Богомајка са младенцем и св. Теодором и Георгијем, Манастир Св. Катарине, Синај око 600. (Икона која је преживела иконоборство)
Прва недеља Великог поста назива се Недеља православља, тј. правоверја или правилног веровања, и она је установљена као успомена на догађаје који су се збивали током 8. века, а који су потресали како Цркву, тако и целокупно тадашње друштво, те били праћени чак и крвавим сукобима готово цело једно столеће. И све то се догађало због једне, наизглед, споредне ствари – иконе. Односно, проблем око кога су се спорили у то време био је да ли је сликање иконâ богопријатно или богохулно? А у самој сржи проблем се састојао у питању: да ли је могуће насликати Бога? Важно је нагласити да је ово био црквени проблем, око кога су се жестоко сукобљавали хришћани међу собом, а не са некима изван Цркве.
Тако, иконоборачка расположења се јављају још на самом почетку 7. века, и то међу епископима источних покрајина Византијског царства. Они који су се противили иконама полазили су од уверења, које је било засновано на Јеванђељу, да је Бог невидљив, те због тога и неописив, било речима – било бојама. Пошто Бога нико никада није видео (Јн 1, 18а), како онда сликар да наслика некога кога никада није видео? Из тог разлога су иконопоштовање сматрали идолатријом, а сликање икона богохуљењем, па су иконе због тога уништавали. А, могуће је и да је оваква аргументација била инспирисана и тесним контактима са исламом, који је стриктно, до фанатизма, избегавао ликовну представу божанства. Поред тога, жесток прогон поштовалаца икона у 8. веку био је и последица настојања источних владара, Лава III и Константина V, из династије Исавријанаца, да Цркву потчине својој власти. Тако, дакле, сва ова превирања између иконобораца и иконофила, добијају и своју империјалну димензију, где цар Лав отворено стаје на страну иконобораца. Све је то учинило да мешањем државне власти у овај спор он постане дубљи, дуготрајнији, трагичнији и комплекснији. Стога, око 730. године цар издаје указ против поштовања икона, чему се успротивио цариградски патријарх Герман, који пише посебну посланицу бранећи истину иконопоштовања. Будући да се није покорио царској власти, патријарх Герман је смењен, док је на његово место доведен Анастасије, који је нагињао иконоборству.
Први прогони поштовалаца икона почеће са Лавовим сином Константином, кога је народ подругљиво називао Копронимом (у преводу – „Говнаром”). Овај цар Константин Копроним ће кроз неколико година обавити комплетну чистку епископата, како би у том погледу осигурао себи подршку од стране оних који су му били лојални. Он ће, затим, 753. године сазвати сабор који ће и формално осудити поштовање икона и изнети јасан захтев да се све иконе уклоне из храмова, јавних зграда и приватних домова хришћана. Тако су епископи били изложени притиску царског двора да иконе и званично осуде. А када су то и учинили, одмах је настало жестоко гоњење свих оних који су иконе поштовали и пред њима се Богу молили. Дакле, осигуравши се санкцијама овог сабора, цар је одмах почео да спроводи његове одлуке огњем и мачем, тако да у нашим календарима данас имамо много оних који су пострадали управо у овом периоду, а које ми прослављамо као свете мученике.
Руку на срце, међу побожним светом заиста је постојало претерано поштовање икона, које се често граничило са идолопоклонством и паганизмом. Такви су стругали боју са икона и додавали у литургијско вино, или причешће стављали на икону, како би га примили из руку светитеља, и слично. Међутим, да ли је због тога требало да буду искључени из црквеног и друштвеног живота, да буду прогањани и убијани? Да, јасно је да тамо где престане разум – почиње насиље. Зато, човеку не треба много памети да оно што је било некада доведе у везу са овим што се збива сада у нашој Цркви и држави. Јесте, владике и патријарси су падали у заблуде, били корумпирани и лојални злочиначкој царској власти, са којом су удружени разарали Цркву и државу. Међутим, нису успели у том свом злом науму, и Христос је победио, као и увек. Христос ће, тако, победити и сада, и то је једино сигурно, упркос свим прогонима оних који устају и гласно говоре против зла и безакоња.
Зато са огромним жаљењем гледамо како се велики део нашег епископата, на челу са патријархом, отуђио од свог народа, приклонивши се копронимима на власти, који су од наше отаџбине начинили буњиште, јер то једино и умеју. Гледамо како они који би требало да страдају за истину, исту фабрикују, те уместо да буду живи источници знања, постали су сејачи безумља, трујући лажима и обманама. Христос је рекао да су блажени прогнани, а не прогонитељи (уп. Мт 5, 10), зато радије бирам да будем међу првима, макар међу другима био и сâм патријарх са сабором епископа. И не, не треба ми ни патријарх ни четрдесет епископа да ми „теолошки“ објасне смисао правде у Светом Писму, док се крв наше омладине и млеко српског сељака пролива нашим улицама и друмовима. За то време они једни другима бесрамно каче ордења за бешчашће и безакоње, док би нама, да могу, најрадије накачили омче око врата.
