Лепо: плод који гледамо не пружајући руку.
Лепо у природи: јединство чулног утиска и осећаља потребе. Треба да је тако (у првом реду) и одиста јесте тако.
Уметничко дело има аутора, а ипак, ако је савршено, има у себи нечег начелно анонимног. Опонаша анонимност божанске уметности. Тако лепота света доказује постојање Бога, који је истовремено личан и безличан, и ни једно ни друго.
Двоструко силазно кретање: кроз љубав поправити оно што је последица теже. Није ли то двоструко силазно кретање кључ свеколике уметности?
Силазно кретање, огледало милости, суштина је свеколике музике. Све остало служи само томе да се створи оквир.
Уздизање нота је чисто чулно уздизање. Силажење је истовремено чулно силажење и духовно уздизање. То је рај који жели свако људско биће: да би нас силазна падина природе водила навише, према добру.
У свему што изазива у нама чисто и аутентично осећање лепог, Бог је стварно присутан. Постоји као нека врста отеловљења Бога у свету, а лепо је његов зиак.
Лепо је експериментални доказ да је отеловљење могуће.
Отуда свака прворазредна уметност јесте у својој сржи религиозна. (То људи данас више не знају.) Грегоријанска мелодија једнако је сведочанство као смрт мученика.
Ако лепо јесте стварна присутост Бога у материји, ако је контакт с лепим у пуном смислу те речи света тајна, зашто постоји толико перверзних естета? Нерон. Је ли то слично похлепи каквом се љубитељи црних миса бацају на посвећење хостије? Или су то, што је вероватније, људи који нису везани за аутентично лепо, него за неку лошу имитацију? Јер слично као што постоји уметност божанска, постоји и демонска. Сигурно је ту уметност волео Нерон. Велики део наше уметности јесте демонски.
Страсни љубитељ музике често бива перверзан човек – али тешко би ми било поверовати у перверзност некога ко осећа жељу за грегоријанским певањем.
Мора да смо заиста починили неке злочине који су на нас навукли проклетства, јер смо изгубили читаву поезију свемира
Уметност нема данас пред собом блиске будућности, пошто је свеколика уметност дело заједнице, а данас више нема живота у заједници (постоје само мртве заједнице), као и зато што је раскинут прави савез између тела и душе. Грчка уметност подударила се с почецима геометрије и атлетиком, средњовековна уметност са занатима, ренесансна уметност с почецима механике итд. Од 1914. године имамо потпун раскид. Чак и комедија је скоро немогућа: има места само за сатиру (некада је лакше било разумети Јувенала?). Уметност ће се моћи препородити само из крила неке велике анархије – биће то, без сумње, епика, јер ће несрећа упростити много тога… Узалудно ћеш, стога, завидети Леонарду да Винчију или Баху. Величина нашег времена треба да изабере друге путеве. Уосталом, мора бити самотничка, нејасна и без одјека… (А нема уметности без одјека.)
Извор: Simone Weil, La Pesanteur et la grâce, Paris: Plon, 1988.
Превод: Петар Вујичић
