Љути смо. Сломљени смо. Ово је требало да буде време радости; уместо тога тугујемо. Уплашени смо.
Више од 20.000 убијених. Хиљаде и даље под рушевинама. Скоро 9.000 деце убијено на најбруталније начине. Дан за даном. 1.9 милиона расељених! Стотине хиљада уништених домова. Газа какву знамо више не постоји. Ово је потпуно уништење. Ово је геноцид.
Свет посматра. Цркве посматрају. Газани шаљу уживо снимке сопственог погубљења. Можда је свету стало до тога? Али иде даље…
Питамо се, да ли би то могла бити наша судбина у Витлејему? У Рамали? У Џенину? Да ли је то и наша судбина?
Мучи нас тишина света. Лидери тзв. „слободних“ поређали су се један за другим да дају зелено светло за овај геноцид над заробљеним становништвом. Дали су покриће. Не само да су се побринули да унапред плате рачун, већ су прикрили истину и контекст, пружајући политичко покриће. И додат је још један слој: теолошко покриће са западном црквом која ступа у центар пажње.
Пријатељи у Јужној Африци су нас упознали са концептом „државне теологије“ (state theology), дефинисане као „теолошко оправдање status quo са његовим расизмом, капитализмом и тоталитаризмом“. То значи да „државна теологија“ употребљава теолошке појмове и библијске текстове у сопствене политичке сврхе.
Овде у Палестини, Свето Писмо је искоришћено као оружје против нас. Наш свети текст. У нашој терминологији у Палестини, говоримо о империји. Овде се суочавамо са теологијом империје. А то је маска која служи за прикривање супериорности, надмоћи, „изабраности“ и привилегија. Понекад се они лепо представљају речима као што су мисија и евангелизација, испуњење пророчанства и ширење слобода.
Теологија империје постаје моћно оруђе за прикривање угњетавања под плаштом божанске казне. Она дели људе на „нас“ и „њих“. Дехуманизује и демонизује. Говори о земљи без људи чак и кад знају да су на тој земљи живели људи – и то не било који људи. Теологија империје позива на протеривање из Газе, баш као што је и етничко чишћење 1948. назвала „божанским чудом“. Позива да ми Палестинци одемо у Египат, можда Јордан, или зашто не једноставно у море?
Размишљам о речима апостола упућеним Христу када је улазио у Самарију. „Господе, хоћеш ли да наредимо ватри да сиђе са неба и да их прождре?“ – рекли су за Самарићане. То је теологија империје. То је оно што они говоре о нама данас. Овај рат нам је потврдио да нас свет не види као једнаке. Можда је у питању боја наше коже? Можда је то због тога што смо на погрешној страни у политичкој калкулацији. Чак нас ни сродство у Христу није сачувало. Као што су рекли, ако је потребно да се убије 100 Палестинаца да би се добио један „Хамасов милитант“, нека буде тако! У њиховим очима ми нисмо људи. Али у Божiјим очима, нико нам не може рећи да нисмо!
Лицемерје и расизам западног света су транспарентни и ужасни! Речи Палестинаца се увек узимају са сумњом и условно. А друга страна, упркос очигледним доказима о дезинформацијама, скоро увек се сматра непогрешивом. Не, нисмо једнако третирани.
Нашим европским пријатељима – никада више не желим да чујем да нам држите предавања о људским правима или међународном праву. Ми нисмо бели – по вашој логици, то се не односи на нас.
У овом рату многи хришћани у западном свету су се побринули да империја има потребну теологију. Речено нам је да је то самоодбрана! А ја и даље питам како је убијање 9.000 деце самоодбрана? Како је расељавање 1.9 милиона Палестинаца самоодбрана?
У сенци империје, колонизатора су претворили у жртву, а колонизованог у агресора. Зар смо заборавили да је држава [Израел] изграђена на рушевинама градова и села тих истих Газана?
Огорчени смо саучесништвом цркве. Нека буде јасно – ћутање је саучесништво, и празни позиви на мир без прекида ватре и окончања окупације, и површне речи емпатије без директне акције – све је то саучесништво. Ево моје поруке: Газа је данас постала морални компас света. Газа је пре 7. октобра била пакао на земљи. И свет је ћутао. Требали да нас изненађује што и сада ћути?
Ако нисте згрожени оним што се дешава у Гази, ако нисте потресени до сржи – нешто није у реду са вашом људскошћу. Ако ми као хришћани нисмо огорчени овим геноцидом, злоупотребом Светог Писма да би се он оправдао, онда нешто није у реду са нашим хришћанским сведочењем и угрожавамо веродостојност јеванђељске поруке.
Ако ово не назовете геноцидом – на вама је. То је грех и тама коју вољно прихватате.
Неки чак нису ни позвали на прекид ватре. Говорим о црквама.
Жао ми вас је. Ми ћемо бити добро. Упркос огромном удару који смо поднели, опоравићемо се. Дигнућемо се и поново стати усред разарања, као што смо и увек чинили као Палестинци, иако је ово далеко највећи ударац који смо задобили у дуго времена. Али бићемо добро.
Но, опет онима који су саучесници – жао ми вас је. Да ли ћете се ви икада опоравити од овога? Ваше милосрђе и ваше речи шока НАКОН геноцида неће значити пуно. А знам да ове речи шока долазе, и знам да ће људи великодушно давати у добротворне сврхе. Али речи жаљења неће бити довољне. Нећемо прихватити ваше извињење након геноцида. Шта је учињено, учињено је. Желим да погледате у огледало и питате се:
Где сам ја био када је Газа страдала у геноциду?
