Moj Bog – Tuđin

„Srećan Božić“, želja je koja se pred kraj svake godine izgovara milionima puta. Jednostavna je. Ali, da li ste ikada razmišljali o tome da „Božić“ zapravo znači „Hristovo rođenje“ i da „Srećan Božić“ predstavlja želju da sve  u nama i oko nas bude takvo da se bez problema ostvari rođenje Hristovo?

Zaista imam neobičnog Boga! Svakako, ako pričamo o pravoslavlju, trebalo bi da govorimo o Bogu koji i ove godine traži mesto da se rodi u društvima – super marketima bola, rata, nepravde, i u srcima – agencijama usamljenosti, beznadežnosti, rasizma. „Vidim čudesno i neshvatljivo tajinstvo“ (Irmos 9. pesme Božićnog kanona, 1. glasa, prim. prev.). Kako bih, dakle, mogao da opišem (uz svu svoju nespremnost i iznenađenje) svog Boga?

Moj Bog – iseljenik

Hristos je Sin Božji, Bog i on sam, koji se iselio sa svojih nebesa da bi sišao na zemlju kao u tuđinu.  A u toj tuđini ima mnogo toga da uradi, od bivanja novorođenčetom u jaslama, do raspeća i vaskrsenja. Dakle, radnik je u tuđini (Jn 5, 17). No i tamo je neprestano bio migrant: Bogorodica ga je začela u Nazaretu, rođen je u Vitlejemu, bio u zbegu u Egiptu, odgajen u Nazaretu, živeo je u neprestanom pokretu (Mt 2-3; Lk 2, 1-5; Dap 10, 38-39). Zar i sam to nije rekao: „Lisice imaju jame i ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečji nema gde glave zakloniti“ (Mt 8, 20)?

Dakle, ubica Irod se ostrvio na novorođenče-doseljenika. Da li vas to na nešto podseća? Možda je u naše vreme Irod ostavio staromodni mač i zgrabio svastiku? I šta danas znači „migrant“? Pakistanac u Engleskoj? Grk u Nemačkoj? Možda Albanac u Grčkoj? Beznačajni mali ljudi u stranoj zemlji, reći ćete. A šta ćemo sa tim što je moj neobični Bog Sebe poistovetio sa njima? „Stranac bejah… kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće, meni učiniste“ (up. Mt 25, 31-46).

Moj Bog – nedostojanstven

Stvari su mogle biti drugačije. Dakle, rođenje u palati, dvorcu, vili, na jahti, i slično. Svakako da je svemoćni Bog mogao i tako da uradi. Ali tada to ne bi bio hrišćanski Bog, zato što je taj Bog izabrao jasle; zato što taj Bog najdublje voli, ne svoje dostojanstvo, nego čoveka. I ako današnji sistemi napajaju i napajaju se poželjnim ponašanjem („kako treba“) koje svakog čoveka zatvara u hermetički pokrov prestiža, vlasti i izolovanosti, moj Bog je „uzeo obličje sluge i postao čovek“ (Flp 2, 7) zato što „nije došao da mu služe, nego da služi i dade život svoj“ (Mt 20, 28).

Moj Bog – smutljivac

Hristos nije došao u duhovni turizam. Nije došao da blagoslovi trulež, smrt, iskorišćavanje. Njegovim rođenjem „narod koji sedi u tami vide svetlost veliku, i onima koji sede u oblasti i seni smrti, svetlost zasija“ (Mt 4, 16). On Sam je to rekao: poslan sam „da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedim zarobljenima da će se otpustiti i slepima da će progledati; da oslobodim potlačene; i da propovedam prijatnu godinu Gospodnju“ (Lk 4, 18-19).

Njegovim rođenjem je u istoriju ušla Ljubav, s mesom i kostima, koja od tada nastoji da sve prožme. Ljubav nije sladunjavo osećanje, nije izbegavanje odgovornosti, nije popustljivost i neutralnost. Ona je jedini autentični način života, te stoga sukob sa svakim ravnodušnim poretkom stvari. Tako su u očima svakog režima hrišćani (dužni da budu) „oni što uzmutiše celi svet“ (Dap 17, 6).

