Ljuti smo. Slomljeni smo. Ovo je trebalo da bude vreme radosti; umesto toga tugujemo. Uplašeni smo.
Više od 20.000 ubijenih. Hiljade i dalje pod ruševinama. Skoro 9.000 dece ubijeno na najbrutalnije načine. Dan za danom. 1.9 miliona raseljenih! Stotine hiljada uništenih domova. Gaza kakvu znamo više ne postoji. Ovo je potpuno uništenje. Ovo je genocid.
Svet posmatra. Crkve posmatraju. Gazani šalju uživo snimke sopstvenog pogubljenja. Možda je svetu stalo do toga? Ali ide dalje…
Pitamo se, da li bi to mogla biti naša sudbina u Vitlejemu? U Ramali? U Dženinu? Da li je to i naša sudbina?
Muči nas tišina sveta. Lideri tzv. „slobodnih“ poređali su se jedan za drugim da daju zeleno svetlo za ovaj genocid nad zarobljenim stanovništvom. Dali su pokriće. Ne samo da su se pobrinuli da unapred plate račun, već su prikrili istinu i kontekst, pružajući političko pokriće. I dodat je još jedan sloj: teološko pokriće sa zapadnom crkvom koja stupa u centar pažnje.
Prijatelji u Južnoj Africi su nas upoznali sa konceptom „državne teologije“ (state theology), definisane kao „teološko opravdanje status quo sa njegovim rasizmom, kapitalizmom i totalitarizmom“. To znači da „državna teologija“ upotrebljava teološke pojmove i biblijske tekstove u sopstvene političke svrhe.
Ovde u Palestini, Sveto Pismo je iskorišćeno kao oružje protiv nas. Naš sveti tekst. U našoj terminologiji u Palestini, govorimo o imperiji. Ovde se suočavamo sa teologijom imperije. A to je maska koja služi za prikrivanje superiornosti, nadmoći, „izabranosti“ i privilegija. Ponekad se oni lepo predstavljaju rečima kao što su misija i evangelizacija, ispunjenje proročanstva i širenje sloboda.
Teologija imperije postaje moćno oruđe za prikrivanje ugnjetavanja pod plaštom božanske kazne. Ona deli ljude na „nas“ i „njih“. Dehumanizuje i demonizuje. Govori o zemlji bez ljudi čak i kad znaju da su na toj zemlji živeli ljudi – i to ne bilo koji ljudi. Teologija imperije poziva na proterivanje iz Gaze, baš kao što je i etničko čišćenje 1948. nazvala „božanskim čudom“. Poziva da mi Palestinci odemo u Egipat, možda Jordan, ili zašto ne jednostavno u more?
Razmišljam o rečima apostola upućenim Hristu kada je ulazio u Samariju. „Gospode, hoćeš li da naredimo vatri da siđe sa neba i da ih proždre?“ – rekli su za Samarićane. To je teologija imperije. To je ono što oni govore o nama danas. Ovaj rat nam je potvrdio da nas svet ne vidi kao jednake. Možda je u pitanju boja naše kože? Možda je to zbog toga što smo na pogrešnoj strani u političkoj kalkulaciji. Čak nas ni srodstvo u Hristu nije sačuvalo. Kao što su rekli, ako je potrebno da se ubije 100 Palestinaca da bi se dobio jedan „Hamasov militant“, neka bude tako! U njihovim očima mi nismo ljudi. Ali u Božijim očima, niko nam ne može reći da nismo!
Licemerje i rasizam zapadnog sveta su transparentni i užasni! Reči Palestinaca se uvek uzimaju sa sumnjom i uslovno. A druga strana, uprkos očiglednim dokazima o dezinformacijama, skoro uvek se smatra nepogrešivom. Ne, nismo jednako tretirani.
Našim evropskim prijateljima – nikada više ne želim da čujem da nam držite predavanja o ljudskim pravima ili međunarodnom pravu. Mi nismo beli – po vašoj logici, to se ne odnosi na nas.
U ovom ratu mnogi hrišćani u zapadnom svetu su se pobrinuli da imperija ima potrebnu teologiju. Rečeno nam je da je to samoodbrana! A ja i dalje pitam kako je ubijanje 9.000 dece samoodbrana? Kako je raseljavanje 1.9 miliona Palestinaca samoodbrana?
