćana. Hrišćani su se pretvorili u kopače i pekare koji kopaju i peku samo da bi nešto dobili.
Hristos propoveda nešto što se ne zna šta je. „Pokajte se“ znači izmenite se, postanite drugačiji. „Približilo se Carstvo Božije“, propoveda siromašni propovednik iz Nazareta koji se nedavno nastanio u Kapernaumu. Ljudi su mogli da mu prigovore, i verovatno su mu prigovarali, ali sa pragmatičnog stanovišta. Oni su bili pragmatični i na nivou pragmatičnosti su ga pobedili.
Danas se ovaj odlomak iz Jevanđelja čita upravo zato: da iznova i iznova budemo Hristovi slušaoci, ne bismo li, možda, baš danas čuli šta on zapravo hoće da nam kaže, i umesto: „Gospode, pomiluj“ rekli samo: „Gospode!“ To ništa ne znači, to ne znači da on nešto treba da uradi, čak ni da pomiluje. Ali, sâmo čudo njegovog saprisustva sa nama i jeste Carstvo Božije. Možda će ovo nekome zvučati kao obesvećenje, kao spuštanje nivoa očekivanja, ali još jednom kažem: što su očekivanja viša, to Bog postaje nevidljiviji, jer ljudi idu za visokim očekivanjima, a očekivanja nisu realnost, očekivanja su očekivanja. Očekivanje nije Bog, očekivanje nije budućnost, očekivanje je samo očekivanje. A mi smo ludi za svojim očekivanjima i idemo za njima.
Vi, pak, nemojte ništa očekivati. I onda će se, možda, otkriti Onaj koji je rekao: „Približilo se Carstvo Božije“.
Izvor: Jutjub-kanal oca Vjačeslava Rubskog
Prevod: Ivan S. Nedić, Jelena V. Nedić
