Јеретик Бернард Шо

Честертон је волео да полемише с пријатељима, а посебно с Бернардом Шоом. Колико су били добри пријатељи, толико су се њихови светоназори разликовали. Шо је, за Честертона, био јеретик. А јеретицима је сматрао све људе који не деле његова уверења. У предговору за своју књигу Јеретици, Честертон је записао: „Мене не брине г. Бернард Шо као један од најумнијих и најчаснијих људи данашњице; мене он брине као јеретик – односно, човек чија је философија врло темељна, доследна и врло погрешна.“ Овај текст је управо део те књиге посвећен Шоу.

У стара добра времена, пре настанка савремених морбидности, када је генијални стари Ибзен испуњавао свет потпуном радошћу, и када су лепе приче заборављеног Еми­ла Золе држале нашa огњиштa радосним и чистим, сматрало се проблематичним да вас погрешно разумеју. Дискутабилно је да ли је то увек или само понекад проблематично. Несхваћен човек је увек у предности над својим не­пријате­љима, јер не познају његову слабу тачку нити план деловања. Они иду против птица мрежама, а рибе нападају стрелицама. Постоји неколико савремених примера који осликавају ова­кву ситуа­цију.

Наведимо господина Чемберлена [Chamberlain]. Он стално узмиче својим противницима или их поражава зато што су његове стварне моћи и стварни недостаци потпуно другачији од оних које му стално приписују, и истомишљеници и противници. Пријатељи га описују као трудољубивог човека од акције, а противници као грубог пословног човека. Он заправо није ни једно ни друго, већ изванредан романтични говорник и романтични глумац.

Он поседује способност која је сама суштина мелодраме – моћ претварања да је сатеран у ћошак, чак и када га подржава огромна већина. Јер све руље су довољно великодушне да њихови хероји могу да прикажу неку врсту слабости – ова врста лицемерја одаје пошту снази која попушта пред слабошћу. Он говори будаласто а опет врло лепо о сопственом граду који га никада није напустио. Он носи пламени и фантастични цвет, као неки декадентни осредњи песник. Како су његова простодушност и крепкост пријемчиве здравом разуму, све ово је, заправо основни трик реторике. Он се суочава са својом публиком са том до­сто­јанственом извештаченошћу Марка Антонија:

Ја нисам говорник, као што је Брут;
Него, као што ме знате сви, обичан прости човек.

То је разлика између циља говорника и циља било ког другог уметника, као што су песник или вајар. Вајаров циљ је да нас убеди да је он вајар. Говорников циљ је да нас убеди да он није говорник. Допустите једном г. Чемберлену да вас превари да је обичан човек и он побеђује у својој игри.

Потребно је само да разради тему о краљевству, и људи ће рећи да ови обични људи говоре велике ствари у значајним приликама. Он само треба да се усмери ка великим слободоумним идејама које су заједничке свим другоразредним уметницима и људи ће рећи да бизнисмени имају највеће идеале. Сви његови планови су се претворили у дим, он се није дотакао ичега што претходно није пореметио. Његова личност је окружена келтским патосом, као Гали у цитату Метјуа Ар­нолда: „Он је хитао у бој, али је увек падао.“ Он је планина предлога, планина неуспеха, али он је и даље планина. А планина је увек романтична.

Постоји још један човек у савременом свету који се може назвати антитезом г. Чемберлена у сваком смислу и који је, такође, оличење предности тога да вас не схватају. Господина Бернарда Шоа увек представљају, и они који се с њим не слажу и они који се (ако такви и постоје) слажу, као врцавог хумористу, узбудљивог акробату, уметника подложног тран­сформацији. За њега важи да се не може узети за озбиљно, да ће бранити или напасти било шта, да је спреман на све како би шокирао или забавио.

Ово не само да је нетачно, већ је, очито, потпуно супротно од истине. То је толико неубедљиво колико и рећи да Дикенс није поседовао грубу мужевност Џејн Остин. Читава снага и тријумф г. Бернарда Шоа леже у чињеници да је он темељито доследан човек. Далеко од тога да се његова снага састоји у скакању кроз колутове или дубљењу на глави, она се састоји у бдењу над собом дан и ноћ.

