Грејем Грин (Graham Green) (1904–1991)
„Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“ (Откр 3, 15–16)
Недавно ми је пријатељица рекла да људи читају како би отишли негде другде, даље из сиве свакодневице. Како би побегли. Заправо, требало би да читају из сасвим других разлога: да би дошли, да би се повратили. Да би боље разумели своју суморну стварност коју само каткад прошарају тренуци смисла и среће.
У романима Грејема Грина (Graham Green) залудно је тражити бег, јер тамо ћете често наћи по мало већу муку и већу сумњу. Тамо је место где је свакодневна реалност слична Крлежином стиху: „У сивоме тихо сивјети, у тужноме гњити ружно.“ Али баш тамо где су наша свакодневна искуства доведена до вишег степена, тамо где је неизбежна кулминација, отвара нам се могућност да увидимо више од једног могућег решења те да почнемо да преиспитујемо стазу својих уверења.
Грин је своју књижевност делио на „забаву“ и на озбиљне романе. Своје познавање света шпијунаже и способност да створи занимљиви криминалистички заплет, да га често пренесе на филм, учинило га је светски познатим писцем. Ко није гледао филм Трећи човек, Мирни Американац или Наш човек у Хавани? У свету тзв. католичких романа Грин је исто тако филмски уверљив па је и њих прерађивао у сценарија за будуће филмове: Крај једне љубавне приче, Брајтонска стена или Моћ и слава. И заиста, тамо на чудесан начин видимо како се високе богословске теме помаљају и провлаче кроз обичне људске животе и њихову греховност. Ликови мучени животом губе веру и у њима почиње процес помног преиспитивња смисла. Његови јунаци боре се са осећањем неуспеха, песимизмом и пасивно-амбивалентним ставом према животним подухватима. Често бивају ношени плимом већ покренутих догађаја.
Верзиран у међународној политици, нарочито у политичким борбама које су обиловале у његово време, а тицале се политичких односа левице и деснице те међународних односа и шпијунаже, Грин је сјајно успевао да своје знање и проницљивост у познавању људске психологије пренесе у своја дела. Али, чак и у шпијунским романима или крими причама, осећа се његова хришћанска нота и, ако већ сама потка с хришћанским значењем није у центру романа, свуда се могу екстраполирати његови католички топоси.
Када су га називали католичким писцем, није се с тиме слагао и тврдио је за себе да је он само писац католичке вере. Узимајући у обзир да је 1926. год. постао католик и напустио англиканске породичне корене, можемо, из наше православне перспективе, увидети да се приближио правој вери, нарочито у њеном догматском правцу, али и у оформљавању будућег свакодневног искуства. Теме греха и милости, приближавање заједничарском религиозном искуству блиском католицима наспрам протестантског, више индивидуалистичког, такође, заокупљеност злом као чињеницом, све то чини Гринову књижевност не само католичком, већ и шире хришћанском.
Он своју религиозну страну увек посматра с позиције сопственог искуства, својих дилема и страсти. Грин је ступао у бројне љубавне афере, али је имао само један брак. Теме издајства, како сопствених уверења тако и других, могу се видети у сваком од његових романа. Тамо увек срећемо борбу између Гринове вере у Господа и исто тако његове дубоке невере која своју сумњу оправдава искуствима које намеће сурови свет. Многи Гринови критичари, који би више поштовали уметност без уметника, ту општу црту модерне књижевности, заправо траже да роман буде без свога писца. Кристофер Хиченс (Christopher Hitchens) га због једноликости заплета, назива реакционарем. Изгледа да би критичарима често више одговарало ауторово одрицање од сопствених уверења (за потребе добро замишљеног романа) или бар чување тих уверења као строгу приватност.
Као и у случају другог великог писца католичке вере Ивлин Воа (Evelyn Vaugh), и Грина је сусрет са мисонарењем католичке цркве учинио човеком вере и увео га са нивоа интелектуалног прихватања у нешто дубље. Зато ће неколико његових романа, међу њима један од најбољих Моћ и слава, бити смештени у удаљене крајеве хришћанског света. Ако је током 20. века на секуларизованом Западу религија била скрајнута на маргину јавног дискурса, у овим забитим крајевима (Мексико, Конго, Сијера Леоне) на једном месту могла се сретати узвишена милост исто као и само ђаволско насиље. На овим местима је Грин увидео снагу увек могућег мучеништва.