Dakle, koliko istinite mogu biti reči „Srećan Božić“ koje će poželeti oni koji se izjašnjavaju kao hrišćani, ali su prodali svoju dušu partijskom gazdi, ili zakidaju na nadnici svom radniku Filipincu, ili naprosto šalju svoje dete u koledž dok drugi roditelji školuju decu onde gde im to dozvoljava subvencija za nezaposlene? (Imućniji Grci, a naročito novopečeni bogataši, svoju decu obično šalju u skupe privatne američke koledže, a gotovo je pravilo da ih u kući opslužuju stranci, uglavnom Filipinci, koji za nisku platu i najčešće neprijavljeni, dakle bez zdravstvenog i socijalnog osiguranja, rade sve od kuvanja, čišćenja, čuvanja dece, šetanja pasa, uređivanja bašte pa do relaksacione masaže. Prim. prev.).

Moj Bog – anti-Pepeljuga

Sećate li se „dokaza“ u bajci o Pepeljuzi? Cipelica koju je probala bila je njena! I sve se dalje dobro odvijalo, za sve, kao i za nogu devojke koja je obula cipelu u svom broju.

Čini mi se da je moj Bog lošije sreće. Često činimo sve što možemo da Ga na silu uguramo u naše pojedinačne cipele koje Ga nekada bolno stežu, a nekada nesnošljivo „pliva“ u njima. Jedino što želimo jeste da nametnemo svoj broj drugome, pa čak i onome koga rečima priznajemo za svog Boga. I tako „bog“ kog stvaramo po svojoj meri može biti „bog“ nečovekoljubiv, voljan da spali sve koje smatramo za svoje neprijatelje, „bog“ bestelesan, „bog“ nepristupačan, „bog“ ratoboran, ukratko, „bog“ koji se nikada nije našao u Vitlejemu; ne-pomazanik i anti-pomazanik.

„Moj“ je zato što je „naš“

Na kraju, potičem iz mnogodetne porodice. Zar  ne bi bilo budalasto kad bi jedan od moje braće počeo da veruje da je naš otac samo njegov? Zbog toga, kada mu se obraćamo, ne kažemo „Oče moj“ nego „Oče naš“, Oče svih nas. I pošto je „Otac naš“, svi mi smo braća, od iste „materije“ sazdani. „Jer ste svi sinovi Božji verom u Hrista Isusa… Nema više Judejca ni Jelina, nema više roba ni slobodnoga, nema više muškog ni ženskog, jer ste vi svi jedan, u Hristu Isusu“ (Gal 3, 26-28). Moj Bog je i moj otac upravo zato što je otac svakog čoveka koji dolazi u svet, a ne zato što je navodno moj sopstveni. Ako je moj sopstveni, onda je moj osuđenik.

Rođenje Hristovo znači da se po prvi put u istoriji Bog sjedinio sa čovekom. Sin Božji se očovečio, primio ljudsku prirodu (uzeo je stvarno ljudsko telo i dušu). To telo s kojim se po prvi put susrećemo u jaslama, prvo je ljudsko telo koje je, napojeno živonosnim božanstvom, došlo do Vaskrsenja i pobedilo propadljivost i smrt. Ono, međutim, ne predstavlja prošlost. Samo ako pomislimo na tajnu Evharistije koja se savršava u svakoj crkvi, osetićemo da se Hristos nije povukao sa zemlje, nego nam je ostavio Sebe kao svoje Telo, da bi svaki čovek mogao da postane njegov ud, satelesan Telu Bogočoveka.^[1]

Srećan Božić braćo, i imajmo na umu: Ako se Hristos nije ovaplotio za poslednjeg „ciganina“ (kako nažalost moderni Grci rado nazivaju svakog ko im se ne dopada), tada se nije ovaplotio ni za koga od nas.

 

Izvor: Θανάσης Ν. Παπαθανασίου, Ο Θεός μου ο αλλοδαπός, του ιδίου, Ο Θεός μου ο αλλοδαπός. Κείμενα για μιαν αλήθεια που είναι «του δρόμου», 5^η έκδοση επαυξημένη, Ακρίτας: Αθήνα 2018, 25-32. Tekst je prvi put objavljen 1993. godine, ali je, nažalost, sve aktuelniji i aktuelniji.
Prevod: Dragica Tadić Papanikolau

 

[1] „Bogočovek je ostavio samoga sebe na našem ovozemaljskom svetu, i svim svetovima, kao Crkvu, kao svoje Telo, da bi svaki čovek mogao da postane „satelesan“ telu Bogočoveka“. Ἀρχιμ. Ἰουστίνου Πόποβιτς, Ἄνθρωπος καί Θεάνθρωπος (μτφρ. Ἀθανασίου Γιέβτιτς), έκδ. Αστήρ, Ἀθῆναι 31974, 147. [Arhim. Justin Popović, Čovek i Bogočovek].