Он примењује Шоов тест хитро и строго на све што се дешава на небу и на земљи. Његов стандард се никад не мења. Оно што колебљиви револуционисти и непостојани конзервативци мрзе код њега (и чега се плаше) је управо то што су његова мерила, таква каква су, уравнотежена, и што се његов закон, какав год био, праведно примењује. Можете нападати његове принципе, као што то и ја чиним. Али не знам како бисте могли критиковати њихову примену.

Ако он не воли безакоње, противи се безакоњу социјалиста исто колико и безакоњу индивидуалиста. Ако не трпи грозницу патриотизма, он је не воли код Бура и Ираца исто колико и код Енглеза. Ако не воли брачне завете и везе, он тим пре одбацује јаче и дивље завете незаконите љубави. Ако исмева свештенички ауторитет, још јаче извргава руглу помпезност људи од науке. Ако осуђује верску неодговорност, са разумном доследношћу једнако осуђује неодговорност уметности.

Он је удовољио свим боемима рекавши да су жене једнаке са мушкарцима; али их је разбеснео рекавши да су мушкарци једнаки женама. Он је готово механички праведан; поседује то неко ужасно својство машине. Човек који је истински диваљ и непредвидив, који је стварно фантастичан и неурачунљив, он није господин Шо већ просечни министар.

Управо сер Мајкл Хикс-Бич [Michael Hicks-Beach] скаче кроз колутове. Управо сер Хенри Фаулер [Henry Fowler] дуби на глави. Поштован државник тог типа који држи до себе не скакуће с позиције на позицију. Он је спреман да брани све и ништа. Њега не треба узимати за озбиљно.

Савршено знам шта ће господин Бернард Шо говорити у наредних тридесет година. Говориће исто оно што је одувек говорио. Да се за тридесет година сретнем са г. Шоом, с тим смерним човеком сребрне браде која се вуче по земљи, и да му кажем – „дама се никада, наравно, не сме увредити“ – овај достојанственик би подигао своју времешну руку и оборио ме на земљу. Познато нам је шта ће г. Шо говорити за тридесет година од сада. Али има ли икога ко је тако тајанствено упућен у звезде и пророчанства и који може да се усуди да предвиди шта ће г. Асквит [Asquith] говорити за тридесет година?

Јасно је да је погрешно и претпоставити да недостатак одређених убеђења даје разуму слободу и агилност. Човек који верује у нешто је спреман и довитљив, јер је наоружан. Он свој тест може да примени одмах. Онај ко је у сукобу са особом као што је г. Бернард Шо може умислити да он има десет лица. На сличан начин борац са бриљантним супарником може да исфантазира како се мач његовог противника претворио у његовој руци у десет мачева. Али ово није зато што се човек игра са десет мачева, то је зато што врло прецизно циља са једним.

Штавише, човек са одређеним убеђењем увек делује бизарно, зато што се не мења са светом. Он се попео на постојану звезду, и земља пролеће испод њега као низ покретних слика. Милиони добродушних људи у црним капутима називају себе нормалним и разумним само зато што се увек инфицирају најмодернијим лудилом, зато што их вртлог овог света увлачи у лудило.

Људи оптужују г. Шоа и много шашавије особе да „доказују да је црно бело“. Али се никада не питају да ли је актуелни језик боја увек исправан. Обична разумна фразеологија понекад назива црно белим, засигурно назива жуто белим и зелено белим и боју цигле белим. Вино називамо „белим вином“ иако је жуто колико су то и чарапе које носе дечаци из државне школе. Грожђе називамо „белим грожђем“ иако је очигледно бледо зелено. Европљанима, чији је тен розикасте нијансе, дајемо ужасну титулу „белог човека“ – од чега се крв леди у жилама више од било које авети код Поа.

Очито, ако човек затражи од конобара у ресторану боцу жутог вина и мало зелено-жутог грожђа, тај исти конобар ће га сматрати лудим. Несумњиво је да када би владин званичник, извештавајући о Европљанима у Бурми, рекао – „тамо има око две хиљаде розикастих људи“ – био би оптужен за збијање шала и избачен из своје службе. Али исто тако је јасно да оба ова човека трпе штету због казивања голе истине.

