Нисам био нимало изненађен када сам прочитао бесједу архиепископа и митрополита будимљанско-никшићког коју је изрекао 7. јуна у манастиру Подмалинском, а поводом служења парастоса припадницима Прве и Друге дурмиторске четничке бригаде и „жртвама комунистичког терора“. У служењу парастоса било којем хришћанину нема ничега проблематичног, већ, у конкретном и многим сличним случајевима, у његовом свођењу на параван политичког митинга, у којем епископ више није старјешина есхатолошке заједнице, већ политичар који говори на скупу под шатором и чији примарни циљ није тачност изреченог, већ жељени ефекат, односно како ће изречено, па била то и најблатантнија лаж, ојачати позицију и моћ говорника. Умјесто да парастос у Подмалинском буде чин тихе молитве за душе пострадалих, ма ко они били и ма под којим околностима погинули, без икаквих политичких обиљежја и намјерно политизованих најава, он, очекивано, постаје платформа за фалсификовање историјских чињеница, у оквиру које се парастос претвара у политички капитал за продубљивање трагичних подјела у црногорском друштву. Управо због идеологизације и систематске злоупотребе Цркве у политичке сврхе, неопходно је, ма колико то апсурдно изгледало, осврнути се на све спорне елементе бесједе епископа Методија. Иако би се у нормалним околностима такве конструкције – засноване на полуистинама, еуфемизмима и отвореним фалсификатима – одбациле као недостојне било какве озбиљне анализе, садашњи тренутак захтијева да се укаже на опасност коју оне носе. Ћутање на овакве изјаве, чак и када су лишене елементарне логике и историјске утемељености, значило би прећутно слагање са злоупотребом црквене мисије и подршку формирању једне нове, псеудорелигиозне идеологије, која се храни митским конструкцијама, селективним сјећањем и превасходно политичким интересом.
„Драгољуб Дража Михаиловић и Павле Ђуришић били су први герилци који су устали против фашиста у Европи, али су истине о њима касније прикривене лажима. Од краја Другог свјетског рата овим просторима царује титоистичко-усташка коалиција која гази и убија, и највећи геноцид врши над српским народом.“
Није јасно да ли је митрополит Методије жртва манипулације својих савјетника или је ријеч о његовој властитој измишљотини у манипулативне сврхе, али антифашистички оружани отпор у више земаља Европе претходи нападу Вермахта на Краљевину Југославију за готово двије године – у Шпанији (герилски отпор познат као „макис“ против Франкове фашистичке диктатуре, 1939), пољска Armia Krajowa, највећи подземни покрет отпора у окупираној Европи (септембар 1939), чешка Obrana naroda (март 1939), француски La Résistance (јун 1940), норвешки грађански и саботажни отпор (април 1940), чему треба придодати отпор грчке војске италијанској инвазији још 1940. и почетак грчког герилског отпора њемачком окупатору у јуну 1941, када је Михаиловић на Равној Гори тек почињао с организовањем својих снага, за које је сматрао да требају избјегавати директан окршај с окупатором до неодређеног датума искрцавања савезничких трупа у Југославији.
Док су официри војске Краљевине Југославије – пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђије Лашић и капетан Павле Ђуришић – своје устаничке дане започели 13. јула 1941, дакле, у исто вријеме када и комунисти: Милован Ђилас, Божо Љумовић, Блажо Јовановић, Радоје Дакић, Саво Брковић, Будо Томовић, Видо Ускоковић, Крсто Попивода и Периша Вујошевић.
У том смислу, чак и ако занемаримо касније у равногорским, њемачким, италијанским, енглеским и америчким архивима документовану колаборацију с њемачким и италијанским окупатором, ни Дража Михаиловић ни Павле Ђуришић не могу бити описани као први герилци који су устали против фашиста у Европи, као што нас увјерава митрополит Методије.
