na glavi pesnika je venac
Gabrijel Babuc, Omotač
Godine 1839. Vilijem Tarner je naslikao Poslednju plovidbu Temerera, jednu neobičnu idilu: stari brod teretnjak koga vuče mali brodić-tegljač. Ambijent je ono što je veoma tanano… teško uhvatljiv tren susreta dana i noći. Sunce se povlači, mesec se pojavljuje; iz doticaja dnevne svetlosti i gareži noćne tame rasejao se purpur po nebu i moru.
Godine 1888. Van Gog je naslikao Terasu kafane u noći; takođe, neobičnu idilu: ispod zvezdane livade „manufakturni pejzaž“, obasjan žuto-zelenom bojom fenjera (nalik sijalici). I gore i dole kosmos teče uobičajeno; na terasi Tajna večera; Gospod konobariše; Juda odlazi do toaleta.
Godine 1207–1209. studeničko-konstantinopoljski freskopisci su naslikali najneobičniju „idilu“: posmrtni čas bogočoveka Hrista. Kao i u prethodne dve slikarske predstave ambijent je suptilan, mističan: u pozadini se nalazi boja neba prilikom pomračenja sunca – vizantijsko plavo.
S jedne strane, purpurno (utihnuto) sunce, a s druge, svetloplavi mesec, iza zvezde od rastopljenog zlata. Ti združeni detalji nadilaze bukvalan prizor (scenu) i generišu metafizičku realnost: novo stvaranje, presazdavanje iz starog osenčenog naziranja (kao pod mesečevom svetlošću) u novi zavet punoće življenja (kardiognozu (sozercanje) u svetlosti sunca ljubavi).
Primetna je i bela munja (sinapsa) kroz vizantijsko plavetnilo – ožiljak, pukotina koja je nastala u XVI veku odzemljotresa, kao odjek onog iz Jevanđelja (Mt 27, 51). Ali, zlatni sjaj vaskrsne svetlosti već se nazire kroz zvezdice. Iz celokupnog prizora izvučena je apokaliptična sen. Dok tihujemo poput ap. Jovana, širom otvorenih očiju, vizantijsko plavetnilo rezonuje sa umom, uronjava nas u mir Subote, u božanski pokoj, u odmor pokraj blaženog usnuća Sv. Simeona. Svoj toj blagosti izvor je Hristov smireni lik.
Oni koji ne poznaju Hrista, u njemu vide znak slabosti, nemoći, prikucanosti u nužnost: „A koji prolažahu huljahu na njega mašući glavama svojim. I govoreći: Ti koji crkvu razvaljuješ i za tri dana gradiš pomozi sam sebi; ako si sin Božiji, siđi s krsta. A tako i glavari sveštenički s književnicima i starešinama podsmevajući se govorahu: drugima pomože, a sebi ne može pomoći. Ako je car Izrailjev, neka siđe sad s krsta pa ćemo mu verovati. On se uzdao u Boga: neka mu pomogne sad, ako mu je po volji, jer govoraše: Ja sam sin Božiji“ (Mt. 27, 39–43). Oni su simbolično prikazani u liku žene tamnog odela koja odstupa od krsta. Oni koji poznaju Hrista u njemu vide idealno i neopisivo smirenje, Boga koji se unizio, samo-ograničio i odrekao (ispraznio od) svoje svemoći. Oni su naznačeni u liku žene u svetloj odeći koju anđeo privodi Hristovoj rani. Oni su osobe koje ostaju pod krstom… uprkos svemu, nesablažnjene.
6. 4. 2017.
