© chinadaily.com.cn
Сарајево је током 2020. и 2021. године потресао један од највећих скандала у послијератном периоду. У његовом средишту нашла се Себија Изетбеговић, супруга Бакира Изетбеговића, предсједника Странке демократске акције и насљедника политичког легата Алије Изетбеговића. Годинама је обављала функцију директорке Универзитетског клиничког центра у Сарајеву и предавала на Медицинском факултету, све док није утврђено да иза њених академских звања стоје озбиљне неправилности. Универзитет у Сарајеву је након вишемјесечне провјере утврдио да за њене магистарске и докторске дипломе не постоји потпуна и вјеродостојна документација, док Медицински факултет у Загребу никада није потврдио да је Изетбеговић завршила постдипломски студиј на који је била уписана. Другим ријечима, супруга предсједника најмоћније бошњачке странке годинама се представљала као доктор-специјалиста и универзитетска професорица без иједног формално потврђеног академског степена.
Тај случај није само довео у питање њен лични интегритет, већ и кредибилитет установе на којој је предавала, јер су под сумњу дошле и дипломе бројних студената којима је предавала и потписивала испите. Афера је коначно окончана одлуком Универзитета да јој поништи академска звања и раскине радни однос, како на Медицинском факултету тако и у Клиничком центру.
Четири године касније, ђакона Драгана Радића, професора на Православном богословском факултету у Београду инајближег сарадника српскг патријарха Порфирија Перића, прати готово идентична енигма: у више од пет година откако је изабран у звање ванредног професора, ниједна библиотека, укључујући и саму факултетску, нема примјерак његове „научне монографије“ (Јединство у различитости: исагошки и теолошки погледи на Синоптичка Еванђеља и Дела апостолска, Београд: Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Библијски институт, 2020) којом је то звање стекао, нити је књига икада виђена у продаји, каталогу или дигиталном формату. На узајамној библиографско-каталошкој бази података (COBISS.SR) претходних смо дана могли прочитати напомену да ниједна библиотека у систему нема примјерак ове грађе.
Изгледало је да је Радићева књига, чим је угледала свјетлост дана, одмах прешла у сферу невидљивог – да не би била изложена сумњама, критикама и прелиставању злобника који су се уротили против православља или још горе, против нашег предсједника о чијем се угледу шапуће од Вашингтона до Пекинга. Или је можда била одштампана невидљивим мастилом и тако доступна само онима са довољно чистим страначким досијеом и добрим везама у Синоду?
Или су, по злобнијем тумачењу, Патријарх, Синод и ПБФ толико ревносно разумјели „Јединство у различитости“ да су књигу претворили у чисту квантну појаву – објављена је кад они кажу да је објављена, а нестаје чим је затражиш у библиотеци. Академска верзија Шредингерове мачке: књига је и ту и није ту, док неко не покуша да је прочита.
Изгледа да као и у случају „Госпе из Међугорја“, постојале „видјелице“ које су тврдиле да су је једном имале у рукама, али, ето, баш им се тог дана разбио телефон којим су требале да је усликају.
У сваком случају, Радић је успио у ономе што није пошло за руком ни највећим академским маговима: да стекне звање књигом коју нико није ни видио ни прочитао, а сви морају вјеровати да је објављена.
А онда се догодило коначно у низу чуда: књига се ипак појавила. Добро, не баш та књига.
Ако је ико до 14. новембра 2025. године гајио икакву илузију да је комисија Православног богословског факултета Универзитета у Београду можда ипак макар површно прегледала монографију којом је Радић изабран у звање – циркус са „верзијама“ које су се изненада материјализовале све објашњава. Јер ако упоредите оно што је у Реферату, оно што је наводно било у библиотеци а да нико није видио, и оно што је у стварној монографији, схватићете да су то сасвим другачија дјела. Стварна књига има поглавља о којима у Реферату нема ништа, Реферат има ставке који су у књизи неутврдиве, а библиотеке, њима је коначно стигла некаква хартија, али нису сигурни колико има страница.
Другим ријечима: ако је комисија заиста имала увид у „коначну“ верзију монографије, онда су је читали искључиво кроз сновиђења или тако што им је неко послао гласовну поруку гарантујући да је све под контролом, у што, је ли, није пристојно сумњати. А ако је пак нису имали – онда је све савршено логично. Систем функционише баш онако како се и очекује: комисија оцјењује књигу коју није видјела, а књига се у сасвим другом облику појављује у библиотеци тек када се неко на мрежи X запитао како је могуће да је нема.
Упоредно гледано, Себија Изетбеговић је професорица без дипломе, а Драган Радић професор без књиге – два универзитетска симбола пропалих постјугословенских друштава, гдје се академска каријера не гради на знању, већ на систему узајамних услуга, партијских веза и институционалне корупције, исте оне која је довела до обрушавања жељезничке станице у Новом Саду. Себијина диплома је, кажу, нестала у архивској магли између Загреба и Сарајева, док је Радићева књига очито у неком паралелном универзуму, заједно с осталим предметима који – вјерујте на ријеч онима који су докторирали једино безочну обману – постоје, али их тренутно не можемо показати. Ако је лажна докторица Изетбеговић показивала „увјерење о положеним испитима које вриједи као диплома“, Радић би, по истом обрасцу, могао рећи да има „насловну страну која вриједи као књига“.
И тако, на крају ове академске фарсе, остаје нам јасно да Себија Изетбеговић и Драган Радић нису никакви изоловани инциденти, већ савршено огледало чудовишно корумпираних система који су их створили. Једна је симбол политичко-бирократског непотизма који дипломе печати као изборне резултате, а други – духовно-институционалног апарата у коме се и највеће празнине у знању могу замаскирати благословом црквеног врха и партијском препоруком.
И док побуњени студенти на улицама Београда, Новог Пазара, Ниша, Новог Сада, Краљева покушавају да створе простор у којем ће знање поново нешто значити, ови системи – политички и црквени – дјелују у потпуном јединству координисаног бјеснила и силеџијства како би се одбранило право на незнање и на њему стечене привилегије.
Зато не треба да чуди што су и Изетбеговићева и Радић, сваки у свом универзуму и преко цијелог варијитета ћација, међу првима који настоје да осрамоте, оспоре или угуше покрет оних младих који једини руше темеље система у којем овакав двојац уопште може имати било какву функцију, чак и када су потпуно разоткривени. Јер у њиховом поретку истине су опасне, дипломе су искључиво симболи статуса, а највећи гријех је – ако студент заиста жели да учи.
Солидарност ће спасти свет. Зато подржите рад Фондације Теологија.нет.