Док за такву тврдњу митрополит можда има изговор у недовољној стручној оспособљености када су у питању историјске чињенице, будући да је завршио економију, а теологију дипломирао на тему „Васпитни значај монаштва“, тешко је наћи објашњење за потпуно сомнабулну тврдњу да је након Другог свјетског рата „титоистичко-усташка коалиција“ извршила највећи геноцид над српским народом.
Историјски документи ипак кажу да се геноцид над српским народом догодио у НДХ, а да је ту НДХ уништила управо НОВЈ, што имплицира да је на тај начин окончана геноцидно-асимилаторска политика хрватских фашиста над српским народом у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Непознато је на основу којих докумената је владика Методије дошао до података о „највећем геноциду“ над Србима у ФНРЈ и СФРЈ, али то већ улази у домен медијске карикатуре Јованке Јолић и њених тврдњи о томе како су Срби најприје изгубили Египат и како су Кинези над њима извршили геноцид, иако су претходно изградили тзв. Кинески зид.
Наравно да нам митрополит неће рећи ништа о кокетирању дијела хрватских љевичара с лијевим спектром правашке идеологије у СФРЈ, која ће изњедрити Фрању Туђмана као једног од главних идеолога дисолуције Југославије, односно о улози нове фазе хрватског национализма у нестанку заједничке државе. Неће, јер је корисније сулудим тврдњама набацивати лопту Томпсоновој публици – 500.000 њих који ће се на љето окупити у Загребу да, између осталог, слушају стихове написане методијевском памећу, о стотинама тисућа невиних Хрвата које су ликвидирали „Србо-комунисти“.
„Иако су били у једном тренутку од свих остављени, истрајали су на том крстоношком и крстоваскрсном путу Христовом до краја – чиста образа и свијетла лика – и генерал Драгољуб, и Павле командант, и Иван Ружић, и Никола, и сви борци, ратници и војници који су чиста образа бранили највећу светињу – своју душу, своју вјеру и своју породицу и народ – од оне мрачне пошасти која се надвила и која је и даље над нама… Највећи из нашег рода – немају гробова. Нема гроба Свети Сава, спалили су га они чији су насљедници послије њега спаљивали и Драгољуба – ни њему гроба нема. Његошу су седам пута гроб претурали, и данас оно што стоји над његовим гробом – то није гроб, то је срамота, то је пагански маузолеј православном митрополиту и владици и светитељу – знак нашег понижења и ропства које је и даље актуелно и траје. Немојте се заваравати – ако вам буду мало веће плате, нећете бити слободнији“, поручио је Методије.
Овдје митрополиту Методију опет не можемо замјерити, јер нема довољно знања о историјским чињеницама, будући да Равногорци 1944. и 1945. нису били остављени од стране својих коначних савезника – Нијемаца – већ су се заједно с њима и Хрватским оружаним снагама повлачили, и тако многи доспјели до Блајбурга, гдје их је чекала тужна судбина у наступајућим одмаздама које су бројчано највише снашле усташе и домобране. Чудно је, додуше, да не зна за извјештаје који су излазили чак и у емигрантској штампи, о томе како је 1945. Павле Ђуришић, под њемачким покровитељством, настојао да склопи споразум с албанским балистима против НОВЈ – истим балистима одговорнима за покољ у Великој Хочи, која је била партизанско село – или за депеше Михаиловићевих официра који га отворено упозоравају да је, због размјера антикомунистичког терора у Србији, односно параноичног клања свакога ко би био оптужен да је комунистички симпатизер, у народу дубоко омражен.
Међутим, да као дипломирани теолог не зна, или заборавља, да је мученик (грч. μάρτυς – свједок) у православљу онај ко: страда добровољно или неизбјежно за Христа и вјеру у Њега, не одрекне се вјере чак ни под пријетњом смрти, умире у духу љубави, праштања и непоколебивог свједочења – и да тврди да су Михаиловић и Ђуришић, од којих нико није тражио да се одрекну своје вјере и чија се смрт може повезати искључиво с разлозима политичке и правне природе, истрајавали на христоносном и крстоваскрсном путу – то је већ савршен примјер профанизације сакралног у политичке сврхе.
