Медицина као религија

Да је наука постала религија нашег времена у коју људи верују да верују већ је неко време очигледно. На модерном западу коегзиситирала су, а у одређеној мери и даље постоје три велика система веровања: хришћанство, капитализам и наука. У историји модерности, ове су се три „религије“ често укрштале, улазећи с времена на време у сукобе да би се касније на други начин мириле, све док прогресивно нису достигле неку врсту мирне, артикулисане, коегзистенције, ако не чак и праве и истинске колаборације у име заједничког интереса.

Оно што је ново јесте да се између науке и друге две религије распалио, а да ми то нисмо ни приметили, подземни и неутољив сукоб, чији успешни за науку резултати, свакодневно, пред нашим очима на нечувени начин одређују све аспекте наше егзистенције. Овај се сукоб не тиче, као је то било у прошлости, теорије или општих принципа, већ да тако кажемо, култне праксе. Заиста, и наука, као и свака религија, познаје различите форме и нивое преко којих организује и уређује своју структуру: елаборацији суптилне и ригорозне догматике овде у пракси коренспондира изузетно широка и широко распрострањена култна сфера која се поклапа са оним што називамо технологијом.

Није изненађујуће да би главни актер овог новог рата религија требао бити онај део науке у којем је догматика мање ригорозна а прагматични аспект јачи: медицина, чији је непосредни објект живо тело људских бића. Покушајмо да фиксирамо есенцијални карактер ове победничке вере са којом све више морамо да сводимо рачуне.

1. Прва карактеристика је да медицини, попут капитализма, није потребна посебна догматика, већ се ограничава на позајмљивање својих темељних концепата из биологије. Међутим, за разлику од биологије, она артикулише ове концепте у гностичко-манихејском смислу, што значи према претераној дуалистичкој опозицији. Постоји злоћудни бог или принцип, наиме болест, чији су специфични узрочници бактерије и вируси, и благотворни бог или принцип, који није здравље, већ опоравак, чији култни узрочници су лекови и терапија. Као и у свакој гностичкој вери, два принципа су јасно раздвојена, али у пракси могу контаминирати један другога, и добротворни принцип, и лекар који га представља може погрешити и несвесно сарађивати са својим непријатељем, а да то ни на који начин не поништи реалност дуализма и неопходност култа кроз који добротворни принцип војује своју битку. И важно је да су теолози који су поставили његову стратегију представници науке, вирологије, која нема своје место, већ се налази на граници између биологије и медицине.

2. Ако је ова култна пракса, као и свака литургија, до сада била епизодична и временски ограничена, неочекивана појава којој смо сведоци јесте да је постала трајна и свепрожимајућа. То више није питање узимања лекова или трпљење посета лекару по потреби или хируршких интервенција: цео живот људи мора постати у сваком трену место непрекинутог култног славља. Непријатељ, вирус, увек је присутан и против њега се мора борити непрестано и без икаквог могућег примирја. Хришћанска религија је такође познавала сличне тоталитарне тенденције, али оне су се тицале само неких појединаца – нарочито монаха – који су целокупно своје постојање одлучили да ставе под амблем „молите се непрестано“. Медицина као религија преузима овај павловски пропис и истовремено га преокреће: док су се монаси окупљали у манастирима како би се непрестано молили, култ се мора практиковати са још већом пажњом, али уз раздвојеност и на даљину.

3. Култна пракса више није слободна и добровољна, подложна санкцијама искључиво духовног реда, већ мора бити сматрана нормативно обавезном. Договор између религије и профане моћи сигурно није нова ствар; Међутим, оно што је потпуно ново јесте да се то више не тиче исповедања догми, како се некад догађало због јереси, већ се тиче искључиво прославе култа. Профана моћ мора пазити на то да се литургија медицинске религије, која се до данас поклопила са читавим животом, тачку по тачку спроводи у дело. Да се ​​овде бавимо култном праксом а не рационалним научним захтевима јасно је на први поглед. До сада су најчешћи узрок смрти у нашој земљи кардиоваскуларне болести и добро је познато да би се оне могле умањити ако упражњавамо здравији облик живота и ако следимо одређени режим исхране. Али ниједном лекару није падало на памет да би овај облик живота и исхране, који се препоручује пацијенту, требао постати предмет правне норме која би ex lege одредила шта треба јести и како треба да живимо, трансформишући цео наш живот у здравствену обавезу. А управо је то данас учињено и људи су то, бар за сада, прихватили, као очигледност, одричући се властите слободе кретања, рада, пријатељства, љубави, друштвених односа, својих верских и политичких уверења.