Његови изразито религиозни романи, од којих су већина постала класици, по редоследу објављивања су: Ubojica i slatkiš (Brighton Rock, 1938), Moć i slava (The Power and the Glory, 1940), Суштина ствари (The Heart of the Matter, 1948), Kraj jedne lјubavne priče (The End of the Affair, 1951), Gubave duše (A Burnt-Out Case, 1960) и Monsinjor Quijote (Monsignor Quixote, 1982). Распон његове религиозне тематике се, како видимо, протезао током целог његовог живота.
Грин је романом Убојица и слаткиш постигао додатни ефекат, то је криминалистички билдунгсроман чији су главни мотиви грех и казна. Израстање несрећног детета које постаје сурови ситни криминалац доводи у питање наше категорије доброг и лошег. Пружа нам се могућност да увидимо младицу добра која не успева да никне али која постоји. Дечак Пинки, како га Грин назива, окорели је пробисвет од својих седамнаест година, неко ко није окусио ни мало нежности у животу. Он покушава да успостави ред и првенство у брајтонском подземљу где су убиства честа а рекетирање и клађење главни посао. Његова вера у Бога, прихваћеног од малена без велике дубине му не смета кад чини злочине. Осим злочина непорочан је, а кроз целу књигу наилазимо на прокламације: ја не пијем, ја се не кладим. Нема обичај да лаже. У сексуалне односе се не упушта и гледа на њих са несвесним гађањем неког окорелог католика. Он само вара и убија. У мрачној атмосфери енглеског летовалишта царују неповерење и живот улице. Пинкијева несуђена девојка и будућа жртва потиче из истог јада али пошто му се, несвесна опасности, испречи на путу она страда. Наспрам Пинкија у роману постоји и Ида, поштена проститутка и агностик. Она зна да разликује добро и зло. Она је за Правду и она је „далеко од пакла – или неба“.
У Јеванђељу демони први препознају Господа. Њихова је реалност у световима изван нашег, омеђеног грубом материјом. На исти начин грешни Грејемови ликови, као демони из Јеванђеља, лако увиђају где је светост и шта је потребно чинити али то не чине због своје грешне природе.
У књизи Суштина ствари радња је смештена у Африку. Чини се да, када се јунаци романа изместе у пусте пределе сиромаштва или друштвене репресије, они успевају да у пуноћи искажу своју величину. Тако је овде мајор Скоби, поштени полицајац, нешто што се у колонијалним условима веома тешко среће. Подлога његовог труда и поштења је вера, али га она не спашава од преиспитивања и сталне борбе с меланхолијом и депресијом. Скоби је добар човек. Пун је разумевања према другима. Слаб је и жели да разоноди несрећну жену која није његова и довољно је одговоран да се стара о срећи своје жене. И у свему томе, наравно, не успева. Једна по једна погрешка га заробљава и условљава његове наредне кораке. Сваки пут када може да промени ток своје судбине он помисли да би нанесеном повредом својим ближњима повредио самог Господа и тако се уплиће у бескрај. Без исповести и покајања прима Свете тајне и почиње себе да види као онога за „суд и за осуду“, као проклетог. Скоби у крајњем очајању бира оно најтужније, да сконча од сопствене руке.
Његове две жене остају да живе како их судбина даље води. Својим одласком није им помогао. Ситни и крупни криминалци и даље кују сопствене завере. Живот се наставља. Зато је Скобијева судбина само ствар њега и његовог Творца. Трагичност свога краја антиципирао је када је једном својој жени рекао да сви ми не би осуђивали друге када би знали све чињенице. Скоби све време највише жели мир. Током целе Свете литургије позивани смо на мир. У источњачкој књизи Бхагавад-гити поручено нам је да без мира не може бити ни среће. Али тај мир не позива на пасивност те Скоби у избору својих реакција на животне околности греши. И самоубиство, иако суштински трагичан избор, само је пасиван избор. Грин никада у романима не напушта извесну мелодраматичност, иронично нас подсећајући да колико год се огрнули у плашт озбиљности наше срце вапије за сентиментом. Овде се амбивалентност доношења моралног суда доводи до врхунца.
