Ksenija Atanasijević je vrlo aktivno objavljivala i u novinama, a oglašavala se i u božićnim i vaskršnjim brojevima listova Vreme, Pravda, Politika i dr. Iako često nisu bili striktno vezani za praznik, oni jesu bili prigodni. Sada donosimo jedan njen religijsko-filosofski zapis koji je objavljen u Božićnom dodatku Novosti, od 7-9. januara 1929. godine (str. 9).
Ostaci scene Hristovog Rođenja u Crkvi Blagoveštenja Manastira Gradac, pozni XIII vek (©BLAGO Fond)
Za trenutak ostavimo na stranu pripijanje za opstanak i probijanje do kakvog obezbeđenog položaja u ljudskoj zajednici; za najkraće vreme ispustimo oruđe iz ruke, i ono kojim napadamo, i ono kojim očajno odbijamo od sebe udare; časom zanemarimo teškoće koje mi drugima snujemo, i napore što ih u samoodbrani rasipamo; zatrpajmo gužvu ružnih pometnja i ispretrzanosti u nama i oko nas. Odahnimo, dođimo sebi ma za malo samo. Sveto je pravo svakoga čoveka da doživi, s vremena na vreme, retku svetkovinu kad ostaje sam sa onim delom duše svoje iz koga otisak večnosti nisu uspele da istru ni sve rugobe što mu je postojanje u nju grubo utiskivalo. Jer i u nama, ovako ubogima i zlima, živi iskra besmrtnosti, živi i onda kad je mi u mračnom slepilu svome ne vidimo i odričemo.
I u takvom jednom izuzetnom trenu produbimo pregršt svedočenja o životnoj mudrosti, stremljenjima nebu i o čudesnim dobročinstvima i isceljenjima Isusa Nazarećanina, na čiju se moć mi tako često nesvesno pozivamo, kad nas obhrve kakva zla strepnja ili sudbonosno iščekivanje. Razrešenja visokih ontoloških i kozmoloških pitanja nećemo tu naći, ‒ ali i nije najnasušnije uvek samo veoma učenu razonodu pribavljati duhu svome. Nego dušu učinimo pristupačnom samilosnim razlozima i etičkim nepobitnostima divljački umorenoga Sina Čovečijeg, koji nije obećavao najveću utehu od saznanja, kao Buda, niti je znao da zapovednički potvrđuje svoju koncepciju monoteizma, kao Muhamed. Učinimo to u toliko pre, što je ličnost učitelja žrtvovanje zemaljskog čoveka bezdušnim bližnjima i nesigurnoj naknadi na nebesima dubokom svojom tragičnošću stvorila izrazitiju povorku ekstatičara nego ličnost utemeljača i jedne druge vere. Poglavari sveštenički i farisejima obnevideli su bili od mržnje, pa im je izmakla istina da se ne sme načiniti mučenikom onaj čije se uništenje želi. Bez krvavog znoja Hristovog u Getsimanskom vrtu, pred izvesnošću da ga strahovita čaša mimoići neće, bez trpljenja gonjenja i mučenja od onih koji su mu zavideli i nisu ga razumeli, i bez glasnog vapijanja Bogu koji ga je ostavio, bilo bi, zacelo, slabije kolorisano i manje zasićeno mistično ushićenje Sv. Hildegarde od Bingena, čija fizička objašnjenja i pretpostavke o ljudskim temperamentima predstavljaju koliko interesantno toliko i jezivo srednjevekovno stapanje naučnog smisla sa usplamtelom jednom religioznošću. Bez svirepe tragedije Hristove imala bi, besumnje, manjeg zamaha i serafimska oduhotvorenost Anđelika iz Fiezole ili zračna spiritualnost Sv. Franje Asiškog, brata svih bića i svih elemenata, kao što bi imala manje vremena i odricanja Sv. Katarine iz Siene i rafiniranja spajanja sa Razapetim Sv. Tereze iz Avile.
U najvećim izuzetnostima dodira sa verom, ‒ jer mi u zahuktalosti utrkivanja za samoodržanje i nadmoć nemamo ni vremena da budemo religiozni ‒ obasjajmo jasnom svešću nauke koje smo mehanički u detinjstvu upamtili, a koji danas zvone tako daleko i strano. Rasvestimo se u doba kad prevlastima svih vrsta odlučujemo, da će blaženi biti oni koji su čistoga srca, krotki i pravedni. Usled pohlepnog prikupljanja materialnih dobara i brige za ono što može naići, pokušajmo da se ubedimo u to kako je zemaljsko blago na domaku moljaca, rđe i lupeža, i kako je svakom danu dosta zla svoga. I ponovimo sebi glasno i ostale neizgladive stavove koji bi, privedeni u stvarnost, sve teške odnose među ljudima snažno prosvetlili. I onaj o trunu i brvnu u oku, i onaj najneposredniji apel Hristov na savesti, upućen povodom grešnice koju je trebalo kamenovati; i onu analogiju o okrečenim grobovima, i drugu onu o oceđivanju komarca, a proždiranju kamile. Zadržimo se naročito na propisu što nalaže da sačuvamo dušu svoju, propisu koji znači za sva vremena prvu i najsvetiju dužnost prema sebi. Zadobijaju istine koje je Hristos formulisao, jer su nepobitno kazane, i jer odjekuju kao čisto zlato. Neizgladimo su sve izlivene kao u steni. A i koliko je blaženije usredsrediti se na večna otkrića, nego se neprestano probijati kroz ovosvetske užase i neravnine!
Posle toga kratkoga razdanjavanja, kad nas opet neminovna stvarnost bude bacila u okvir kovitlanja i natezanja svakidašnjice, može biti da ćemo, pod sugestijom izreka i parabola Hristovih, biti sa manje žestine nastrojeni za negativizam, farisejstvo i sejanje zla. A izaći, makar za malo, iz uobičajenih rđavština, znači već pomeranje u napred, ‒ kad je sa kakvim znatnijim moralnim napretkom nemoguće računati. Uz to, oni koji su zalud tražili imanentnu pravičnost, ostaće, po uputstvima Jevanđelja, i od te nade im neće biti ni prazno, ni teško. Poricanje svega što ostaje van proveravanja realnoga područja najškodljivije je od svih stanovišta, jer u korenu potseca onu širokogrudost samo izvanzemaljskim predmetima, za koje jedino nije isključeno ispredati da su bezbolni i spasonosni.