Ако је Павле Ђуришић преговарао о савезу са снагама одговорнима за масакре у партизанским селима, Пиви и Великој – данас када Црква проповиједа да су убијени из тих села хришћански мученици – о каквој крстоносности савезника њихових убица можемо говорити? И какве све то онда има везе с постхумним односом људи разних епоха према Светом Сави и Његошу? И колику плату човјек треба имати да би био сретан? Чекај – откуд сад та тема? Аутору ових редова то није јасно. Мораћемо питати владику Методија.
„А ја сам вас, не случајно, поздравио са: Христос васкрсе, овдје, јер васкрсава то памћење, васкрсава присуство и живот и дух тих хероја које смо помињали данас. У оној мјери у којој се вратимо себи и Богу, вратићемо се истини и њима. А онда, од тих савезника 1944. године, више су нас побили него нацисти и фашисти против којих смо се борили – и у Подгорици, и у Никшићу, и у Нишу, и у Лесковцу, и у Београду, и у свим мјестима и крајевима гдје српски народ живи.“
Да опет ставимо по страни могућност да владика Методије никада није прочитао ниједно историјско дјело, па је у стању тврдити да су савезници 1944. године поубијали већи број Срба „у свим крајевима гдје српски народ живи“, дакле, и у Хрватској и у Босни и Херцеговини, него Нијемци, Италијани и усташе – не поткријепивши своју сомнабулну тврдњу било каквим подацима – поставља се питање: на шта уопште алудира митрополит?
Ако је ријеч о савезничким бомбардовањима југословенских градова (укључујући ту и Задар и Славонски Брод и Шибеник и Марибор), која се у наступима ревизионистичких историчара приписују искључиво директивама Јосипа Броза Тита, и која су несумњиво однијела многе жртве, али ни приближно онолико колико усташки геноцид (више стотина хиљада) – ваљало би да консултује научни рад Југословенска краљевска влада, генерал Драгољуб Михаиловић и савезничко бомбардовање циљева у Југославији 1942–1944. године Велимира Терзића, о читавом низу југословенских градова, укључујући Београд, чије је бомбардовање од стране западних савезника, док је још сједио на двије столице – савезничкој и њемачкој – захтијевао и лично генерал Југословенске војске у отаџбини, Дража Михаиловић.
Дакле, ако је „васкрсавање памћења“ нешто што је митрополиту од изузетне важности, онда нека оно заиста васкрсне у цјелини, а не само у дјелићима којима се бласфемично изједначава враћање Богу са онима који су, ако ћемо митрополитовим аршинима, такође извршили „геноцид“ над српским народом – када већ неће да спомене и њихове злочине над другима, посебно муслиманима, који у тим пројекцијама, изгледа, ионако не заслужују статус људских бића. Зато се на „тричарије“ попут Ђуришићевог масакра пет хиљада недужних људи “погрешне вјере” у Пљевљима и Прибоју, изгледа, није вриједно ни осврнути.
Шта даље рећи о тврдњама да „кад су усташе излазиле из Загреба, само 200 метара иза њих улазиле су партизанске јединице, нико није зуба обијељио, а не изашао из строја“, него да владика Методије никада није чуо за реторзије над усташком и домобранском војском у Блајбургу 1945. године и за оно што је хрватска десница прозвала „крижним путевима“? Можда би требало да купи ВИП улазницу за наступајући Томпсонов концерт у Загребу да се о томе информише? Ко зна, можда ће се онда запитати како је могуће да су се заједно с том масом затекли и љотићевци и (углавном) црногорски четници, и колико псеудорелигиозно наклапање о митској крстоносности тих људи води у исти табор са усташким ревизионизмом, који реторзију над усташама и домобранима настоји да упореди са Христовим „крижним путем“.