Роман Моћ и слава важи за Гринов најбољи роман с религиозном тематиком. Често у књижевности можемо увидети да писац полако подиже лествицу увек за који степен више и представља нам какви би на пример свети људи моли да буду. Тако Грин даје слику једног виски-свештеника (то му је једино име у књизи!) и упорно ставља његову грешност, које је сам свештеник свестан и не испушта је из вида, у други план а његову љубав према људима и труд у пожртвовању у први. Када се, током религијских прогона у Јужној Америци, нађе у тамници у друштву окорелих преступника и једне невине жене, виски-свештеник улаже напор да буде фин према тој верници („увек га је забрињавала судбина побожних жена“, „самозадовољна“). Он у исто време осећа много већу самилост према криминалцима и њиховом јадном стању. Та тамница у којој свештеник проводи последње часове пред смрт која га чека, метафора је овога света: „људи су хранили понос и задовољства у притешњеним и непријатним околностима“.
У истој књизи једна мајка чита деци причу о неком младом мученику који је умро због исповедања вере. Дете упита мајку да ли је неки од њихова два свештеника толико диван као овај млади новопројављени католички мученик, а мајка с реалистичним отпором одговара да није: један је пијанац, а други има жену. Све се ово одвија у Мексику током прогона. Онда отац цинично примећује да ће и они постати мученици ако буду страдали па ће се и о њима тако читати. Грин на један опор и настран начин разрађује тематику мучеништва коју одваја од пуке моралне подобности.
Иако се Грин у почетку свога хришћанства изјашњавао као интелектуални хришћанин, променио је своје виђење након горког искуства боравка у Мексику. Тамо је гледао људе који гину за своју веру. Виски-свештеник бива прогањан. Као дух се скрива да га не би убили, успут гледајући патњу бедних сељака, гледајући смрт свих узраста, глад и прогањања нових власти. И током тих мука у њему се изграђује човечни лик. Када је успео да избегне непосредну опасност бегом на југ, у маломе селу поново је доживео, макар у ситној мери исто оно поштовање које му је као свештенику исказивао верни народ. На мах је помислио на новац који ће му дати за крштења и мису и почео да калкулише. Само мали покрет према комфору живота, „жеља очију, и понос света“, враћају га у охоло стање. Тада виски-свештеник закључује: „Страх и смрт нису биле најгоре ствари“. На крају добровољно страда.
Гринов роман Крај једне љубавне приче доста је познатији јер је успешно екранизован. Кроз причу о забрањеној љубави, неверству и прељуби, Грин у ствари провлачи једно много важније питање, питање вере и тегобног трагања за смислом. Главни лик у роману Сара, вара мужа с писцем којега почиње да воли. Али та љубав постаје толико тешка и заморна да се она у једном тренутку налази између две крајности: неверство те љубави која изможди учеснике и унакази их посесивношћу и љубомором, док с друге стране види суморан живот с мужем којег не воли. И та жива дилема Сару води до Бога кроз непојамну патњу. Она тада разумева и Господа на крсту и његове муке и почиње да прижељкује сопствено мучеништво. Једино је пут патње заједно с Господом може избавити из запетљаних веза у којима владају себичност, похота и мрак. И тако се од промискуитетне жене која живи у потрази за љубављу ствара готово лик светитељке којом сви постају обузети. Грин је, као и у другим романима, добар део описаног искуства црпео из сопствених душевних мука. Лепотом хришћанске мисли, која носи љубав и жртву као две стране исте медаље, он нас поучава да волимо оне које смо осуђивали и да не осуђујемо оне чијих смо се дела гадили. Јер кад упознамо сваког од људи сигурно ћемо га заволети без обзира какве су му особености.