U senci imperije, kolonizatora su pretvorili u žrtvu, a kolonizovanog u agresora. Zar smo zaboravili da je država [Izrael] izgrađena na ruševinama gradova i sela tih istih Gazana?
Ogorčeni smo saučesništvom crkve. Neka bude jasno – ćutanje je saučesništvo, i prazni pozivi na mir bez prekida vatre i okončanja okupacije, i površne reči empatije bez direktne akcije – sve je to saučesništvo. Evo moje poruke: Gaza je danas postala moralni kompas sveta. Gaza je pre 7. oktobra bila pakao na zemlji. I svet je ćutao. Trebali da nas iznenađuje što i sada ćuti?
Ako niste zgroženi onim što se dešava u Gazi, ako niste potreseni do srži – nešto nije u redu sa vašom ljudskošću. Ako mi kao hrišćani nismo ogorčeni ovim genocidom, zloupotrebom Svetog Pisma da bi se on opravdao, onda nešto nije u redu sa našim hrišćanskim svedočenjem i ugrožavamo verodostojnost jevanđeljske poruke.
Ako ovo ne nazovete genocidom – na vama je. To je greh i tama koju voljno prihvatate.
Neki čak nisu ni pozvali na prekid vatre. Govorim o crkvama.
Žao mi vas je. Mi ćemo biti dobro. Uprkos ogromnom udaru koji smo podneli, oporavićemo se. Dignućemo se i ponovo stati usred razaranja, kao što smo i uvek činili kao Palestinci, iako je ovo daleko najveći udarac koji smo zadobili u dugo vremena. Ali bićemo dobro.
No, opet onima koji su saučesnici – žao mi vas je. Da li ćete se vi ikada oporaviti od ovoga? Vaše milosrđe i vaše reči šoka NAKON genocida neće značiti puno. A znam da ove reči šoka dolaze, i znam da će ljudi velikodušno davati u dobrotvorne svrhe. Ali reči žaljenja neće biti dovoljne. Nećemo prihvatiti vaše izvinjenje nakon genocida. Šta je učinjeno, učinjeno je. Želim da pogledate u ogledalo i pitate se:
Gde sam ja bio kada je Gaza stradala u genocidu?
Našim prijateljima koji su ovde sa nama – ostavili ste svoje porodice i crkve da biste bili sa nama[1]. Vi otelotvorujete pojam saputništva – solidarnosti koja se skupo plaća. Setimo se Hristovih reči: „U tamnici bejah, i dođoste mi.“ Kakva velika razlika u odnosu na ćutanje i saučesništvo drugih. Vaše prisustvo ovde je smisao solidarnosti. Vaša poseta je već ostavila utisak koji nas nikada neće napustiti. Kroz vas, Bog nam je rekao da nismo zaboravljeni. Kao što je jutros rekao otac Rami iz Katoličke crkve, došli ste u Vitlejem i kao mudraci doneli ste darove, ali darove koji su vredniji od zlata, tamjana i smirne.[2] Doneli ste dar ljubavi i solidarnosti. To nam je bilo potrebno.
U ovakvom trenutku, možda više od svega, mučilo nas je ćutanje Božije. U ova poslednja dva meseca, Psalmi oplakivanja postali su naši dragoceni saputnici. Vapijemo: Bože moj, Bože moj, zašto zaboravljaš Gazu? Zašto odvraćaš lice svoje od Gaze?
U našem bolu, mučenju i jadu tražili smo Boga, i našli ga pod ruševinama u Gazi. Hristos je postao žrtva istog nasilja od strane imperije. Bio je mučen. Raspet. Iskrvario je dok su drugi gledali. Ubijen je. I vapio je od bola: Bože moj, gde si?
U Gazi danas, Bog je pod ruševinama. I u ove božićne dane, dok tragamo za Hristom, on se ne nalazi na strani Rima, već na našoj strani zida.[3] U pećini, sa običnom porodicom. Okupiranom porodicom. Ranjiv. Jedva i nekim čudom preživeo masakr. Među porodicom izbeglica. Tu se nalazi Hristos.
Da Hristos treba danas da se rodi, rodio bi se pod ruševinama u Gazi.
Kad veličamo ponos i bogatstvo, Hristos je pod ruševinama. Kad se uzdamo u moć, silu i oružje, Hristos je pod ruševinama. Kada opravdavamo, racionalizujemo i teologiziramo bombardovanje dece, Hristos je pod ruševinama.