Тај сувише искрен човек у ресторану, превише истинољубиви човек у Бурми, то је Бернард Шо. Он делује ексцентрично и гротескно јер не жели да прихвати опште убеђење да је жуто бело. Сву своју генијалност и солидност засновао је на отрцаној, али опет заборављеној, чињеници да је истина јача од маште. Истина, свакако, нужно мора да буде јача од маште, јер ми машту прилагођавамо себи.

Тим више ће разумна процена показати г. Шоа подстицајним и изванредним. Он тврди да види ствари онаквима какве јесу. А неке ствари које он види каквим јесу, целокупна наша цивилизација уопште не увиђа. Међутим, нешто недостаје у реализму г. Шоа, а тај недостатак је поприлично озбиљан.

Стара и уважена философија г. Шоа моћно је приказана у Квинтесенцији ибзенизма. Ради се, укратко, о томе да су конзервативни идеали били лоши, не зато што су били конзервативни већ зато што су били идеали. Сваки идеал је спречавао људе да о одређеној ствари праведно расуђују; свако морално уопштавање гушило је појединца; златно правило је да нема златног правила. Приговор овим тврдањама је да се њима напросто ствара илузија да ослобађају људе, али их заправо спречава да чине оно што једино желе да раде. Каква је корист рећи заједници да она има сваку слободу сем слободу да доноси законе? Слобода доношења закона је оно што ствара слободан народ. И каква је корист од говорења човеку (или философу) да има сваку слободу сем слободу да врши уопштавања? Вршење уопштавања је оно што чини човека човеком. Укратко, када г. Шо забрањује људима да имају строге моралне идеале, он се понаша као неко ко им забрањује да имају децу. Изрека „златно правило је да нема златних правила“ пориче саму себе. То да не постоји златно правило је само по себи златно правило, или је још много горе од златног правила. То је гвоздено правило; оков стављен на први покрет човеков.

Али господин Шо је последњих година у жижи јавности због напрасног развитка његове религије надчовека. Он који је до последњих граница исмевао вере заборављене прошлости открио је новог бога незамисливе будућности. Он који је сву кривицу сваљивао на идеале поставио је најнезамисливији идеал, идеал новог бића. Али истина је, ипак, да је свако ко добро познаје ум г. Шоа, и диви му се с правом, морао ово да претпостави још одавно.

Господин Шо никада није посматрао ствари онаквим какве јесу. Да јесте, он би пред њима пао на колена. Увек би имао тајни идеал који је уништио све ствари овога света. Он је све време тихо упоређивао човечанство с нечим што није људско, с чудовиштем с Марса, са стоичким мудрацем, с економским човеком фабијанаца, с Јулијем Цезаром, са Зигфридом, с натчовеком. Поседовати то унутрарње и немилосрдно мерило може бити добра, или врло лоша ствар, може бити изврсно или погрешно, али то подразумева видети ства­ри онаквим какве јесу.

То нас наводи најпре да се сетимо Бри­јареја са сто руку,[1] а да онда сваког човека називамо богаљем, јер има само две. Као и да се сетимо слике Аргуса са сто очију, а онда исмевамо сваког човека са два ока као да има једно. Управо не видети ствари каквим оне јесу, тера човека да замисли полубога бескрајно бистрог ума, који се може али и не мора појавити у последње дане, а потом све људе сматрати идиотима.

Све ово је г. Шо увек чинио, у мањој или већој мери. Kaда људе истински видимо онаквим какви јесу, не критикујемо их већ их поштујемо, и то с пуним правом. Чудовиште мистериозних очију и чудних палчева, с необичним сновима у глави, с необичном благонаклоношћу ка оном месту или овој беби, одиста је чудесна и иритантна појава. Само из самовоље и надмености вршимо поређења с нечим другим како би нам било лакше пред њим. Осећај супериорности нас држи смиреним и практичним. Суве чињенице би нас натерале да паднемо на колена у верском страху.

Чињеница је да је сваки тренутак свесног живота непојмљиво чудо. Као и да свако лице на улици има невероватну непредвидивост једне бајке. Оно што спречава човека да ово схвати није никакав јасан увид или искуство, већ навика вршења педантних и ситничавих поређења. Господин Шо који је, посматрано с практичне стране можда и најхуманији живи човек, у овом смислу је нехуман.