У књизи Губаве душе архитекта Кери бежи у афричку дивљину. Он је човек који је потрошио живот (наслов оригинала је A burnt-out case) и који је разочаран пре свега у себе и своје поступке. Он пати од емотивног разочарења и потрошене страсти. Иако му је слава успешног градитеља доносила и углед и моћ, није успео да их искористи ни за шта више, осим у сврху пуког упражњавања хедонистичког живота. Зато, одлази у пределе далеке Африке, у лепризоријум који воде католички мисионари, у место где путеви више никуда не воде. Као што су губави којима одумиру нерви у удовима, отупели за спољне надражаје, тако је и Кери отупео на цео свет. Али ни у дну Конга, у дубокој џунгли он нема мира јер га последице претходних дела и ту походе. Свет му не да да се сакрије јер свет вапије за познатима. Људи му не дају мира, а он тражи рајско насеље (неко село Пенделе) као што грађанин Кејн тражи своје изгубљено детињство. То је потрага за оним временом пре греховног живота који га је унаказио. Не успева да нађе ни мир ни то место и страда иронијом погрешно схваћеног случаја. Његов крај је на локалном гробљу без обележја. Жеља му је испуњена, није се вратио претходном животу, а помагањем болеснима и страдањем испунио је своју судбину. Тиме као да се искупљује и достиже неку форму мучеништва.
Грин је по сопственом тврђењу желео да у овом роману истражи форме веровања, полу-веровања и неверовања и да покуша да им пружи драмску експресију. Зато су у овом, као и у другим Гриновим романима, етика и морал неправилно распоређени.
Роман Монсињор Кихот такође истражује веру, али и пријатељство. Радња овог пастиша који опонаша Сервантесовог Дон Кихота описује два пријатеља који идеолошки стоје на сасвим различитим странама. Свештеник Кихот је човек неискварене вере док је његов пријатељ, бивши градоначелник Санчо, заклети комуниста. Њих двојица одлазе на пут по Шпанији те током друговања пријатељски полемишу. Овај роман је Грин писао пред сам крај живота па се у њему на изразито једноставан и лак начин говори о вери, о искрености и љубави. Однос два главна лика у роману заснива се на пријатељству па се у таквој атмосфери хришћанска вера и марксистичка мисао успевају преплитати без сукоба, тражећи своје заједничке црте. Грин овде не велича комунизам, његова симпатија је на свештениковој страни али он успева мајсторским вођењем приче да прикаже како идеолошке, политичке и сваке друге конвенције пропадају када се сретну добри људи. Ова књига је и критика могућег католичког (али и сваког дугог конфесионалног) приступа вери када једноставну Христову љубав човек огрће у различите идеологије. Можда је овде Грин отпевао свој лабудов плес и најједноставније описао светост и невиност.
У Гриновим католичким романима главни ликови нису насликани као особе које зраче примером вере. Они нису картонски јунаци обликовани по моделу лаке поруке макар она била и узвишена. Кроз њих тече хришћански дух сучељен с њиховим сопственим сумњама, недоумицама, невером и слабошћу духа. То су све теме којима се сам Грин бавио у распетљавању сопствених мука, оне о квалитету и каквоћи вере, оне о неверству у браку и блуду, о страсти која је у сталном сукобу са делатном љубављу. Грин свакодневне човекове послове доводи у релацију с Богом. Господ постаје неопходан а људска љубав недовољна.
Скоро у сваком од романа налази се понеки лик који не верује у Бога и покушава да другима систематски или интуитивно пренесе такво уверење. Особа којој атеиста проповеда, доживљавањем своје личне празнине, задобија веру и окреће се ка хришћанству. Грин нам представља ситуације у којима актери романа узрастају на различите начине, некад потакнути прамињањем танане светлости вере, некад кроз громогласне ударе који потресају из основа. У Афери као и у Кихоту Грин главне јунаке приближава слици светитеља, њихова снага трпљења их искупљује. По питању његове хришћанске подлоге у свим овим романима може да се види један континуитет у вери, вери која је често уздрмана. Њен квалитет је упитан, њени методи сумњиви али се њена суштина не доводи у питање. Из ових неколико књига могао би да се састави и један мали катихизис.
Грин је, по сведочењу савременика имао аутократске нападе или био сексистички настројен према женама. Те су му критике упућиване и током живота као и у објављеним биографијама. Можда се зато његов хришћански тон у романима никада не узноси на позицију некога ко даје савет, ко рекламира своја уверења. Књижевност му није ангажована и такав приступ заплете чини уверљивим.