Hristos je pod ruševinama. To su njegove jasle. On je sa marginalizovanima, stradalnicima, potlačenima i raseljenima. To su njegove jasle.
Razmišljao sam o ovoj ikoničnoj sceni. Bog sa nama, upravo na ovaj način. Ovo je ovaploćenje. U neredu, u krvi, u siromaštvu. Ovo dete je naša nada i inspiracija. Vidimo ga u svakom ubijenom detetu i izvučenom ispod ruševina. Dok svet nastavlja da odbacuju decu iz Gaze, Hristos kaže: „Kad učiniste jednome od ove moje najmanje braće i sestara, meni učiniste“. MENI učiniste. Hristos ne samo da ih naziva svojima, on jesu oni.
Gledamo u svetu porodicu i vidimo ih u svakoj porodici raseljenih i zalutalih, sada beskućnike u očaju. Dok svet raspravlja o sudbini naroda Gaze kao da su nepotrebne kutije u garaži, Bog u božićnom događaju deli njihovu sudbinu. Hoda sa njima i naziva ih svojima.
Ove jasle govore o nepokolebljivoj postojanosti – صمود (arapski sumud). Hristova postojanost je u njegovoj krotosti, slabosti i ranjivosti. Veličanstvenost ovaploćenja nalazi se u njenoj solidarnosti sa marginalizovanima. Postojanost, jer je ovo isto dete ustalo iz bola, razaranja, tame i smrti da izazove imperije, da govori istinu onima na vlasti, i donese večnu pobedu nad smrću i tamom.
Ovo je danas Božić u Palestini i ovo je božićna poruka. Ne radi se o Deda Mrazu, jelkama, poklonima, lampicama… Bože moj, kako smo izopačili značenje Božića. Kako smo komercijalizovali Božić. Prošlog meseca bio sam u SAD, prvog ponedeljka nakon Dana zahvalnosti, i bio sam zapanjen količinom božićnih ukrasa i lampica, i sve te komercijalne robe. I nisam mogao a da ne pomislim: nama šalju bombe, dok u svojoj zemlji proslavljaju Božić. U svojoj zemlji pevaju o Knezu mira, dok u našoj zemlji udaraju u ratni doboš.
Božić u Vitlejemu, mestu rođenja Hristovog, ove su jasle. Ovo je naša poruka svetu danas. To je jevanđeljska poruka, istinita i autentična božićna poruka, o Bogu koji nije ćutao već je rekao svoju reč, a njegova Reč je Hristos. Rođen među okupiranim i marginalizovanim. Saučestvuje sa nama u našem bolu i slomljenosti.
Ove jasle su naša poruka svetu danas, i to je jednostavno ovo:
Ovaj genocid mora prestati ODMAH.
Ponovimo to svetu:
Zaustavite ovaj genocid ODMAH!
Ovo je naš poziv. Ovo je naša molba. Ovo je naša molitva. Čuj nas Bože! Amin.
Izvor: Beseda Muntera Isaka, sveštenika Evangelističko-luteranske Božićne crkve u Vitlejemu (okupirana Palestina), izgovorena u subotu, 23. decembra 2023.
Prevod: Smiljana Ćurčić Bero
Podržite rad našeg teološkog i-magazina.
[1] Delegacija hrišćanskih lidera iz nekoliko zemalja, na čelu sa nekoliko južnoafričkih sveštenika (među njima i veterani pokreta protiv aparthejda) su u znak solidarnosti sa palestinskim narodom na Zapadnoj obali i u Gazi došli u posetu Vitlejemu gde su proveli Božić – prim. prev.
[2] Otac Rami Asakrije je franjevački sveštenik u katoličkoj Crkvi Sv. Katarine u Crkvi Rođenja Hristovog u Vitlejemu – prim. prev.
[3] Pod Rimom se ovde podrazumeva Rimska imperija u Hristovo doba, a zidom se označava aparthejd zid visok 8 metara i dugačak preko 700 km, koji Izrael neprestano gradi na palestinskoj teritoriji sa ciljem izgradnje ilegalnih jevrejskih naselja i potpunog odvajanja palestinskih gradova od pristupa Jerusalimu. Ovaj zid je, i po međunarodnom pravu, ilegalan – prim. prev.