Овде видимо колико су две друге религије Запада, Христова религија и религија новца, уступиле примат, очигледно без борбе, медицини и науци. Црква се одрекла својих принципа просто и једноставно, заборављајући, на пример, како је светац, чије је име садашњи папа узео, грлио губавце, како се једно од дела милосрђа састојало у обиласку болесних, како се Свете Тајне могу обављати само лично. Капитализам је са своје стране, иако уз извесни протест, прихватио губитак продуктивности какав се никада раније није усудио да размотри, надајући се, вероватно, да ће касније наћи договор са новом религијом, која се у овом тренутку чини расположивом за нагодбу.

4. Медицинска религија је безрезервно преузела од хришћанства ону есхатолошку хитност коју је ово допустило да испадне са његовог пута. Већ је капитализам у секуларизацији теолошке парадигме спасења елиминисао идеју краја дана, заменивши је за трајно кризно стање, без икаквог искупљења или краја. Крисис је изворно медицински концепт, који је у Хипократовом корпусу означавао тренутак када је лекар одлучивао да ли ће пацијент моћи преживети болест. Теолози су термин преузели да означе Суд који се дешава последњег дана. Ако посматрамо ванредно стање у којем живимо, рекли бисмо да медицинска религија спаја непрестану кризу капитализма са хришћанском идејом краја времена, идејом о есхатону у коме је коначна одлука увек на путу а крај је у исти мах и убрзан и растегнут, у непрекидном покушају да се њиме управља, али без да се икада једном и заувек реши. То је религија света који осећа да је ту крај, а ипак није у стању да, попут Хипократовог лекара, одлучи да ли ће преживети или ће умрети.

5. Слично капитализму и за разлику од хришћанства, медицинска религија не нуди могућност спасења и искупљења. Супротно томе, опоравак који тражи може бити само привремен, јер зли Бог, вирус, не може бити елиминисан једном заувек, већ непрестано мутира и претпоставља све новије, вероватно и опасније облике. Епидемија је, као што етимологија термина сугерише (демос је на грчком народ као политичко тело, а полемос епидемије је, по Хомеру, назив за грађански рат) изнад свега политички концепт, који се припрема да постане нови терен светске политике – или неполитике. Могуће је, међутим, да ће епидемија коју живимо представљати актуализацију глобалног грађанског рата који је, по мишљењу најпажљивијих политичких теоретичара, заузео место традиционалних светских ратова. Све нације и сви народи сада су у непрестаном рату са собом, јер невидљиви и неухватљиви непријатељ са којим се боре налази се у нама.

Као што се много пута током историје догађало, филозофи морају поново да ступе у сукоб с религијом, која више није хришћанство, већ наука или онај њен део који је попримио облик религије. Не знам хоће ли се вратити ломаче и књиге се ставити на списак за уништење, али очигледно ће мисао оних који настављају да траже истину и одбацују доминантну лаж бити, као што се то већ дешава пред нашим очима, искључена и оптужена за ширење лажних вести (вести, а не идеја, јер су вести важније од стварности). Као и у свим тренуцима хитности, стварним или симулираним, поново видимо неуке филозофе и клеветнике где траже профит од катастрофа које су сами изазвали. Све се то већ догодило и наставиће да се дешава, али они који сведоче истину неће престати да то чине, јер нико не може да сведочи за сведока.

 

Извор: Giorgio Agamben, Medicine as Religion, Аn und für sich, May 2, 2020.
Превод: Александар Суботић