У нападу једног од критичара, Мартина Станарда (Martin Stannard), Грин се поистовећује с ликом Керијем из књиге Губаве душе као „себичан, горд, склон превари, хладно неодговоран, и – велики уметник“.[1] Едвард Шорт (Edward Short) га карактерише: „Имао је изражену конфликтну умност која је била исцељујућа.“ Ликове у његовим романима описује као искупљујуће само кроз сопствену безвредност.[2] Занимљиво је да су Грином били привучени и о њему писали и изразито атеистички критичари као што су Орвел (Orwel) и Хиченс. Проблем је када атеиста покушава да објасни хришћански аспект писца, који му понекад иде и на нерве. Он тада ступа на клизаво тло јер не дели сентимент, не познаје сензибилитет и има предрасуде. Зато ће Грин бити подвргнут немилосрдним анализама. На пример, када у романима користи хуљење или убедљиве атеистичке ликове, такве поступке ће његови критичари читати као лицемерје или чак субверзивно деловање, баш у стилу Гринових шпијунских поступака из крими романа. Пример таквог лика је Смити, активиста атеизма који у Афери као разлог своје борбе против хришћанства износи да: „људи чезну за поруком наде“. Шорт сматра да је посматрање Грина изван његове вере чисти промашај зато што је она у сржи његовог бића.
Оно што Грина чини сјајним писцем није само хришћански елемент у романима (он је инхерентан) већ је то његова техника и умешност којим такве поруке преноси. Ту нема рекламерства, па се често разраде и расплети ових романа не допадају ни многим људима вере. Нема једноставних одговора али има кидања и сумњи. Све оно што разара човека али и што поставља у питање његове изборе, Грин на једноставан и убедљив, готово визуелан начин скицира и описује.[3] По Керу (Ian Turnbull Ker), међу најфиније топосе Гриновог списатељства налазе се теме смртног греха и пакла (теме у које Грин улаже колико своју веру, толико и сумњу), неограничена Божја милост и могућност опроста.[4]
Ивлин Во његово интересовање назива есхатолошким. Quattuor novissima су неизоставни: Смрт, Суд, Рај и Пакао. Тако за Суштину ствари, Во тврди да је то књига коју само католик може да напише и католик да разуме.[5] Ми би додали да би то могао и православни. По Воу многи католици сматрају да је сврха хришћанског писца да пише рекламне брошуре чији би циљ био увећање црквеног чланства.
Веродостојност и сугестивност Гринових ликова су изразите јер у њима препознајемо сопствено искуство, у њиховим мотивацијама и изборима. Зато се преспектива њихове борбе са сопственом сумњом и покушаји да своју веру ојачају и живе с њом стално суочавају с могућим поразима. Уска су врата и, како Ивлин Во запажа, Гринови ликови нису „отмени дивљаци у потрази за божанском искром већ дубоко искварени“ тј. грешни људи. Грин се, можда и помало сардонично правдао: „То нису моји ликови, они су Божја креација“. Као што се у свету ликовне уметности често чини да би критичар желео слику али не и уметника, који штрчи у његовом естетским премерима света, тако и појединим књижевним критичарима одговара Гринова књижевност, само без оног дубоко гриновског, а то је његова вера. Тај сензибилитет је тешко разумети.
Уметничком проницљивошћу Грин води судбине својих јунака до трагичних разрешења док читаоцу остаје могућност да њихове изборе тумачи на различите начине. Баш том амбивалентношћу отежава нам се моћ осуде, па део без одговора у тим судбинама предајемо Господу на суд. Како смо већ поменули, у роману Суштина ствари главни лик Скоби упозорава своју жену: „Већину ствари бисмо опраштали када бисмо знали [све] чињенице“. А то значи да се ми, несавршени и грешни, крећемо по магловитим просторима, те ћемо такви тешко донети објективан суд о другима.
[1] A Less Than Honorable Man, Martin Stannard, The New York Times, July 2, 1995.
[2] The Catholic Novels of Graham Greene, Edward Short, April 1, 2005.
[3] Из његових романа се, на пример, читав један хронотоп приповедања може екстраховати као најбоља путописна књижевност уткана у роман.
[4] The Catholic Revival in English Literature, The Catholic Revival in English Literature, 1845-1961: Newman, Hopkins, Belloc, Chesterton, Greene, Waugh; Ian Turnbull Ker, 2003.
