Leonid Šejka, Odaja Omega (detalj), 1967.
U jednom eseju Sartr je napisao: „Mistik je čovek koji hoće da zaboravi sebe, svet i jezik kojim govori.“ Ako je u pravu, a ubeđen sam da jeste, onda su poslednji mistici ovoga sveta alkoholičari. Naravno, tu ne spada onaj mizerni soj nalivača pivom, ispijača dva ili tri aperitiva pred ručak i prepodnevnih drinkera. Daleko od toga; to su parije boga Bahusa, alkoholni mediokriteti koji svoj kukavičluk pravdaju „kulturom“ pijenja, jednako kao što njihova trezna sabraća svoju ništavnost i slabićstvo pravdaju kulturom življenja.
Pre nego što pređemo na mistički deo ovog malog traktata, valja mi ustvrditi: na ovom svetu ne postoji nijedna kulturna država. Dovoljno je letimično prelistati dnevne novine ili pogledati bilo koji TV dnevnik da bismo se u to uverili. Kultura je samo glazura nad bezdanima divljaštva i pokvarenjaštva. Strogo uzev, teško je naći nekulturnog čoveka – Ajhman i Staljin su obožavali literaturu – ali je zato gotovo nemoguće naći nekog ko nije varvar: dakle, onoga kome imperativi nisu njegova samovolja i sublunarna, stihijska volja gens-a.
Tako bi se civilizacija mogla najkraće definisati kao licemerno samozavaravanje i međusobno pretvaranje da smo se uzdigli iz stanja Sfinge – ljudskog lika koji se s mukom pomalja iz bezobličnosti materije i životinjskog. O tome je nadahnuto pisao Osvald Špengler u Propasti zapada označavajući period civilizacije kao poslednji stepen dekadencije. Ne živimo, znači, u devetom krugu savremenog pakla zato što smo nedovoljno, već zato što smo previše civilizovani.
Veliki grad, megalopolis, otuda se javlja u sumrak svake kulture kao središte destruktivnih sila koje, naravno, na svoju spoljašnjost navlače maske konstruktivnosti. Suptilniji duhovi naziru prevaru, ali nemaju kud. Između njih i sveta isprečena je neprolazna barijera tehnoloških čudovišta, elektronskih čuvara pruga i komunikacijskih demona. Mirne se duše može reći: gradovi su danas ono što je nekada bila Sinajska pustinja; mesto najtežih iskušenja i isto tako najžešćih iskupljenja.
U ovom svetu materijalizovanom do krajnjih granica i sredstva prosvetljenja moraju biti materijalna. Mada alkohol, supstanca hemijski potpuno istražena i prosta, u alhemijskom svetlu uopšte nije takva. Ona sadrži mnoga svojstva čiji je smisao zaturen u velikom uklanjanju svih relevantnih saznanja da bi se načinilo mesta kvazinaukama. Ti suptilni duhovi laćaju se alkohola. Daleko od toga da bi uživali; za to služe droge. Laćaju se alkohola da bi se razapinjali, da bi istražili najmračnije odaje svojih duša, da bi na svetlost dana izneli svu prljavštinu i da bi do krajnjih mogućih granica razorili okove racionalizma.
Već čujem zlobne primedbe. Piju zato što su razočarani. Piju zato što su slabi. Piju da se ne bi uhvatili u koštac sa problemima. Potpuno tačno, ali kao u ogledalu. Ja ne vidim ni jedan jedini razlog (osim otupelosti) da bilo ko ne bude razočaran u ovaj svet. Ne znam nikoga ko nije slab, iako to retko ko hoće da prizna. A što se tiče hvatanja u koštac sa problemima? Koga mistika interesuju problemi ovoga sveta? Suluda jurnjava za stvarima koje Biblija, uz ostale svete spise, najoštrije osuđuje. Dižući ruke od stvari ovoga sveta, odveć tesnog jer je makrokosmos zabetoniran, asfaltiran, ograđen masmedijima, alkoholičari se posvećuju jezivoj avanturi poniranja u mikrokosmos. Samim tim što su prezreni, dokazuju svoju uzvišenost jer su sve velike, uzvišene i dobre stvari prezrene.
Ko nije posmatrao zaneti ples pijanaca, nalik na ples sufija, po ponoćnim Misterijama prigradskih kafića, ko nije slušao njihove beskonačne ispovesti, ko nije gledao njihova lica nalik na lica šamana u transu kada skrhani alkoholom zaspe na nekoj klupi, taj je propustio da makar malo zaviri u onostrano.
I što je najvažnije, alkohol zaustavlja vreme, odnosno usporava ga do njegove prirodne brzine tako da protok ima kontinuitet, da je nalik na veliku i sporu reku, a ne na podivljalu planinsku bujicu prepunu slapova. A onda, slika sveta se krivi u izmaglici i prostor počinje da liči na perspektivu sa pravoslavnih ikona. Kakva je, uostalom, ta stvarnost koju kao maglu razveje nekoliko decilitara votke? Nešto nije u redu sa tom stvarnošću. Ne sa stvarnošću, reći će trezvenjaci, sa čulima. U redu? Šta ćemo onda sa takvim čulima? Kako da im se poverimo? Ništa nije u redu ni sa čulima ni sa stvarnošću; ove svakodnevne slike i tobožnja solidnost samo su jadne konvencije, isto toliko lažne kao i svakodnevna kurtoazija.
Povrh svega, alkoholizam je askeza. Uporedite jednog iskusnog pijanca, indijskog jogija, hrišćanskog isposnika i naći ćete neverovatne sličnosti. Ispijenost, izboranost, zapuštenost. Ali tako je izgledao i Jovan Krstitelj.
A šta reći za delirijum? Direktan prodor u onostrano? Kakva se samo tu šansa traći zahvaljujući bezočnoj propagandi trezvenjaka? Koliko bi samo bilo čudotvoraca, hodača po vodi, iscelitelja da se dobroćudnim konzumentima božanske some neprestano ne nabacuje stravičan osećaj krivice? Šta bi nam oni sve mogli ispričati i čemu nas sve poučiti da se „tvrdokorni sinovi prostora“ na sve moguće načine ne dovijaju kako bi ih sprečili da unesu bar malo nečeg drugog u ovaj dosadni a opaki svet?
Kako vidimo iz Platonovih dijaloga, ta uranska filozofija stvarana je na celonoćnim i žestokim pijankama, a ne na govnarskim katedrama. Hegel je, kažu, dobro voleo da potegne.
Ali ovde, naravno, govorimo o introvertnim, belim alkoholičarima. Kao što Bog ima svoje žrece a Đavo svoje, tako postoje i ekstrovertni crnomagijski pijanci. To je ona sorta zadriglih, rumenih individua koje piju „s merom“ smišljajući pri tom neopisive opačine, od onih lokalnih pa do globalnih. Kako je gore, tako je dole, kaže Tristmegist. Razlikuju se od mističnih po tome što su društveno uvaženi i rado viđeni gosti.
Bilo kako bilo, i onu svetlu i onu tamnu stranu sveta vode alkoholičari. Takav je usud ovog poslednjeg, gvozdenog doba. Oni ostali su tu da prave vino i da peku rakiju.