Нашим пријатељима који су овде са нама – оставили сте своје породице и цркве да бисте били са нама[1]. Ви отелотворујете појам сапутништва – солидарности која се скупо плаћа. Сетимо се Христових речи: „У тамници бејах, и дођосте ми.“ Каква велика разлика у односу на ћутање и саучесништво других. Ваше присуство овде је смисао солидарности. Ваша посета је већ оставила утисак који нас никада неће напустити. Кроз вас, Бог нам је рекао да нисмо заборављени. Као што је јутрос рекао отац Рами из Католичке цркве, дошли сте у Витлејем и као мудраци донели сте дарове, али дарове који су вреднији од злата, тамјана и смирне.[2] Донели сте дар љубави и солидарности. То нам је било потребно.
У оваквом тренутку, можда више од свега, мучило нас је ћутање Божије. У ова последња два месеца, Псалми оплакивања постали су наши драгоцени сапутници. Вапијемо: Боже мој, Боже мој, зашто заборављаш Газу? Зашто одвраћаш лице своје од Газе?
У нашем болу, мучењу и јаду тражили смо Бога, и нашли га под рушевинама у Гази. Христос је постао жртва истог насиља од стране империје. Био је мучен. Распет. Искрварио је док су други гледали. Убијен је. И вапио је од бола: Боже мој, где си?
У Гази данас, Бог је под рушевинама. И у ове божићне дане, док трагамо за Христом, он се не налази на страни Рима, већ на нашој страни зида.[3] У пећини, са обичном породицом. Окупираном породицом. Рањив. Једва и неким чудом преживео масакр. Међу породицом избеглица. Ту се налази Христос.
Да Христос треба данас да се роди, родио би се под рушевинама у Гази.
Кад величамо понос и богатство, Христос је под рушевинама. Кад се уздамо у моћ, силу и оружје, Христос је под рушевинама. Када оправдавамо, рационализујемо и теологизирамо бомбардовање деце, Христос је под рушевинама.
Христос је под рушевинама. То су његове јасле. Он је са маргинализованима, страдалницима, потлаченима и расељенима. То су његове јасле.
Размишљао сам о овој иконичној сцени. Бог са нама, управо на овај начин. Ово је оваплоћење. У нереду, у крви, у сиромаштву. Ово дете је наша нада и инспирација. Видимо га у сваком убијеном детету и извученом испод рушевина. Док свет наставља да одбацују децу из Газе, Христос каже: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће и сестара, мени учинисте“. МЕНИ учинисте. Христос не само да их назива својима, он јесу они.
Гледамо у свету породицу и видимо их у свакој породици расељених и залуталих, сада бескућнике у очају. Док свет расправља о судбини народа Газе као да су непотребне кутије у гаражи, Бог у божићном догађају дели њихову судбину. Хода са њима и назива их својима.
Ове јасле говоре о непоколебљивој постојаности – صمود (арапски сумуд). Христова постојаност је у његовој кротости, слабости и рањивости. Величанственост оваплоћења налази се у њеној солидарности са маргинализованима. Постојаност, јер је ово исто дете устало из бола, разарања, таме и смрти да изазове империје, да говори истину онима на власти, и донесе вечну победу над смрћу и тамом.
Ово је данас Божић у Палестини и ово је божићна порука. Не ради се о Деда Мразу, јелкама, поклонима, лампицама… Боже мој, како смо изопачили значење Божића. Како смо комерцијализовали Божић. Прошлог месеца био сам у САД, првог понедељка након Дана захвалности, и био сам запањен количином божићних украса и лампица, и све те комерцијалне робе. И нисам могао а да не помислим: нама шаљу бомбе, док у својој земљи прослављају Божић. У својој земљи певају о Кнезу мира, док у нашој земљи ударају у ратни добош.
Божић у Витлејему, месту рођења Христовог, ове су јасле. Ово је наша порука свету данас. То је јеванђељска порука, истинита и аутентична божићна порука, о Богу који није ћутао већ је рекао своју реч, а његова Реч је Христос. Рођен међу окупираним и маргинализованим. Саучествује са нама у нашем болу и сломљености.
Ове јасле су наша порука свету данас, и то је једноставно ово:
Овај геноцид мора престати ОДМАХ.
Поновимо то свету:
Зауставите овај геноцид ОДМАХ!
Ово је наш позив. Ово је наша молба. Ово је наша молитва. Чуј нас Боже! Амин.
Извор: Беседа Мунтера Исака, свештеника Евангелистичко-лутеранске Божићне цркве у Витлејему (окупирана Палестина), изговорена у суботу, 23. децембра 2023.
Превод: Смиљана Ћурчић Беро
Подржите рад нашег теолошког и-магазина.
[1] Делегација хришћанских лидера из неколико земаља, на челу са неколико јужноафричких свештеника (међу њима и ветерани покрета против апартхејда) су у знак солидарности са палестинским народом на Западној обали и у Гази дошли у посету Витлејему где су провели Божић – прим. прев.
[2] Отац Рами Асакрије је фрањевачки свештеник у католичкој Цркви Св. Катарине у Цркви Рођења Христовог у Витлејему – прим. прев.
[3] Под Римом се овде подразумева Римска империја у Христово доба, а зидом се означава апартхејд зид висок 8 метара и дугачак преко 700 км, који Израел непрестано гради на палестинској територији са циљем изградње илегалних јеврејских насеља и потпуног одвајања палестинских градова од приступа Јерусалиму. Овај зид је, и по међународном праву, илегалан – прим. прев.