Оно што за сада имамо од митрополита Методија јесте искључиво невјешт покушај релативизације:
„Сви ти који су гинули, чак и на овој другој страни – а нема друге, једна је била ослободилачка – они су били издати од тога монструма (Јосипа Броза Тита, оп. а.) коме су дигли споменик у главном граду Црне Горе. Издани, послани на најмонструознији начин на Голи оток да их муче, да убију у њима оно људско достојанство, на најсвирепији, животињски начин уништавани – људи који су се с њима у истим редовима борили.“
Нема никакве сумње да је мучење људи, дојучерашњих сабораца на Голом отоку било монструозно. Али на који начин то поништава, односно оправдава злочине и колаборацију Равногораца? На који начин они, у поређењу са Голим отоком, постају крстоносни светитељи? На који начин је мучење властитих сабораца страшније од равногорских репресалија над муслиманима и свирепих клања људи, често само потказаних да су комунисти или комунистички симпатизери у Србији? По којим аршинима је Јосип Броз Тито „монструм“, а Павле Ђуришић фигура готово достојна канонизације?
На који начин се у све то уклапа крај митрополитове проповиједи, у којој открива да му се отац оженио од партизана Милићевића, од којих је „један Милићевић“ двојицу малољетних Остојића, очигледно убјеђених да је повлачење са усташком војском чин српског патриотизма, „вратио са Зиданог моста“ и да су се стога у њему, митрополиту Методију, „сјединиле обје стране које су се бориле против фашиста“?
Како сада „обје стране“, ако је друга била „пошаст мрачна“ у толикој мјери да је могла послужити као изговор за сарадњу са италијанским и њемачким окупатором, љотићевцима, недићевцима, усташама, СС Ханџар дивизијом и албанским балистима? Одговора, наравно, нема и не може бити.
Случај бесједе митрополита Методија није тек обичан пропуст или лични став, већ озбиљан симптом дубоко узнемирујуће појаве — комбинације потпуног идеолошког раслојавања и шизофреног цијепања свијести, као и безобзирне злоупотребе духовног ауторитета. Логичка инконзистентност која извире из митрополитових тврдњи толико је очигледна да би је могло уочити и дијете из основне школе, а камоли теолог, да не говоримо о човјеку који стоји на челу једне древне епархије.
Зато је крајње вријеме да се прекине с толерисањем праксе у којој црквена одора постаје оклоп против критике, а инсигније духовног ауторитета легитимација за изговарање највећих глупости. Истина, ма колико била непријатна, мора бити већа од било чије мантије или ахмедије. У супротном, неће страдати само историјска наука, већ – на првом мјесту – сама вјера, која у својој суштини мора бити лишена политиканства, партијских интрига и острашћених фалсификата. Заиста, с којим моралним интегритетом се критикује ревизионизам ДПС-у блиских „историчар“ који нам настоје опрати биографије Секуле Дрљевића, Савића Марковића Штедимлије, или Крста Зрнова-Поповића, односно избрисати све “неугодне” дијелове историје црногорске историје, уколико се наступа са идентичних позиција?
Ако се Српска православна црква као најдревнија институција у Црној Гори већ жели представити као морални стуб друштва поготово по узору на Светог Петра Цетињског и његово насљеђе праштања и мирења, онда мора напустити праксу у којој је њен глас синоним за ревизионистичку халуцинацију. Јер, кад се лажи почну проповиједати у хагиографском облику, онда не можемо кривити оне који Цркву не перципирају као есхатолошку и евхаристијску заједницу, већ као пуки идеолошки инструмент одређених политичких кругова. У овом случају, очигледно оних у Црној Гори и изван ње којима одговара учвршћивање постојаћеих рововских позиција и, у коначници, коначни распад црногорског друштва на лако контролисане микро-заједнице.