Донекле је био заражен основном интелектуалном слабошћу његовог новог господара, Ничеа, том чудном идејом да што је човек већи и јачи он више презире друге ствари. Што је човек већи и снажнији он је радији да се поклони пред љубичицом. То што г. Шо презриво хода уздигнуте главе и охоло стоји пред колосалним панорамама царстава и цивилизација, не убеђује никог да он види ствари онаквим каквим јесу.

Ја бих био потпуно убеђен да сам га нашао како зури са религиозним усхићењем у своја стопала. „Каква су ова два прелепа и вредна бића“ – замишљам га како шапуће себи – „која видим свугде, служе ме, а не знам ни сам зашто? Каква им је то нежна вила заповедила да искораче из вилин-земље где сам се родио? Каквог бога граничног подручја, каквог варварског бога ногу морам задовољити вином и ватром, да не отрче од мене?“

Истина је да сва благодарења, уопштено гледано, почивају на извесној тајни смирења и скоро таме. Човек који је рекао – „блажени су они који не очекују ништа, јер се неће разочарати“ – изрекао је неадекватну и чак нетачну ствар. Истина је – „блажени су они који не очекују ништа, јер ће бити изненађени и прослављени“. Човек који ништа не очекује види руже црвенијим од обичних људи, и зеленију траву и сјајније сунце. Блажени су они који не очекују ништа, јер ће наследити градове и планине. Блажени су кротки, јер ће наследити земљу.

Док не схватимо да ствари не морају бити, не можемо да схватимо да ствари јесу. Док не видимо позадину таме не можемо да се дивимо светлости као јединственој и створеној ствари. Чим смо видели ту таму, сва светлост је постала просвећујућа, изненадна, заслепљујућа и божанска. Док не замислимо ништавило ми ниподаштавамо победу Божију, и не можемо да схватимо ниједан трофеј из Његовог древног рата. То је само једна од милион необузданих пошалица истине, да ништа не знамо све док не спознамо ништа.

Намерно тврдим да је једина мана у величини г. Шоа, то што му је тешко удовољити, а то је и једини одговор на његову тврдњу да је велики човек. Он је готово јединствени изузетак општем и суштинском начелу да мале ствари задовољавају велике умове. И из овог недостатка те најпреузвишеније врлине, смирења, произилази необично наглашавање натчовека.

Након тлачења великог броја људи током година јер су су ненапредни, г.Шо је открио, на себи својствен начин, да је дискутабилан напредак било ког људског бића са две ноге. Пошто су почели да сумњају да ли човечанство уопште може да се присаједини с напретком, већина људи, којима је лако удовољити, просто би одабрали да напусте напредак и остану са човечанством. Господин Шо, пошто му није лако удовољити, одлучује да напусти човечанство са свим својим ограничењима и да следи напредак, зарад њега самог.

Ако је човек, каквог познајемо, неспособан за философију прогреса, г. Шо тражи не нову врсту философије, него нову врсту човека. То би било као кад би медицинска сестра неколико година давала беби неку поприлично горку храну, и сазнавши да она није одговарајућа, не би бацила храну и затражила нову, већ би избацила бебу и затражила нову.

Господин Шо није у стању да појми да је оно што је вредно и достојно љубави сам човек – пивопија, верник, борбен, неуспешан, стравствен, угледан човек. А ствари које су засноване на овом створењу бесмртно опстају. Ствари које су биле засноване на помодарству натчовека изумрле су с умирућим цивилизацијама које су га и изнедриле.

Када је Христос у симболичком тренутку успостављао Његово велико друштво, Он је изабрао да његов камен темљац не буде ни бриљантни Павле, ни мистични Јован, већ превртљивац, сноб и кукавица – једном речју, човек. И на овом камену Он је сазидао своју Цркву, и врата паклена неће је надвладати.

Сва царства и краљевства су пропадала због ове своје сталне и урођене слабости, јер су их оснивали јаки људи на јаким људима. Али историјска хришћанска Црква, заснована је на једном слабом човеку, те је зато неуништива. Јер ниједан ланац није јачи од своје најслабије карике.

Извор: G. K. Chesterton, Heretics, 1905; српски превод: Г. К. Честертон, Јеретици, Београд: Отачник; Стари Бановци: Бернар, 2014, стр. 30–38.

 

[1] Један од Хектонхира, сторуких џинова из грчке митологије, познат и под латинизованим именом Егон, „морски јарац“.